О двоструким стандардима самоПроГлашеног еталона морално-националне коректности

Професор Мило Ломпар је 20. фебруара на страницама НСПМ објавио текст који је и неколико дана раније кружио интернетом, у којем се, поред осталих, позабавио и мноме, не само на критички већ и на дифаматорски начин, користећи, између осталога, и ознаке „лажљив“; „полицијски“, „ознаш“. Ја се у такве и сличне „морално-интелектуалне“ акробација, када је ријеч о процјени његовог лика, нећу упуштати – због себе, и због њега, бившег њега. Но свакако имам обавезу да на ове јавно изнесене оптужбе јавно одговорим.

Интервју Побједи и текст на НСПМ на који сам принуђен да реагујем, скромно вјерујем, недостојни су угледа који је Ломпар некада уживао, не само код национално настројеног дијела јавности. Но будући да се човјеков живот не може свести на један тренутак, да, штавише, то, правде ради, не би ни требало радити – нарочито ако појединац има и научне и националне заслуге, као што их, несумњиво, има професор и некадашњи саборац Ломпар – ја ћу при одговарању на његове, једним дијелом несхватљиве и увредљиве исказе, уобзирити да су некадашњи и садашњи Ломпар ипак иста особа. Без тога, тон мојег одговора на „лавину“ с Ломпарове стране, изазвану на умјерену и уљудну критику, у емисији у којој је главна тема било разобличавање велеиздајничко-криминалне власти АВ-а (https://youtu.be/xa0eqWiLVCk?si=fY2Ea899bS-9uFZS), био би вјероватно унеколико другачији.

У интервјуу Побједи посредно, без директног именовања, а у тексту на НСПМ и изричито, Ломпар индикује како је моје јавно дјеловање, прије свега унутар Покрета за одбрану КиМ, не само објективно него и по интенцији прорежимско. У временима бурних превирања, какво је ово у којем тренутно живимо, када је државни апарат, заслугом малигног АВлашћа, у хибернацији, а режим размишља само да опстане на власти, овакво означавање може бити врло непријатно по оне које заговорник пленумашких гибања, проф. Ломпар, овако прокаже. При чему онога ко је АВ-а кудикамо чешће од Ломпара јавно разобличавао као велеиздајника и велештеточину – а то је, случајно, моја маленкост – неће имати ко да узме у заштиту. Разумије се, овај „критериј“ национално-грађанске подобности (ко је први, ко је више, чешће.. денунцирао велеиздајника АВ-а) поприлично је иинфантилан, али баш је њега увео у оптицај сам Ломпар, и то је, као што ћемо видјети, био његов, полудеценијски стари casus belli – против Покрета за одбрану КиМ и против његових јавно најангажованијих чланова. Но Ломпара довођење у опасност људи које јавно и неосновно етикетера – на шта ја, као на могући ризик, наравно, пристајем, јер то јесте јесте од ризика јавног ангажовања – савршено није брига. Они који су одступили од његове имагинарне „генералне линије“, коју сви има да слиједе, ако не желе да на њих падне његова, с осудом „кратко спојена“ сумња – морају бити спремни да сносе посљедице његовог јавног изношења необузданих инсинуација.

II

Но пођимо најприје од актуалних мимоилажења између Ломпара и (не само) мене. У тексту за НСПМ он каже:

Одговор националне интелигенције био је недвосмислен: Чедомир Антић, Слободан Антонић, Часлав Копривица, Милош Ковић, Зоран Чворовић, нису подржали студентски протест са образложењем да га воде политички представници невладине интелигенције. Тиме су директно пружили руку Вучић-Брнабић режиму који је тврдио да западни (амерички) чиниоци управљају збивањима. Ако је то тачно, остаје нејасно зашто су ти чиниоци прихватљиви када управљају режимом, па се сви представници националне интелигенције посредно сврставају уз њих? Јер, КО ГОД [истицање – Ч. К.] да води друштвени покрет, ништа не спречава људе националне оријентације да се у њега укључе и боре се за оно до чега им је стало

Прије свега, коме су западњачки/амерички „чиниоци прихатљиви када управљају режимом“?! Мени? Ковићу, Антонићу, Чворовићу? Ломпар, вјерујем, интимно јако добро зна да то није истина. Ако, међутим, из неког разлога, није тако, онда се бојим да је дошло до озбиљне аберације у његовој перцепцији политичке реалности. Надаље, према Ломпару, када неко, рецимо и АВ, нешто тврди, и ако којим случајем и неко други тврди нешто што Ломпару заличи на дотичну АВ-ову тврдњу, тада та трдња сигурно не може бити тачна – зато што то тврди АВ; а тај, који је, према Ломпаровој креативној имагинацији, у сагласју с АВ-ом – сигурно је АВ-ов помагач! Каква парада бесмислених паралогизама...

