Britanija se “razdružila” od EU – i šta mi možemo iz tog primera da naučimo?!

Velika Britanija je napustila Evropsku uniju nemačkog naroda. Od dobra niko razuman ne beži, lud juri ka lošem. Zašto bi Srbi očekivali dobro od EU, kad tamo nema dobra za Engleze?

Vama sva prava vraćamo, uz dobit 

i višak koji su vaša vrla dela 

i odveć su zaslužila. Nek svaki 

prijatelj stekne nagradu za svoje 

vrline, a nek svaki neprijatelj 

iskapi gorak pehar za krivicu. 

Šekspir, Kralj Lir

Istorija je učiteljica života, život je često ironičan, a ponekad ciničan. Da li se iko u današnje vreme seća pripadnika Juoslovenske vojske u otadžbini koji su tokom Drugog svetskog rata uzalud čekali da se na jugoslovensku obalu iskrcaju Englezi, vrate mladog kralja i izbegličku vladu iz Londona, pa da opet sve bude dobro? Britanci su se u naše vreme iskrcali iz Brisela da bi svoja maglovita ostrva vratili sebi.

Niz evropskih nacija koje su bile i ostale uspešne i bogate nisu želele da budu članice EU. Norveška, Island i Švajcarska odbile su da postanu članice Evropske unije. Njihovo istorijsko „ne“ je rekao narod demokratski na referendumu, pa nije moralo da se ojača desetinama hiljada neistomišljenika u konclogoru, kao što je ojačano Brozovo „istorijsko ne Staljinu“ 1948. godine.

Britanska laburistička vlada Harolda Vilsona je daleke 1975. godine sprovela uspešan referendum o učešću u evropskim integracijama. Međutim, tada su se Britanci izjasnili da njihova privreda učestvuje na jedinstvenom tržištu Evropske ekonomske zajednice, a ne da postanu podložnici briselske administracije EU. U doba vladavine Vilsona je počeo politički uspon Tonija Blera, ali pre svega proboj agenata sovjetskog KGB-a u britansku visoku politiku. Spekulisalo se da je čak i sam Vilson bio sovjetski agent. Do 2016. godine niko nikad nije pitao Britance žele li oni da njihova država bude član evropske nadnacionalne kvazi-konfederacije koju nadjačava nemačka prevlast.

Evropska unija se više ne proširuje, u njoj je jaz bogatih i siromašnih nacija sve veći, puna je nerešivih finansijskih i socijalnnih problema. Njene ustanove ubrzano gube demokratsku prirodu. Od jaza bogatog severa i siromašnog a prezaduženog juga EU još je gore beznadežo stanje država na istoku. Unutar same EU godinama posrće evropska monetarna unija, pa evro nije platežno sredstvo u svim zemljama EU, ali jeste u Crnoj Gori. Prenormiranost i birokratizacija guše EU. Male i siromašnije države poput Kipra, Porutugalije, Grčke i Irske su posle početnog perioda sreće i napretka morale da prihvate bejlaut. To znači da ovim državama EU, njihovim privredama, izvršnom i zakonodavnom vlašću, bez obzira na proklamovanu demokratiju, trajno vlada konzorcijum kojeg čine birokrate Evropske komisije, Evropske centralne banke i MMF-a. Ovaj konzorcijum odavno otvoreno nazivaju užasavajućom frazom European troika.

Momenat za istoriju u Briselu: Britanska zastava spakovana i odneta (31. januar 2020.)

Island koji nikad nije bio član EU odbio je bejlaut. Propadoše dve islandske banke, jer Islanđani nisu hteli da plaćaju tuđe dugove. Uprkos tome Islanđanima je dobro, mnogo bolje nego portugalskoj, irskoj, kiparskoj, grčkoj, italijanskoj i španskoj sirotinji koja plaća ogromne dugove banaka tonući u bedu. Siromašne države EU su zaularene nemilosrdnim merama „evropske trojke“. Vraćaju tuđe dugove koji se, uprkos otplati, uvećavaju bržim tempom nego što se otplaćuju.

