Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
Kulturna politika

Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
subota, 05. oktobar 2024.

Mnogo se priča o krizi pripovedanja u Holivudu, podrazumevajući pod tom metonimijom, naravno, sve velike projekte zapadne globalne industrije zabave, koji, pored filma, uključuju i televizijsku produkciju, izdavaštvo stripova i popularne književnosti, pa u određenoj meri i muzičku produkciju. I mada su problemi nagomilani u širokoj lepezi od politizacija i ideologizacija na jednoj strani, preko endemske korupcije, nepotizma i nekompetentnosti menadžerske elite, pa sve do zamora publike i nepovoljnih tržišnih procesa, tema koja najčešće isplivava na površinu u većini slučajeva može se formulisati u jednostavnoj rečenici: „Holivud je zaboravio kako da ispriča priču.“

Ovo odsustvo kvalitetnog pripovedanja ponekad se ignoriše, ponekad politički spinuje, ali u praksi korporativni direktori velikih filmskih, televizijskih i izdavačkih sasvim su svesni odsustva „dobrih priča“ u svojim portfeljima, i to pokušavaju da nadoknade na najrazličitije načine. Duže od decenije siguran recept za uspeh bila je eksploatacija nagomilane intelektualne svojine velikih izdavača superherojskih stripova (pre svega „Marvela“), koja je davala gotove dramske narative sa vernom (i čak fanatičnom) primarnom publikom u stanju da generiše masovnu pažnju, dok su njeni proizvodi bili dovoljno infantilni i apolitični da mogu da se izbore sa ideološkom cenzurom (bar je to bio slučaj pre deset godina). Manje spektakularni, ali u investicionom smislu prilično investiciono bezbedni bili su različiti projekti nostalgije i, u određenoj meri, biografske drame (često u kombinaciji jedni sa drugima). Problem sa svim ovim ležao je u tome što je uvek bila reč o reciklaži postojećih i dobro poznatih priča – čim bi scenaristi i autori sebi dozvolili malo slobode u odnosu na izvorni materijal, stari problemi bi ponovo isplivali na površinu. A kad bi preko toga pokušali da naprave nešto originalno – rezultati su najčešće bili osrednji, a neretko i katastrofalni.

Nikoga, stoga, ne treba da iznenadi, što su velike producentske kuće potrčale da preuzmu anime kao format koji i same mogu da proizvode i na koji mogu da se nadovežu. Uspeh nije izostao – animirane serije predstavljaju najživlje televizijske produkcije na engleskom govornom području, gde se tradicija animirane satire za odrasle često prepliće sa zrelim anime sadržajima za koje više nema mesta u politički korektnim i sterilizovanim igranim produkcijama

Istovremeno, producenti i korporativni menadžeri nisu mogli da ne primete da jedan naročit televizijski žanr, kao i kulturna scena iz koje je potekao, nemaju istu vrstu problema. Imaju izvanredno odanu publiku, relevantan umetnički izraz, iz decenije u deceniju izbacuju dela sa kultnim statusom i masovnom popularnošću, a iz matičnih država se uspešno šire na svim meridijanima. Reč je, naravno, o animeu i mangama. Dok je prvi u naše vreme preuzeo žezlo paradigmatskog žanra klasične (dvodimenzionalne) animacije od „Diznija“ i srodnih manjih studija u SAD, drugi predstavlja trenutno verovatno najživlju školu stripa, koja se masovno čita čak i među generacijama koje su na zapadne stripove i grafičke novele skoro potpuno zaboravile.