Осим тога, Ломпар тврди да „ко год да води овај друштвени покрет ништа не спречава људе националне оријентације да се у њега укључе и боре се за оно до чега им је стало“. Заиста? Дакле предзнак, оквир, контекст, инфраструктура, идеологија... – ништа од тога није важно, већ се само, у доброј вјери, прикључите чему било и унутар тога заступате своје идеје, макар оне можда не биле у било каквом дослуху с оним што је базично исходиште тог покрета – осим да сте против истог режима? Према тој „логици“, ако, примјера ради, бољшевици дају замајац неком друштвеном покрету који је против нечега против чега сте и ви, фино му се прикључити и унутар се борите, примјера ради, за поштовање људских права; или се прикључите неком нацистички надахнутом друштвеном покрету – и залажете се за равноправност и недискриминацију. Или при-станете уз ПроГлас – и онда се из таквог оквира борите за националне идеје? Ако је контекст неважан, зашто се, уосталом – да се мало поиграмо ломпаровском „невјештошћу“ – Ломпар не прикључи АВ-овом (фантомском) Народном покрету за државу и унутар њега се бори до чега му је стало? Не памти се да је Ломпар био тако „наиван“, безмало простодушан...

Но Ломпар иде даље:

Не укључивши се у студентске протесте, упркос видном родољубивом расположењу омладине, сејући – као Антић, Антонић, Ковић, Чворовић, Копривица – сумњу у њихову политичку позадину уместо борбе за њихову подршку, национална интелигенција истрајно потхрањује илузију да овај режим има национални политички предзнак.

Првих мјесец дана родољубиво расположење омладине није било ни видно нити видљиво, а онда су одједном, као по команди, почели да су појављују и национална обиљежја и да готово све пароле буду ћириличне. И то, а не само инцијална непрозирност и смишљена анонимност те структуре код критичке националне интелигенције требало би да буди на опрез. Но то је мање важно од „разоружавајућег“ увида: ако се не „борите за њихову [тј. пленумā] подршку“ – оних за које вам је нејасно ко их је и како организовао, ако критички јавно указујете на неке спорне моменте – што смо, као интелектуалци, ваљда обавезni, умјесто да се улагујете гомили, као што предлаже и лично практикује Ломпар – ви онда несумњиво, поуздано и једнозначно радите за оног против којега тај покрет иступа. Невјероватно је како идеолошко сужење свијести може угледне интелектуалце довести до изношења оваквих закључака.

Ипак, кључно неслагање између Ломпара и Покрета за одбрану Косова и Метохије, па тиме и мене лично, сеже нешто даље у прошлост:

[у] подкасту Прави одговор од 27. јануара 2025. године, критички је о мени говорио – никад поменути − Часлав Копривица. Овај члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије није био способан да опази како сам у интервјуу Побједи написао „чланови Покрета”, које сам поименично навео, него је устврдио да сам „оптужио читав Покрет”. Шта значи оваква неистина? [...] Приписао ми је једно тврђење које нисам изнео, да би могао да полемише са нечим што нисам рекао

А зашто сам ја то „измислио“ – да би могао полемисати с Ломпаром, јер ми је то, ваљда, некаква тајна лична пасија, или можда тајни, од режима добијени задатак?

Наведимо најприје мјесто из Ломпаровог интервјуа једном од најсрбофобнијих дневних листова у бившој Југославији (https://www.pobjeda.me/clanak/lazemo-se-je-omiljeni-igrokaz-rezima-vucic-brnabic):

Као дио ове кампање појавили су се чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије. За разлику од мене, они нијесу хтјели да потпишу кривичну пријаву против предсједника Србије због велеиздаје 2020. [...] Они такође нијесу подржали студентски протест 2024. То показује да наше разлике није створио Проглас него Вучић – Брнабић режим. Они нијесу сумњичили студентски протест због Прогласа, који га наводно води, него због своје запретане подршке Вучић – Брнабић режиму (истицаање: Ч. К.), чије су оптужбе понављали и чији су медији преносили њихове ријечи [...] У неколико дана, узастопно, у текстовима и интервјуима, на порталима или телевизијама, тако су се изражавали: Слободан Антонић, Александар Вучић, Зоран Чворовић, Милош Ковић, Војислав Шешељ.

Најприје, „дирљиво“ је одакле Ломпару дотиче (поновљена) „наивност“ да мисли да нацисте из Побједе иоле тангира то што је АВ починио велеиздају Србије поводом КиМ. За дотичну фелу, КиМ је „сусједна држава“

Најприје, „дирљиво“ је одакле Ломпару дотиче (поновљена) „наивност“ да мисли да нацисте из Побједе иоле тангира то што је АВ починио велеиздају Србије поводом КиМ. За дотичну фелу, КиМ је „сусједна држава“. Друго, ако је овдје Покрет за одбрану КиМ као такав ирелевантан, већ се говори само о поменутим појединцима који –тобоже заједно и координисано с АВ-ом и његовим архиподлим alter vox-ом Шешељем – нападају Ломпара, зашто је Покрет уопште споменут? Али нека буде да је то мање важно, да је то „стилско-реторичка“ случајност – у шта није лако повјеровати. Кључни је момент да је послије пет година од тог догађаја Ломпар нашао за сходно да, не први пут, нагласи своју национално-моралну хиперисправност – наспрам Покрета за одбрану КиМ, прије свега његовог Предсједништва из 2020, које је, слиједећи стручно мишљење истакнутих професора права – кривичара, уједно и чланова Скупштине Покрета, одбило предлог Ломпара и неколико наших чланова да као Покрет поднесемо кривичну пријаву против АВ-а за велеиздају. Из тога разлога је ујесен 2020. иступио из Покрета. Дакле, Ломпару овдје нијесу проблем само тројица поменутих чланова Покрета, већ Покрет – зато га је „случајно“ поменуо.