Britanci su odlučili da napuste EU slobodno i demokratski, referendumom na kojem je svaki glas izjašnjenih vrednovan jednako. Sve nevolje koje su slomile male i slabe članice nisu bile razlog za odbijanje snažne Velike Britanije od EU. Britance je od EU odbilo narušavanje njihovog suvereniteta, naročito u oblasti socijalnog staranja, nesnalaženje EU u migrantskoj krizi, ali pre svega neumereno jačanje Nemačke na čiji poziv su migranti preplavili EU. Englezi ne žele da budu članovi Evropske unije nemačkog naroda. Istorija je pokazala da je kritički stav Margaret Tačer prema udruživanju Britanije u EU bio ispravan.

Dan nakon iskrcavanja Engleza iz Brisela, u Engleskim piljarnicama je ipak bilo i zelene salate i drugog svežeg povrća. „Najveća nevolja“ kojom su evrofili plašili Britance nije se dogodila, jer je Britansko tržište uvoznu piljarsku robu iz EU nadomestilo robom iz Komonvelta i Latinske Amerike. Sad evrofili Engleze plaše da će imati problema s ribolovom: navodno će neko iz EU tražiti engleskim ribarima ausvajs za pecanje u Severnom moru. Da velike nevolje!

Šta Srbi mogu da nauče iz engleskog primera?

Pošto Englezi uglavnom bivaju tamo gde im je dobro, znači da u EU nije dobro, jer je Britanija napustila članstvo. Drugo, ako Englezima ne valja EU, čemu mi tamo da se nadamo? Uostalom, u EU nas ionako neće već dve decenije i objavili su da neće primati nove članice do daljeg.

Srbija je od EU dve decenije dobijala previše praznih obećanja o članstvu i puno pretpristupne finansijske pomoći. Kao što je poznato, obećanje je ludom radovanje, a novci IPAP i pretpristupnih fondova su kroz Srbiju prošli bez vidljive koristi po narod. Da je od ove „evropske pomoći“ ikakve koristi bilo, osetili bi smo je, ali nismo. Stupanjem na „put evrointegracija“ naš narod sve masovnije odlazi u inostranstvo, a najviše odlaze da postanu nemački gastarbajteri, jer je u Srbiji sve manje posla. Naš predsednik se hvali padom stope nezaposlenosti, a ne kaže da je to posledica masovne emigracije beznadežno nezaposlenih u Nemačku. U Srbiji na evropskom putu je više penzionera nego zaposlenih, a zaposlenost na državnom poslu je draža nego u realnom sektoru.

Predsednik Vlade Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić na Prvoj međuvladinoj konferenciji između Srbije i Evropske unije koja je formalno označila početak pregovora o pridruživanju Uniji (21. januar 2014. godine) 

Nakon totalne privatizacije u Srbiji, glavna strana investiciona očekivanja su od NR Kine, iz fondova koji se nalaze u vlasništvu ove socijalističke države. Nekada su Kini srpska preduzeća uspešno prodavala poljoprivredna vozila i mašine, i to u doba ratova i sankcija. Međutim, tokom tranzicije i privatizacije ta preduzeća su propala. Najobimniju uspešnu privatizaciju je u Srbiji izvršilo jedno preduzeće iz Rusije. NIS Gaspromnjeft je danas glavni poreski obveznik Srbije. Srpska privreda od Rusije očekuje jeftinu ekološku energiju, a EU je donela propise kojima je isporuku gasa „Južnim tokom“ onemogućila. 

Susedne Rumune i Bugare je EU primila u članstvo hitno, čim su njihove države dozvolile NATO-paktu da se sa njihovih teritorija bombarduje naša zemlja. Obe države se danas dave u hroničnoj depopulaciji i korupciji. 

Pre nego što je postala članica EU, Velika Britanija je bila saveznica naše zemlje. Po nemačkoj okupaciji Francuske, u Drugom svetskom ratu, Britanija se godinu dana sama borila protiv Hitlerove Nemačke. U Evropi su joj se tada jedini pridružili Srbi. Velika Britanija koja je bombardovala našu zemlju 1999. godine, rukovođena Blerom i njegovim propagandistom Mekalisterom, bila je članica EU. Boris DŽonson, koji je izveo Britaniju iz EU, ljuti je protivnik Tonija Blera. Čemu korisnom danas u Srbiji mogu da doprinesu „savetnici“ kao što su Bler i Mekalister?

Nakon izlaska Britanije iz EU, postalo je očigledno da se EU raspada. Pravo pitanje je: kada će Srbija prekinuti besmislenu spoljnu politiku i početi da se rukovodi svojim interesom?