Куда иде Србија | |||
Живот и мишљење – Пола века од смрти Милоша Н. Ђурића |
![]() |
![]() |
![]() |
среда, 06. децембар 2017. | |
Кад, с ове временске дистанце, бацимо поглед на живот и дело великог научника и драгоценог преводиоца Хомера, Херодота, Платона, Софокла, Плутарха, са грчког и латинског језика, и писца Историје хеленске етике и других бројних филозофских списа, видећемо да је живот овог доброћудног човека - како су га у својим бројним сећањима описали његови савременици - био у знаку, не само преданог научног рада, него и узорног стоичког држања. Као ретко ко од његових савременика, Милош Ђурић је, живећи у бурном историјском времену, знао да пружи прави одговор на лична и колективна животна искушења. Он ни у науци ни у властитом животу, није бежао од највећих изазова, напротив, храбро им је ишао у сусрет. Могло би се рећи, да је агонални дух античког херојског света, који је он темељно проучавао, нашао своје савремено оваплоћење у Ђурићевом властитом животу и његовој личној судбини. Још од ране младости, Ђурић је показивао велико интересовање, поштовање и дивљење, не само за хероје Грчке, већ и за оне свога рода и времена. У превратном добу, на почетку прошлог века, он је, као и цело његово поколење, заволео идеје слободе и отпора које су карактерисале неколико српских и југословенских нараштаја пре Првог светског рата. Грозничавао је трагао, као и цела његова генерација, за оним идејама за које је, како је говорио Кјеркегор – „вредело живети и умрети“! У тој бунтовној атмосфери у којој је „мирисао барут“, настала је и његова Видовданска етика, (1914), која ће, постати један од оних философских списа којим је снажно најављен, и по којем ће се касније препознавати, један важан (интер)национални аспект његовог целокупног мислилаштва. Уз Дворниковића, Ђурић је био најзначајнији представник југословенске филозофије живота. То је, на индиректан начин, уочио и Бранислав Петронијевић, тада неприкосоновено име српске филозофије, који је, уплашивши се, да би ова филозофска струја могла да угрози његов филозофски трон, у часопису „Мисао“, подвргао оштрој оцени Ђурићеву књигу „Проблеми философије културе“ (1929), оспоривши јој сваку филозофску вредност, јер у њој наводно, нема праве филозофске аргументације. Оштра, и веома заједљива критика највећег ауторитета српске филозофије, прве половине XX века није, међутим, нимало поколебала Милоша Ђурића на његовом филозофском путу. За разлику од Петронијевића, који је својим метафизичким спекулацијама тражио филозофски успех и славу ван граница своје домовине и Балкана, бринући се само о сопственој каријери, Ђурић је, покрећући часопис „Видици“, настојао да филозофски афирмише властиту средину, борећи се против културног колонијализма. Док је Петронијевић, често претерујући, истицао, да му у нашој филозофији нико није дорастао, Ђурић је сматрао да и у нашој културној средини, као и у културној Европи, „има људи више мере и да је и Балкан сазрео и да аутономно ствара и да не продужава и даље да буде само земљиште за духовну колонизацију у сврху Запада.“ Своје уверење о могућности развоја филозофске културе у нашој средини, Ђурић је најбоље потврдио својим прегалаштвом врсног педагога и филозофског писца. Упорним марљивим радом, и великим филозофским и песничким даром, Ђурић је оставио иза себе вредно и незаобилазно научно, филозофско и преводилачко дело, на коме се даље може градити у области филозофије, филологије, књижевности, историје уметности, драмске уметности и других сродних хуманистичких дисциплина.
Краћа верзија текста објављена је у Српском књижевном листу бр. 19/124, 2017, стр. 1, 2 |