Конкретно, јула 2020. Предсједништво Покрета је већином 4:1 (4 = Ковић, Б. Шијаковић, Сл. Самарџић, Копривица; 1 = Ломпар) гласало је против предлога за подношења кривичне пријаве против АВ-а, што су „листом“ подржали и чланови Скупштине Покрета, слиједећи понуђену стручну аргументацију. Ломпар, по свему судећи, то није доживио само као лични ударац – мада се то нама, и тада и сада, чинило само као легитимна, чисто тактичка разлика у погледу конкретних потеза у борби против АВ-ове велеиздаје – него је то перципирао и као „доказ“ правог односа Покрета према власти. За Ломпара, тај однос није само кукавички већ је у питању и „запретана подршка“, тј. перфидно прорежимски.

Иако је поменуо само тројицу чланове Покрета (притом Чворовић никада није био члан Предсједништва, док је Антонић то постао знатно касније), Ломпар је прећутно изнио, дакако као и досад: паралогичну, пратећу „теорему“: Они који нијесу били вољни или смјели да потпишу кривичну пријаву против АВ-а, суштински га подржавају. Дакле, потоњи „прогонитељи“ Ломпареви (Ковић, Антонић и Чворовић) репрезентативни су за тобожњу колаборацију већина чланова Предсједништва и Скупштине Покрета с АВ-ом, што се „јасно види“ по томе што нико, осим Ломпара и „најхрабријих“, није смио да то уради. Даља разрада ове „маестралне“ конструкције налази неочекиван заокрет и врхунац у тврдњи да је садашње неподржавање „студената“ (при чему је и ово паушална тврдња, јер сва тројица поменутих имају прилично изнијансиране, и неидентичне ставове о тој теми – али Ломпар „признаје“ само онакву подршку какву он сам дâ) „доказ“ је вишегодишње колаборације с АВ-ом. Оптуживањем Ковића, Антонића и Чворовића, као наводних непосредних саизвршилаца, од режима оркестрираног прогона њега, Ломпар је означио Покрет за одбрану КиМ као колаборационистичку структуру с режимом АВ-а. Није, дакле, потребно да вас неко изричито помене, да би вас – очигледно интенционално – стављао у контекст сарадње с АВ-овим велеиздајничким режимом, и на тај начин гурао у морално блато. То је разлог зашто сам сматрао да имам дужност да браним не само сопствену част него и част Покрета за одбрану КиМ. Због тога сам се огласио, а не да бих учествовао у некаквом химеричном „прогону Ломпара“.

На досад пренесеноме професор Ломпар базира даље „увиде“:

Када ДАНАС [истицање – Ч. К] говори о велеиздаји председника Србије, Копривици зачудо не пада на памет да су потписници пријаве – међу којима су били Коста Чавошки и Дејан Мировић, што би требало да има неку правну тежину – били политички паметнији и људски поштенији од њега.

„Правна тежина“ овога акта – то су могли да му кажу правници који су с њиме подносили кривичну пријаву – практично је мизерна. У емисији Прави одговор прецизно сам објаснио зашто Предсједништво Покрета и ја лично нијесмо подржали предлог за кривичну пријаву, иако је моја прва реакција, за шта постоје докази, (што сам поменуо у емисији, а Ломпар заборавио да помене) – прије него сам сазнао стручна мишљења правникā-кривичарā из Покрета (што колеге Чавошки и Мировић нијесу по специјалности) као неправника, лаика, била да би предлог ваљало подржати. Ако стручњаци у ужем смислу ријечи (професори кривичног права на УБ, односно УНС, проф. Игор Вуковић и проф. Бранислав Ристивојевић), убједљиво објасне да је ствар потпуно правно безизгледна (чак и у заиста независном правном систему, а унутар постојећег законског оквиру), из чега се, даље, дало закључити да би та правно безначајна акција могла бити и политички контрапродуктивна – јер би се од могла исористити за пропагандно издавање својеврсне „потврде“ Велеиздајнику да он то тобоже није – схватили смо (и већина у Предсједништву и у Скупштини Покрета) да би инсистирање на таквој акцији улазило у домен политичког егзибиционизма, тј. игрању игре ко је најбољи у антиАВљу.

Вратимо се још једном посљедњем наводу. Ако, како, ипак, призна Ломпар, „данас“ говорим да је АВ велеиздајник, како онда могу бити у („запретаној“) служби његовог режима? А да би имало смисла тражити од мене да признам како је неко, подношењем безначајне кривичне пријаве против АВ-а био „политички паметнији и људски поштенији од мене“, потребно је претходно доказати да ја нијесам разобличавао АВ-овско велеиздајништво прије дотичног догађаја – ето све до „данас“.То, међутим, напросто није истина, будући да сам пуно пута говорио на исти начин, не само послије него и прије подношења фамозне кривичне пријаве. О томе видјети овдје.[1] Ту су дати линкови за ЈЕДАНАЕСТ мојих, врло јасно антиАВовски иитонираних текстова.