Nikoga, stoga, ne treba da iznenadi, što su velike producentske kuće potrčale da preuzmu anime kao format koji i same mogu da proizvode i na koji mogu da se nadovežu. Uspeh nije izostao – animirane serije predstavljaju najživlje televizijske produkcije na engleskom govornom području, gde se tradicija animirane satire za odrasle često prepliće sa zrelim anime sadržajima za koje više nema mesta u politički korektnim i sterilizovanim igranim produkcijama. Ali koliko god animirane serije poput „Legende o Voks Makini“ („Amazon“, 2022-), „Sajberpank: edžraners“ („Netfliks“, 2022) ili „Plavooki samuraj“ („Netfliks“, 2023) bile uspešne i toplo prihvaćene od publike i kritike, one su i dalje bile samo uspešne kopije tuđeg formata (često uz direktno učešće azijskih umetnika i studija). Anime format je trebalo „valorizovati“ na način na koji je to „Dizni“ učinio sa „Marvelom“. Tako su producenti „Netfliksa“ odlučili da stave svoj novac na igrane adaptacije kultnih anime serijala.

Novi Avatar – može, liči, ali čemu to?

Početkom 2024. godine, „Netfliks“ je izbacio svoju igranu obradu kultne američke anime serije Avatar – poslednji vladar vetrova (2005). Nije bio u pitanju njihov prvi pokušaj, tako da su manje-više znali šta rade. Bili su svesni da je publika koja je odrastala uz originalni serijal (a koja je sada otprilike u tridesetim godinama života) veoma strastvena oko njegovih sadržaja, o čemu verovatno najbolje svedoči biblijski gnev koji se sručio na pokušaj Em Najta Šjamalana da serijal pretvori u igrani film 2010. godine. Par decenija ranije, producenti koji su pristupali ekranizaciji nekog dečjeg serijala mogli su svojim umetnicima da daju ogromnu slobodu, jer, zaboga, Hi-men i Nindža kornjače nisu Šekspir, a i Šekspiru je Holivud nekada prilazio sa kudikamo manje opreza nego što danas pristupa dečijim serijama poput Avatara. Da li je u pitanju ozloglašena „toksičnost“ društvenih mreža ili prosto povećani uticaj tzv. „gikovske kulture“ na javnost, tek, nezadovoljstvo matične publike dovoljno je da sahrani ovakav jedan ambiciozan projekat (nešto više o tome malo kasnije) i producenti su toga svesni. Zato se ekranizaciji Avatara pristupilo konzervativno, oprezno i bez previše improvizacija, a rezultat je ispao vizualno lep, ali sterilan, neduhovit i neuzbudljiv.

Svi tehnički aspekti prenošenja raskošnog orijentalnog sveta iz originalne serije preneseni su u igranu verziju verno i čak vizualno spektakularno, ali opet podbacilo se tamo gde su zapadne produkcije ozloglašeno najslabije – na planu pripovedanja. Glumci liče, kostimi su identični, scenografija je prelepa, specijalni efekti su izvanredni, ali – nešto nedostaje. I to „nešto“ nije samo posledica sabijanja 24 animirane epizode furioznog tempa radnje u osam sporih epizoda igrane serije, mada je to svakako jedan od značajnih faktora. U najmanju ruku, taj nedostatak nije bilo teško otkloniti – originalni Avatar je jedan od najgledanijih televizijskih projekata na svetu, njegovi likovi i priča su globalno poznati, i publiku svakako nije neophodno polako uvoditi u kompleksnosti karaktera i slojevitost istorije sveta u kome se serija odigrava. U čemu je onda problem?

Na prvi pogled – u humoru. Originalni Avatar – u duhu anime žanra – kombinuje visoku dramu i istoričnost radnje sa potpuno detinjastom fizičkom komedijom i blesavim humorom koji je u crtaćima potpuno prirodan, ali koji nije lako izneti u igranoj verziji. Bar ne ako produkcija sebe shvati previše ozbiljno. Fizički humor u igranoj seriji sveden je skoro na nulu, dok su šala i zezanje sapeti, sterilni i – najčešće – neduhoviti. Dok se serija privede kraju, postane jasno da duhovitost nije jedino što joj nedostaje, već duh uopšte. Kako radnja postaje napetija, a konflikt kulminira, publika sve češće gleda na sat koliko je još ostalo vremena do kraja epizode, razmišljajući kako bi to vreme verovatno bolje provela reprizirajući originalnog Avatara. Pritom nije sporno da čak ta i takva produkcija nije neuspešna, i da su reakcije dovoljno pozitivne da opravdaju snimanje još dve sezone, ali jedno je sigurno – Avatar nije budućnost igranog animea, niti je ova vrsta visokobudžetne produkcije u stanju da izvede komercijalni podvig kome su se producenti nadali.

