Куда иде Србија | |||
Зашто смо вас лагали? |
![]() |
![]() |
![]() |
субота, 30. март 2013. | |
Ти некадашњи мали лажови, неталентовани за било шта, осим за лаж у свакој (не)прилици, постали су креатори јавног мњења, саветници, политичари, консултанти, власници маркетнишких агенција, укратко - некрунисани краљеви свих магловитих професија без којих, кажу, свет не би могао да опстане ни један једини дан. Ми мислили, јер су нас тако учили наши родитељи, бабе, деде, учитељи и професори, да свет не може без пољопривредника, рудара, занатлија, инжењера, техничара, војника, грађевинаца, лекара, свештеника, учитеља и осталих (изгледа анахроних и архаичних) професија, али били смо очигледно у заблуди. Судећи по томе ко је све без посла у Србији од како смо искусили демократију и слободу, а коме јел'те цветају руже, биће да и нама и нису потребни пољопривреда, фабрике, војска, занатлије, а најважније су нам банке, банке и банке, лизинг компаније, консалтинг, маркетинг и ПР агенције, политичке странке, министарства и владине агенције, као и успешни пословни људи, које ми у свом незнању и зависти зовемо контроверзним бизнисменима и тајкунима. Бојим се да се понављам, али није лоше подсетити се – какав незахвалан и тврдоглав народ смо ми, Срби, и какво тешко бреме у Србији носе просветитељи, усрећитељи и предводници народа! Сви наши спин мајстори, у којој год магловитој професији делали, сломише се од напора да нам објасне да се прошлост мора заборавити, а ако не иде, реинтерпретирати (ух, шта ћемо сад?), па то отприлике изгледа овако: На нашу домовину није извршена НАТО агресија и нисмо бомбардовани, то су била дешавања, каже наш друг председник, у оквиру ширег геополитичког процеса, аха, а за све то је крив архи-злочинац Слободан Милошевић објашњавају нам даље, који ће изгледа превазићи и чича-Дражу, дежурног кривца из Булајићевих сабраних филмских (не)дела и постати архетип митске колективне кривице српског народа. Наши традиционални савезници (баш лепо то звучи) нису ни тада, а поготово сада, наши непријатељи – тада су нас бранили од нас самих и од Слобе и у главу нам памет ућеривали (мало Његоша да се сетимо), а сада не желе да нам комадају државу, нееее, побогу, шта вам је, само нам објашњавају реално стање на терену, и нуде разне благодети ако се не будемо јогунили. Прво и прво Датум, а и треба ли нам ишта више од тога и још приде обећање да ће учинити све да казне кривце када нађу убијене ''Србе повратнике'' (то је та синтагма, а да нађу убијене, нађу их, наћи ће и кривце, хоће сигурно, само да се не јогунимо).
Што се тиче Јасеновца, Јадовна, Градишке. НДХ-зије ствар је далеко лакша за врле нове професионалце – истина никада није институционално утврђена, никада ниједан српски председник или премијер није тражио извињење или одштету од једине некажњене фашистичке државе из Другог светског рата. Олуја је већ добила свој судски епилог, а наша држава се ионако труди да у сваком погледу угоди етнички најчистијој држави у Европи, у којој се по еуропским стандардима умереним назива навијање ''Уби Србина'' и ''За дом спремни'', као уосталом и за спикера ТВ Б92. За неупућене, попут независних и слободних новинара у Србији- ''За дом спремни'' звучи једнако као када би на немачким стадионима скандирали Seig Hail. Једини проблем око заборављања, тј. реинтерпретирања геноцида над Србима у НДХ представљају сродници и пријатељи побијених и њихови потомци, јер мало је српских породица којима неко од родбине или пријатеља није убијен диљем ове сателитске фашистичке творевине – од логора, преко Козаре, Крајине и Лике, до херцеговачких јама, све до последњег етничког чишћења деведесетих, како се насилно протеривање еуфемистички назива у модерном медијском дискурсу, очишћеном од истине и правих назива појмова и појава. Да се реинтерпретатори не шале, показује и присвајање Мирослављевог јеванђеља, које постаје ''хрватска културна баштина'' на скупу у ХАЗУ, а ћирилично писмо – ''хрватско писмо у средњем вијеку'', јер других писаних споменика и нема, а мора се некако документовати непостојећа ''тисућлетња повијест''. Све те лагарије и не би биле велики проблем, јер свако може да прича шта хоће, али наш проблем јесте одсуство било какве институционалне реакције српске државе и културних посленика ( то су они на државним јаслама, тзв. културњаци) на овакве фалсификате.
Објаснили су нам већ шта је ''први демократски премијер'' мислио када је са безбедног места бодрио НАТО у ''ваздушној кампањи'', нацртали су нам црно-белу слику деведесте- двехиљадите (шта ту више није јасно), објаснили шта чека дрзника који преиспитује оно што су му сервирали (мрачњак, милошевићевац, фашиста, јуловац..), омогућили нам кредите, хеј! и стране банке и насмејане младе шалтеруше, и срушили кафанчине и књижаре и ставили costu, vapiano, zaru, mango. Увешће нас у НАТО, ослободиће нас вишка територије и отровне домаће пшенице, кукуруза и млека, а донеће нам безбедну гмо (лепе јабуке, к'о нацртане, све исте) и млеко у праху. Ослободили су нас војске, (па ми живимо у безбедном, насмешеном и пријатељском свету, као у брошурама суботара),ево, вратили нам и Фарму, доводе нам редовно глазбенике у Арену, мало нас фудбал кочи, али стварамо тим за будуће победе, а и лепо је да максимално олакшамо ''браћи'' из региона да оду у Бразил, ми били трие'с и неке у Јужној Америци, нека иду и други и нека посете рођаке у Аргентини.... Не знам само како не успевамо да издржимо толико среће по глави становника, на страну што смо озбиљно сиромашни, јер зна се – сиромашни више цене праве људске вредности, а богати су увек у проблемима, тако је у филмовима и серијама, часна реч. Мање пара – мање проблема, а и добро је за смањење беле куге, наталитет је највећи у најсиромашнијим државама, и то су нам објаснили професионални лажови, пардон спин мајстори, али ми због нечега одбијамо да им поверујемо. Њихови напори не наилазе на тако широк одјек како се надају и они и наши традиционални савезници, увек се нађе неко тврдоглав и упоран, па верује више сопственим очима и искуству, него самопрегорним усрећитељима, па није ни чудо да тај ''поштен свет'' (самоознака малограђанштине) понекад завапи да нас бомбардују јаче и прецизније, или традиционални савезници пожеле да нас избришу као вирус. Но, то није говор мржње, то је крик праведника у пустињи упућен поштеном свету који би се најрадије исписао из српске књиге, јер не жели да удише исти ваздух са мном, мојим рођацима, пријатељима, студентима, шефовима, познаницима, јер упорно одбијамо да се реинтерпретирамо и ослободимо ''наслеђа прошлости'' - територија, имена, вере, ћирилице, Немањића, пословица, јуначког епа, Црњанског, Меше, Андрића, бабиних лекова, облога од ракије, бајки о Баш-челику... Тврдоглави српски песници су посебна прича, а ево и питања за мајсторе спина – Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? (Матија). Слутим да ово кратко питање тражи јааако дуг и компликован одговор, али имају га сигурно, од лажи и за лаж живе. |