Теоретски, Ломпару би то могло бити непознато – иако њега тешко можете назвати неупућеним. Међутим, он је марта 2019. говорио на представљању моје књиге Српски пут, коју он, као и увијек на прдстављањима на којима учествује, савјесно прочитао. Та књиа обухвата и два, према АВ-овој Косовској политици изразито критичка текста, која су првобитно електронски била објављена 2017. и 2018. Дакле, ја не говорим само данас то што говорим о АВ-у, а професор Мило Ломпар то добро зна, али смишљено прећуткује –да би могао да брани очигледну неистину о мојој тобожњој колаборацији с режимом АВ-а.

III

Овим би требало да је исцрпљено отклањање неосновности Ломпарових оптужби за криптопрорежимски став и дјеловање Покрета за одбрану КиМ и мене лично. Но да бих илустровао неоснованост Ломпаровог сумњичења и инсинуирања, да бих њему и онима који се пријемчљиви на његова излагања, предочио колико је то неодрживо, изнио сам у јавност нешто што је дотад било непознато, из чега се видјело до које мјере професор Ломпар није свјестан тога да прећутно прибјегава двоструким морално-интелектуалним стандардима.

Правећи неодрживу аналогију, казао је да би се моје одбијање да потпишем „Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори” од 1. јануара 2020. године могло тумачити као подршка тадашњем подгоричком режиму. [...] Додао је да о томе има преписку која поткрепљује његову тврдњу. Човек се мора чудити како су људи изгубили осећај да разликују оно што им се приватно каже или напише од онога што је јавно исказано. Будући да она подразумева извесну поверљивост, позивати се на приватну преписку са неким човеком, као поткрепљење сопствене тврдње, може имати неког оправдања само ако је изнуђено. Да би се показало таквим, неопходно је да буде истинито. Да бих показао да је изречена инсинуација неистинита...

Последња реченица мог писма [Ломпар је пренио своје писмо којим одбија да потпише Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори – прим. Ч. К.] показује да није одржива тврдња како би моје непотписивање могло бити схваћено као подршка подгоричком режиму. Јер, пре Апела, јавно сам се изјаснио у прилог СПЦ у Црној Гори: [...] Неодржива је, дакле, аналогија између мог непотписивања „Апела” и њиховог противљења студентском протесту.

Ломпар каже да је јавно било познато шта он сматра о режиму Мила Ђукановића, па није било релeвантно, а камоли критично важно да подржи Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори. Слажем, јер послије тог његовог, за мене лично разочаравајућег геста не бих био улазио ни у какве националне акције с њиме да сам ово био видио као experimentum crucis његове националне и људске исправности. Но како онда то да тај критериј не важи за друге, рецимо за нас из Покрета за одбрану КиМ, поред осталих и за мене – када је ријеч о прилично сличном случају –  иако сам системски јавно денунцирао АВ-ову велеиздају и прије и послије кривичне пријаве Ломпара и сарадника, коју Ломпар, из њему знаних разлога, сматра политичко-моралним лакмус-тестом националне интелигенције?

Ипак, Ломпар се није задовољио претходно изнесеним већ налази за сходно да се на моје, чини се оправдано, повлачење начелне паралеле између двају догађаја из 2020. осврне и на наглашено конспиролошки начин:

Но, лажно представљање приватног текста који је непознат у јавности наликује на класичну полицијску подметачину. То ме сећа Давичовог стиха: „Зар ја уместо филозофа – ознаш?“ [...] У мом писму није тешко видети да је главни разлог мог непотписивања овог „Апела” било потпуно одсуство критике српске власти у њему. То значи да је – и крајем 2019. године, пре подношења кривичне пријаве – постојала кључна разлика између нас. Био је то – и остао – однос према Вучић-Брнабић режиму.

Како је то „приватни текст лажно представљен“? Ломпар је (исправним) навођењем својег писма којим је одбио нашу (М. Ковић, Васиљ Јововић и моја маленкост) молбу да подржи тај Апел потврдио да је то чињенична истина. Тачно је и да је једини разлог његовог непотписивања Апела било то што у њему није критикован АВ, без обзира на то што, чини се, здрав разум налаже да у тренутку када Ђукановић, а не АВ, у Црној Гори отима светиње, само то буде тема Апела, а не однос Ђукановићевом и АВовог режима, и објективна саодговорност АВ-а за вишегодишњу колаборацију с Ђукановићем (о чему сам писао 2019. – видјети доље списак 11 текстова), али уз свијест да је то релевантно за политичку аналитику, за критичку анализу, али не и за тај Апел. Ломпарово одсуство мјере, неспобност разликовања онога шта спада у различите политичкотекстуалне жанрове, указује на личну негативну фасцинацију (једним) Велеиздајником, што је упадљиво различито од рационалне политичке борбе против (обају) велеиздајника (и АВ-а и Ђукановића).

Узгред, Ломпар је у својем одбијању да потпише текст Апела пошао, као од извјесне, претпоставке да су аутори овог текста били људи из српске опозиције у Црној Гори, који су већ тада, а нарочито касније, били (неподношљиво) блиски АВ-у. То, међутим, није одговорало истини – што је и Ломпару у мојем одговору на његово писмо и предочено – будући да је ова инцијатива била дошла из врхова СПЦ у Црној Гори, док тамошње српске политичке снаге с њоме ни непосредно нити посредно нијесу имале везе. Но ни послије овога разјашњења Ломпар није промијенио своју првобитну одлуку. У тренутку када су православље и српство у Црној Гори историјски заиста висили о концу, код незваничног барда српске националне интелигенције превладао је „далековиди“ резон: Нећу, ако је Апел без АВ-а! Но добро...