Brodolom „Kauboj Bibopa“

Možda je „Netfliks“ pogrešio što je hteo po svaku cenu da snimi seriju koja će ostavljati isti utisak kao animirani original? Možda bi neka smelija, zrelija i realnija adaptacija dala bolji rezultat? Možda, ali problem je u tome što je „Netfliks“ to već probao, i rezultat je bio – katastrofalan. 

Možda je „Netfliks“ pogrešio što je hteo po svaku cenu da snimi seriju koja će ostavljati isti utisak kao animirani original? Možda bi neka smelija, zrelija i realnija adaptacija dala bolji rezultat? Možda, ali problem je u tome što je „Netfliks“ to već probao, i rezultat je bio – katastrofalan. Naime, 2021. godine uz dosta pompe izašla je igrana adaptacija možda najkultnijeg animea ikada snimljenog – Kauboj Bibopa Šinićira Vatanabea iz 1998-1999. godine. Ekipa je bila svesna da sa originalom nikada neće moći da se takmiče, a i da ga je fizički nemoguće preneti u igrani svet jer je jednostavno previše otkačen, pa su se odlučili da materijalu pristupe slobodnije i snime nešto što je pre inspirisano Kauboj Bibopom, nego što predstavlja njegovu igranu adaptaciju.

Rezultat je, zapravo, bio genijalan, i ta serija je – ako ne računamo spektakularna animirana (sic!) ostvarenja poput, opet, „Netfliksove“ Arkane – verovatno bila nešto najbolje i najoriginalnije što je te godine izašlo na televiziju. Autorima je uspelo da prenesu eklektiku animiranog izvornika kroz igru rediteljskih pristupa koja je delovala kao zajednička improvizacija Gaja Ričija, Roberta Rodrigeza i Emira Kusturice. Nije bila reč o estetskom ludilu Vatanabea, ali je opet u pitanju bilo nešto u najmanju ruku – nesvakidašnje. Po kriterijumima filmskih i serijskih adaptacija iz osamdesetih i devedesetih godina, Kauboj Bibop je izgledao onako kako ga autori originala ne bi mogli ni sanjati u vreme kada je nastajao. Ali uzalud – primarna publika dočekala je seriju na nož i toliko se ogorčeno obrušila na nju na internetu, da je „Netfliks“ otkazao dalje snimanje serije jedva nedelju dana nakon što je prva sezona objavljena.

Na taj način je izuzetno inteligentan pokušaj da se anime pretoči u igrani format propao, jer publika animea – ne treba bežati od tog grubog izraza – jednostavno nije htela da odraste. Ona je imala emotivnu potrebu da ti heroji i te avanture uvek budu ono što su bili kada su ih prvi put iskusili u detinjstvu, a to je nešto što nikakva adaptacija ne bi mogla da im pruži. 

Zašto su reakcije publike bile toliko negativne? Ako ostavimo po strani sadržinske izmene u likovima, radnji i postavci, o kojima zainteresovani mogu pronaći čitave traktate na internetu, odgovor bi mogao da se svede na jednostavnu rečenicu: to nije originalni Kauboj Bibop. A originalni serijal je toliko omiljen, toliko obožavan i toliko repriziran, da ga njegova matična publika tretira bezmalo kao religijski kanon, od koga nikakve devijacije nisu dopuštene ni u primisli. Na taj način je izuzetno inteligentan pokušaj da se anime pretoči u igrani format propao, jer publika animea – ne treba bežati od tog grubog izraza – jednostavno nije htela da odraste. Ona je imala emotivnu potrebu da ti heroji i te avanture uvek budu ono što su bili kada su ih prvi put iskusili u detinjstvu, a to je nešto što nikakva adaptacija ne bi mogla da im pruži. Ova vrsta „toksičnih fanova“ predstavlja krupan problem u modernoj industriji zabave i može se pratiti i u nizu drugih zabavljačkih franšiza, ali slučaj Kauboj Bibopa ostaje jednim od jarkijih primera ovog fenomena. Upravo ona publika koja bi trebalo da bude odskočna daska za format koji bi mogao da privuče nove ljude da otkriju stari klasik postavlja se za „čuvare plamena“ koji ne dopuštaju pristup svetinji neposvećenima i nedostojnima.