У чему је, и даље је нејасно, моја „класична полицијска подметачина“? Да ли сам рекао неистину или сам исказано, односно саму ситуацију, неистинито, злонамјерно реконтекстуализовао? Иако је најавио да ће разобличити моје наводно говорење неистине – господин Ломпар је само потврдио да нијесам ништа измислио. Да ли сам га оним на шта сам указао, лично вријеђао, да ли сам указивао на неке његове личне особине, слабости, мане...? Узгред, неки су ми пребацили да сам се при анализи Лопмаревог држања у дотичној емисији држао „снисходљиво“. Можда. Ако јесам гријех на моју душу, али је идеја била да покушам да укажем на проблем да би се он евентуално уклонио, а не да некога јавно прозивам и вријеђам.

Да ли сам у својем јавном иступу говорио о нечему што није од јавног, националног интереса – а Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори на сваки начин то јесте био? Наша преписка на ову тему није се бавила интимним, личним стварима ни нас двојице, нити трећих лица, што би на сваки начин било недолично износити у јавност. Дакле, ова преписака је по својем модалитету била приватна – јер о таквим (државним, друштвени, историјским ) стварима људи се увијек и приватно консултују – али по својој тематици и садржини, она је од прворазредног, општег значаја и као таква је подобна да буде укључена у јавни оптицај, ако то наложе околности, или, као што горе рече Ломпар: „ако је изнуђено“. И било је. Пет година, кулоарског, посредног, „асистираног“, а однедавно и отвореног Ломпаревог клеветања Покрета, а тиме, поред осталих, и мене, као његовог потпредсједника (да смо блиски АВ-у или да смо чак и његови „ознаши“) више је него довољан повод за објелодањивање једног, чини се, сликовитог момента у Ломпаревом мозаику недосљедности, двоструких стандарда и извргавања (његовом „заслугом“) личности бивших сабораца латентно садистичком објективизовању.

Најпослије, није ли легитимни предмет интересовања историчара и приватна преписка актера неких догађаја од „неприватног“, дакле општесоцијеталног, општенационалног значаја? Или можда Ломпар не разликује modus operandi полиције од, увјерили смо се, с моје стране вјеродостојног реферисања о изворима за могућу реконструкцију једног, без сумње, важног историјског догађаја као што је литијашки покрет у Црној Гори 2020? Ово говорим без икакве намјере да било коме, а понајмање себи, овдје ласкам, тим прије што је прави јунак тог историјског буђења српски народ Црне Горе, а не ми који смо из Београда томе, скромно, припомагали.

Дакле, никакве, а понајмање „класичне полицијске подметачине“ није било, мада се заиста, за разлику од, реко би се, колеге Ломпара, на разабирам у полицијску класику. Интелектуалци у годинама са животним искуством и интелектуалним форматом једног Мила Ломпара требало би да опрезније користе овакве дисквалификације – чак ако их, упркос изабраном високоинтелектуалном тону некакве, псеудомартиролошки самостилизоване дефанзивне прозе, изговоре у, за њега јавно нетипичном, кафанском регистру.

***

Но није то једино симтоматично мјесто из Ломпаровог обимног текста на НСПМ. У једном, непристојно нескромном пасажу повлачи „антипаралелу“ између властите, готово самодивиниизиоване персоналности, и неких тамо „безначајника“:

Али, ако је човек – попут мене – против Вучић-Брнабић режима и ако отворено подржава студентске протесте, онда је неминовно да га задеси баш овакво лажно потказивање. И зато оно не може задесити Зорана Чворовића или Часлава Копривицу.

Према овом манихејском паралогизму (што је „аргументативни“ елемент у којем плива Ломпаров дискурс полемички дискурс, макар у овом случају), између отпора АВлашћу и подршке пленумима постоји нужна конјункција, тако да примјера ради, није могуће бити и против АВ-а, залагати се за његово што хитније развлашћење, на једној страни, и не подржавати погубну самоблокаду друштвено виталног система (образовања), на другој страни, као што, примјера ради, ја сматрам. Тоталитарни менталитет, коме су посљедњих неколико мјесеци многи из интелектуалне врхушке, такорећи без отпора, подлегли, несклон је нијансама и финесама; он изискује, дуги низ форсираних конјункција. А када се низ негдје покуша прекинути, или макар релативизовати, неким ако, можда, али... – то се моментално узима као доказ неправовјерности, издаје, идеолошке јереси, и, дакако, служења АВлашћу.

Још је симптоматичније супротстављање, „мученичког“ случаја (притом својег, што је неукусно), и „случајева“ колеге Чворовића и мене, које, ето, нико не напада (а нападали су ме, и прије Ломпара, узгред – али за оно што је овдје важно, то је ситније од вињете). Да ли то познати хуманистички интелектуалац, некадашњи критичар тоталитарног једноумља, хоће да каже да сте исправни само када/ако вас нападају? Превише то подсјећа на стаљинистички (НКВД/ УДБА-шки, заправо палеоинвизицијски – колега Ломпар је сигурно све то добро апсолвирао у релевантним текстовима Николе Милошевића, додуше, само, како видимо, теоријски) критериј исправности: онај кога не нападају у јавности/онај ко се '45. вратио жив у СССР из њемачког заробљеништва/онај... – тај је, у најмању руку, сумњив, а врло је вјероватно и шпијун, агент и сл; зато у Сибир с њиме, или, у (тренутном) (псеудо)револуционарном недостатку „бољих“ опција – на стуб срама за тобожње „присталице АВлашћа“. У (квази)револуцинарним временима, када социјетет изгуби своје „природно“ средиште теже, наступа несхватљива лакоћа много чега, па и ОЗНАчавања, у чему је, колега Ломпар, видимо, прилично вјешт.

IV

Да бих указао на опасност од Ломпарових недосљедности – што сам, понављам, изговорио у неполемичком тону, а с превентивно-корективном намјером – у разговору за Прави одговор указао сам на потенцијално непожељне посљедице Ломпаровог приближавања другосрбијанској интелигенцији, што је код њега изазвало изразито негативно реакцију:

Но, Копривица је устврдио да на мој говор у Лучанима, премда сам по себи беспрекоран, баца сенку околност да је изречен на трибини Прогласа, јер му контекст мења смисао. Он је, дакле, увео контекст као опредељујући критеријум. Није му зачудо пало на памет да више пута поновљене похвале које је председник Србије упутио Антонићу и Ковићу бацају сенку на њих. [...] Није се, штавише, сетио како је тамна сенка обележила његово присуство у програмима режимских телевизија Хепи и Курир, утолико пре што његове речи нису одударале од њихове оријентације. Треба ли да додам сасвим режимске телевизије као што су Euronewsи K1, или потпуно другосрбијански Insajdervideo? Постоји, дакле, контекстуално преобличење човекових речи само у мом случају? Или се, испод оваквих противречности, кријумчари да је режимски контекст ближе срцу мојих критичара од других контекста, па је отуд оправдано појављивати се на режимским медијима?

Што се првога тиче, једно је неизабрани оквир у који вас неко, од вас моћнији, довољно моћан да управља контектом, без вашег избора, самовољно премијешта. На то не можете утицати, јер власт има моћ да то ради – а оваква каква је сада, посве безочно, ту моћ и користи, поред осталога да би међусобно завадила антиАВовске снаге, што јој, видимо, и успијева. А сасвим је друго када добровољно, без икакве присиле, при-станете уз антинационалне снаге – да им будете „гостујућа звијезда“, припадник националне интелигенције „по кључу“, прибављајући им тиме привид општедруштвеног оквира за отпор АВлашћу. Једно је контекст манипулације, а друго је контекст колаборације. Ломпар је превише интелигентан и образован да би му овако елементарне диференције требало „срицати“, али из некога разлога је одлучио је да их превиди.

Што се тиче мојих гостовања на телевизијама, ако је, како рече Ломпар, „тамна сенка обележила моје присуство у програмима режимских телевизија“ (Курир, Хепи, К1 и Евроњуз), јер Ломпар, ваљда, полази од начела (тј. крајње поједностављеног читања моје указивања на релевантност контекста идеја): Гдје си – такав си, поставља се питање како је то спојиво с чињеницом да сам гостовао и на НовојС ина Н1, више пута, говорећи о истим темама и на исти начин, као и на поменутим телевизајама (превасходно о рату у бившој Украјини? Рат у бившој Украјини једина је тема мојих гостовања на ТВ Хепи, гдје сам, иначе, такође критички проговарао и о држању наших власти – колико је то тематски контекст допуштао, што је лако провјерљиво, будући да су сва гостовања доступна на јутјубу. Узгред, на Куриру сам имао неколико гостовања чија је тема била управо КиМ, гдје сам јасно изразио свој однос према АВ-овој велеиздајничкој Косовској политици, што се може установити увидом на сљедеће везе[2]). Ипак, право је питање како се мој политички, а за Ломпара, изгледа, и морални хабитус може истовремено дефинисаати и режимским и антирежимским медијима, будући да сам гостовао и на једнима и на другима? Ако сам, примјера ради, гостовао на Инсајдеру (узгред, поводом случаја малигног србофобног пропагандисте Динка Грухоњића, тренутно, као и сам Ломпар, горљивог поборника пленумã) – онда би требало да дијелим типичне ставове и те телевзије, зар не?

Може ли господин Ломпар навести иједан примјер мојег прорежимског изјашњавања на дотичним или било којим другим медијима? Тврдим да не може, будући да сам увијек, када год је то тема разговара дозвољавала – а неријетко и мимо тога – стављао до знања шта мислим о режиму, што се може лако установити увидом у релевантне прилоге који су доступни на јутјубу. Да ли сам срећан позадинским тоном медија на којима сам гостовао? Ако изузмеме неке подкаст – не, ниједним, јер, као што рекох, други имају моћ да одређују контекст, а не националне снаге, а понајмање национална интелигенција, и зато јесмо у стању АВ-окупације.