OnePiece – anime uživo i suženi horizont bukvalizma

Ako anime predlošcima nije moguće pristupiti slobodno, onda im treba pristupiti rigidno, pa čak i religiozno. Ako produkcijska ograničenja nisu dozvolila „Netfliksu“ da to učini sa Avatarom – koji jednostavno zahteva previše raskošnih, epskih i čudesnih scena da bi parirao originalu – onda je to upravo ono što su uspeli da urade sa adaptacijom OnePiece – još jednog kultnog animea, koji je, pritom, nastao u isto vreme kada i Kauboj Bibop (1999. godine), ali koji (baš kao i manga Eićira Ode na kojoj je zasnovan) nikada nije prestao da izlazi. Pritom i manga, i anime, drže čitav niz svetskih rekorda po tiražu, gledanosti i popularnosti, a oba formata imaju iza sebe preko hiljadu pojedinačnih epizoda.

Ta vrsta bukvalističkog čitanja ima ograničen horizont mogućnosti i veoma brzo udara u plafon mogućnosti glumaca da budu animirani likovi. Bukvalni „anime uživo“ je jednako besmislen koliko i igrana verzija Ko je smestio Zeki Rodžeru? u kojoj glavnog lika igra – pravi zec. A čak i da nije – zašto bi neko uopšte hteo da gleda indigo kopiju nečega što je već samo po sebi besprekorno?

Na prvi pogled, OnePiece je sa svojim karikaturalnim likovima i uvrnutom, eklektičkom estetikom bio još teži za ekranizaciju od Kauboj Bibopa. Ipak, ispostavilo se da specifična vrsta humora u ovom serijalu dopušta jednu vrstu kamernije ekranizacije sa tradicionalnijim filmskim trikovima, što igranoj seriji daje izgled koji podseća na niskobudžetne dečje programe od pre četrdeset godina. Ispostavilo se da je upravo ta kamerna šašavost, koja se u velikoj meri oslanja na potpuno blesave kostime i uvrnutu scenografiju, gde se od glumaca očekuje da ozbiljno iznesu hiperbolične reakcije i sumanute zaplete i rasplete, stvorila atmosferu dobre zabave koju su i publika i kritika prepoznali, učinivši OnePiece jednim od najuspešnijih televizijskih programa 2023. godine. Konačni proizvod imao je u sebi izuzetno mnogo atmosfere bolivudskih spektakla i starih honkonšikih borilačkih filmova, što je ekipa nepretenciozno, a znalački prenela na ekran. I rezultat nije izostao.

Osvrćući se na uspeh OnePiece, jedan internet komentator se našalio da je „Netfliks“ najzad pronašao recept za uspešnu ekranizaciju animea – ne menjaj ništa. I zaista: kako eksplozivna skandalizovanost publike Kauboj Bibopom, tako i manje agresivna razočaranost Avatarom imaju u sebi zajedničku nit nezadovoljstva izmenama originala. Autorima OnePiece pošlo je za rukom da naprave nešto što više liči na nedeljni program za decu nego na igranu seriju, ali je to sve spakovano na jedan upečatljiv i estetičan način koji je odjeknuo kod publike. Ali da li to zaista može da bude recept za ekranizacije mangi i animea? Teško. Ta vrsta bukvalističkog čitanja ima ograničen horizont mogućnosti i veoma brzo udara u plafon mogućnosti glumaca da budu animirani likovi. Bukvalni „anime uživo“ je jednako besmislen koliko i igrana verzija Ko je smestio Zeki Rodžeru? u kojoj glavnog lika igra – pravi zec. A čak i da nije – zašto bi neko uopšte hteo da gleda indigo kopiju nečega što je već samo po sebi besprekorno?