Надаље, ако су србијански режимски медији неподобни за гостовање – осим ако нијесте Мило Ломпар, и ако не гостујете код „архиопозиционог“ М. Марића – како објаснити Ломпарево гостовање на страницама неоусташке/неонацистичке Побједе

Но у сваком случају, Ломпар системски нема исти пар очију за себе и за друге. На дјелу је типично западњачкоимперијални, а онда, неоколонијалном трансмисијом изведени принцип двоструких стандарда – један за себе, други за друге. Неко је себе, по свему судећи, прогласио еталоном морално-националне колректности– различито мјери, од ситуације до ситуације, и од особе до особе, што је тако „нееталонски“... Примјера ради, никада не бих био спреман – ни приватно, а камоли јавно – да „закључим“ да то што је Ломпар у доста наврата (а ја, „случајно“, ниједном, нити бих) био гост, (псеудо)ломпаровски, казано, „ноторног удбашког провокаторе“ Миломира Марића, ставове Ломпара и дотичне особе нужно чини блискима. Надаље, ако су србијански режимски медији неподобни за гостовање – осим ако нијесте Мило Ломпар, и ако не гостујете код „архиопозиционог“ М. Марића – како објаснити Ломпарево гостовање на страницама неоусташке/неонацистичке Побједе, која је у погледу моралних и професионалних стандарда (скромно мнијевам) далеко испод свих медија у Србији на којима гостовах? Или је можда за њега Побједа, интервју за коју је дошао послије –за Ломпара и за Другу Србију историјског лучанског иступа – боља и прихватљивија од, рецимо, Евроњуза? Питања на које је тешко назријети било какав сувисао, а камоли одржив одговор, могу се ређати. Нејасно је само одакле Ломпару право (или порив који је, „самодржачки“, конвертован у „право“), да себе и остатак српске (националне) интелигенције мјери значајно другачијим мјерилима?

V

Професору Ломпару је засметало моје упућивање на контекст, иако сам, понављам, имао намјеру само да упозорим, предуприједим, а не да увриједим (што, мислим, ни сада не чиним), а камоли стигматизујем, као што управо он (према мени) ради. Но иако он однос према АВ-у, безмало опсесивно, проглашава свекритеријем прихватљивости, може се показати – што смо у поменутој емисији изоставили, али сада, опште и саме ствари ради, нећемо, јер то шта је улог неупоредиво је важније од односа двају људи па и констелациј не српској националној интелектуаланој сцени. Чини се, наиме, да између АВ-а и Ломпара има кудикамо више сличности него што би се у првих мах могло претпоставити, поред осталога, вјерујемо, и од стране самога Ломпара

Наиме, АВ се врло вјешто служи патриотском реториком – коју примјењује искључиво у контексту прошлости, никако садашњости и будућности, али стварно дјелује као идеолошки другосрбијански обликовани, агент (утицаја) Запада. Ломпар – дакако уз све разлике у интелектуалном формату и психичкој конституцији између њега и АВ-а – задржава у потпуности патриотску реторику, али пристаје да буде стављен у контекст чији је водећи тон другосрбијански, ergo натистички. А под таквим условима, „семантика“ његових исказа и иступа не само што, нарочито дугорочно, не може бити иоле утицајна већ ће, напротив, служити као алиби другосрбијанским аутошовинистима, о којима је управо Ломпар тако убједљиво писао, да тобоже нијесу против Србије и Срба, јер међу собом имају „поштеног“ тј. друсрбијански подобног родољуба, и то самог теоријског прворазобличитеља аутошовинзма.

Индикативно је, иначе, како Ломпар уводи вјештачко концептуално разликовање, па када другосрбијанци њега – по инерцији због његових неадакшњих ставова, односно начина њиховог јавног пласирања – јавно нападају, он их назива Другом Србијом, а када то не чине, када у њима види пожељног савезника – они постају „грађанске снаге“. А ријеч је о једном те истом. Тако су својевремено, послије пада Берлинског зида, некада марксистички, ка либерализму откроисано „самопреумљени“ интелектуалци почели да афирмативно употребљавају појам цивилнога – зато што су раније, чак деценцијама, погрдно говорили о грађанском. Наравно, и ту је ријеч о једном те истом. Конверзија се види (и) у ријечима, тј. у режимима њихове употребе... Ако се у погледу овога варам, јавно ћу се извинити колеги Ломпару. У сваком случају, вријеме пред нама показаће да лисам био у праву.

Осим тога, Ломпар је почео да се креће по сличној стратешкој матрици као и АВ. Наиме, АВ годинама подмеће лаж да је он не само на патриотским позицијама већ да они од националиста који су против њега – суштински раде за Запад (заправо за оне за које АВ ради) и да су утолико објективно на страни српских непријатеља. На сличан начин, Ломпар све оне који се нијесу недвосмилено, јавно, без икакве задршке укрцали на пленумашки воз – а за њега су студенти криптоним за необољшевичке пленуме (о томе видјети више у нашем тексту овдје: https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/caslav-koprivica-hulja-mora-pasti-p/) – проглаашава прорежимским чиниоцима. Као и некада – ко не потпие кривичну пријаву против АВ-а- тај је заправо АВ-овац. У АВ-овој агресивно-лажљивој идеолошој репрезентација, нема родобубља изван СНС (и његових сателита). А за Ломпара – нема истинског антиАВља ако нијесте уз пленуме – а и ПроГлас. У оба случаја ријеч је о лажном, идеолошки прилично симплификованом манихејству.

Успјешном примјеном такве тактике, АВ је „десетковао“ аутентичну националну опозицију, узурпирајући национално становиште, иако је велеиздајник. На сличан начин, Ломпар стратешком сарадњом са ПроГласом, прави мост према НАТО-становишту, који би убудуће требало да прелазе и остали родољубиви српски интелектуалци – да би од стране другосрбијанаца били признати као права опозиција, а сјутра, послије АВ-а, и у друштвено прихватљиве, „системске“ снаге. Тиме би били смјештени у НАТО-оквир, и тако социјално пацификовани – тако да не би ометали аранжман „препакивања“ неоколонијално-натистичке окупације, под геслом: и послије АВ-а – (неки нови) АВ. У оба случаја, позадина и стјециште моралног кетманства и отворене велеиздаје (АВ), односно контекстуалноеволутивне метаидеолошке конверзије (као код Ломпара) – јесте НАТО. С АВ-ом је ствар завршена, међу политички личностима модерне српске историје он је у погледу начињене моралне, политичке, економске, националноидентитетске... штете вјероватно „најуспјешнији“. Што се Ломпара тиче, он још може прекинути овај, не само за њега већ и за српску националну интелигенцију крајње опасни пут. Но како сада изгледа, ако се ништа не буде промијенило, он је на путу да постане самоскри(в)љени, истина изокренути, политички близанац АВ-а.

Ломпар је – да ли полусвјесно?– пристао на контекст у којем Друга Србија диктира начин и (праве) циљеве смјене актуалне, велештеточинске власти, а тиме и онога што треба доћи послије АВ-а, док он врши идеолошку тријажу националне интелигенције, која није за јединствени антирежимски „фронт“ другосрбијанских и националних друштвених снага, у којем би потоњи, узгред – били „помоћне трупе“, према мјеродавном нахођења НАТО-грађаниста. Но како је Ломпар недавно изјавио да је „сва национална интелигенција прорежимска“, испада да је садашња интелектуална опозиција у Србији искључиво другосрбијанска, тачније састоји се од Друге Србије-плус – а тај „плус“ унутар аутошовинистичког миљеа чини управо сам Мило Ломпар. Ово престројавање се обавља тако што Ломпар субјективно, идеолошким етикетирањем, моралним каљањем, потенцијалним социјалним искључивањем и на крају обиљежавање за могући (до)одстрел антирежимске националне интелигенције, изгледа, жели да докаже своје ексклузивну идеолошко-моралну исправност. Но то објективно завршава посао за потребе Друге Србије и НАТО, што су, послије свега, „броји“...

Код политичко-идеолошке миграцији ка Другој Србији (= НАТО) Мила Ломпара, препознатљиве фигуре интелектуална националне сцене, није ријеч само о томе што је он тиме, како се чини, на најгорем путу да изда своје вишедеценијски национални-културни ангажман, што је, уосталом, и симболички потврђено давањем интевјуа нацистичкој Побједи, него је тиме и направио важан гест ка симболичко-стварном изручењу национал-интелектуалне парадигме окупационом натовском контексту – што је потез из АВ-овог регистра – тако да се убудуће аутентично, антиАВовски националан може бити само неко ко је већ смјештен у НАТО-контекст – слично, отприлике, томе како је то на политичком пољу извео, рецимо, Милош Јовановић. Ријеч је далекосежном, за национално крило српске интелекгуалне сцене крајње симптоматичном, потенцијално врло штетном догађају – па се и зато се морало реаговати, а не јер неко (моја маленкост), жели да се заједно (sic!) са тако опскурним особама као што су Теодоровић, Шешељ или војвођанске неоусташе учествује у конструисаном прогону Мила Ломпара. А зашто Ломпар налази за сходно да у томе види неку дугу, „тајну руку“, која је, у његовој, литерарно бујној, али кркхој уобразиљи, повезала људе и снаге од којих неки с некима немају никакве везе, ако изузмемо да су махом у питању идеолошки противници – то и даље остаје нејасно.

P. S. На крају желимо да додамо једну, да тако кажемо, приватно-принципијелну примједбу. Профосор Ломпар каже сљедеће:

Не само да се нисам наметао да учествујем у Покрету, као што сам одбио предлог да га предводим, него су ме Ковић и Копривица вукли за рукав да им се прикључим у оснивању Покрета. Нису, дакле, они били потребни мени него је било обрнуто.

Тачно је, „вукли смо га за рукав“ – али због јавних ствари, због националних интереса, напокон опстанка, а не зато што нам је нешто лично требало. Не налазим ништа зазорно у томе – „вучење за рукав“ због општих ствари је нешто чега се не стидим, иако Ломпар, употребом ове (благо) увредљиве синтагме то жели да прикаже у извјесном свјетлу. Истини за вољу, једном ми је Мило Ломпар учинио једну личну услугу, коју не заборављам и даље му се због тога сматрам обавезаним и спремним да, ако буде прилике, узвратим – њему или неком његовом блиском – упркос нашем разилажењу у погледу метода, а сада можда и циљева некадашње заједничке националне борбе за слободну и суверену Србију и уједињене српске земље.