Šta anime i manga imaju, što je Holivud izgubio

„Foliraj dok ne uspeš“ (fakeittillyoumakeit) predstavlja moto koga se Holivud pridržava decenijama i koji ih je dobro služio u ranijim kreativnim krizama. Činjenica da je anime prepoznat kao obrazac za podražavanje, a manga kao izvor iz koga je moguće nadoknaditi zjapeće odsustvo kreativnosti zapadnih pripovedača, scenarista i tekstopisaca, predstavlja trend koji obećava. Povratak dvoidimenzionalnoj animaciji po uzoru na anime, pritom pojačan oslanjanjem na književnu epsku fantastiku i autohtoni svet „igara uloga“ kao izvor inspiracije takođe deluje kao pobednički pristup, o čemu najbolje svedoči pomenuta „Legenda o Voks Makini“, ali i toplo prihvaćena nova adaptacija Zindana i zmajeva (Odanost među lopovima, 2023).

Problem je u tome što istinska umetnička vizija i stvarna ikonoklastičnost, baš kao autentični talenat, nije nešto što se može „folirati“, pogotovo ne na osnovu projekta koji je sastavio nekakav odbor korporativnih menadžera srednjeg nivoa. To je već problem obremenjenosti kulture vlastitim ideološkim bagažom, a tu zemlje Istoka očigledno bolje stoje od zemalja Zapada. Kako će se ove druge iskobeljati iz svoje krize, ostaje da se vidi. Možda će ih iz nje izvaditi neka nova generacija klinaca, koja trenutno odrasta na animeu i mangama

Poruka je, međutim, jasna: anime ne može da reši krizu pripovedanja na Zapadu. Holivudski producenti mogu da iskorače u anime žanr i usvoje tuđe priče i mitologiju, ali to ih i dalje neće naučiti da prave originalna dela koja će biti dostojna njihovog zlatnog doba. Za tako nešto nije dovoljno kupiti tuđu tradiciju i umetnike, potrebno je uspostaviti vezu sa vlastitom tradicijom, koja je u međuvremenu u velikoj meri odbačena, prezrena i ideološki prokazana.

Kada se jednom odluče na takav korak – anime i manga svakako prestavljaju dobru studiju slučaja i podsećanje na to kako je sam Holivud to radio pre pola veka. Jer koliko god jedan uspešan anime bio vizualno spektakularan, emotivno izražajan i orijentalno eklektičan, ono što ga čini izvanrednim i kultnim je isto ono što je kultnim učinilo vesterne Serđa Leonea, klasične bajke Volta Diznija, odnosno petparačke B filmove Kventina Tarantina – sloboda koja je prepuštena talentovanom autoru da svoju priču oblikuje u skladu sa svojom vizijom, bez obzira koliko ona bila uvrnuta, ikonoklastična, pa čak i skandalozna. Problem je u tome što istinska umetnička vizija i stvarna ikonoklastičnost, baš kao autentični talenat, nije nešto što se može „folirati“, pogotovo ne na osnovu projekta koji je sastavio nekakav odbor korporativnih menadžera srednjeg nivoa. To je već problem obremenjenosti kulture vlastitim ideološkim bagažom, a tu zemlje Istoka očigledno bolje stoje od zemalja Zapada. Kako će se ove druge iskobeljati iz svoje krize, ostaje da se vidi. Možda će ih iz nje izvaditi neka nova generacija klinaca, koja trenutno odrasta na animeu i mangama.

Ovaj tekst izvorno je objavljen u 12. broju strip-časopisa Parabellum, koji izdaje Udruženja strip autora i obožavalaca stripa Republike Srpske „Deveta dimenzija“.

 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner