Ukrajina posle Juščenka

Pet godina posle „narandžaste“ revolucije i pompeznog dolaska Viktora Juščenka na vlast, ekonomska, politička, i sveukupna društvena situacija u Ukrajini je gora nego ikad. Umesto obećanog standarda, ekonomskog oporavka, članstva u Evropskoj uniji i NATO-u, demokratizaciji itd. –  Ukrajina je ogrezla u korupciju, država je na ivici bankrotstva, ekonomska kriza gora nego ikad, a promoteri „demokratije“ su u međuvremenu uspeli i da pokvare odnose sa Rusijom – kršeći prava ruskog i ruskojezičnog stanovništva, glorifikujući kolaborante i neonaciste. Ukratko, to bi bio učinak Viktora Juščenka i njegovog političkog bloka u prethodnih pet godina. Istina, nije zaratio sa Rusijom kao Sakašvili, utoliko je šteta manja nego što je mogla biti.

Jedno je sigurno, Juščenko odlazi, najverovatnije zauvek, a po svemu sudeći daleko, u SAD, tamo je popularniji nego u svojoj zemlji, a tamo su i finansijeri i kreatori njegove politike, a i tazbina je tamo. Ali ipak Juščenko je uspeo da obori i jedan rekord, dobio je gotovo deset puta (!) manje glasova (5,4%) nego pre pet godina (52%), što nijednom aktuelnom predsedniku koji je pokušao da osvoji još jedan mandat nikada nije pošlo za rukom.

Juščenko odlazi ali problemi ostaju. Ekonomija se ne može oporaviti bez većih stranih investicija, borba sa korupcijom je teška i institucijalno i politički stabilnim zemljama. Politička polarizacija koja ima etničku – pa i geopolitičku – konotaciju budućnost ove, velike i potencijalno bogate, zemlje čini veoma neizvesnom. Vreme će pokazati da li će se Ukrajina orijentisati na saradnju sa Rusijom ili zadržati nekakav neutralan stav između Istoka i Zapada, ali jedno je sigurno – od „brzog puta“ u NATO i otvorene konfrontacije sa Rusijom nema ništa.

Ali ovoga puta i velike sile su daleko obazrivije. Uticaj SAD je donekle oslabio, a i rezultati rada politike koju su podržavale su očajni. Rusija nije ovoga puta blanko podržala Janukoviča, koga donele kompromituje poraz na prethodnim predsedničkim izborima, a u međuvremenu je uspela da nađe zajednički jezik sa aktuelnom premijerkom Julijom Timošenko. Janukovič i ovoga puta stoji na proruskim pozicijama, zalažući se za zvaničnu upotrebu ruskog jezika, i čvršćeg vezivanja za Rusiju, no sa druge strane otvoren je i za saradnju sa Zapadom. Julija Timošenko je u Moskvi jedno vreme imala goru reputaciju od samog Juščenka, ali odnosi su se promenili od vremena Sakašvilijeve agresije na Južnu Osetiju. Dok je Juščenko i politički, i isporukama oružja, pomagao Sakašvilija, a zemlje Zapada optuživale Rusiju za „prekomernu upotrebu sile“ – Timošenkova je uglavnom ćutala i neutralno pozivala mir, što je za mnoge bio signal da je uspostavila saradnju sa ruskim vlastima. Ipak je Julija Timošenko daleko od toga da dobije otvorenu podršku Moskve na izborima, čemu treba dodati i činjenicu da nema dovoljno razumevanja za kulturna prava ruskog i ruskojezičnog stanovništva.

Pitanje daljeg ostanka ruske Crnomorske flote na Krimu, status ruskog jezika, sve češće pominjano rusinsko pitanje – samo su vrh ledenog brega političke, etničke i kulturne polarizacije ukrajinskog društva, a uz ekonomsko-socijalnu krizu samo deo izazova sa kojima će se suočiti novi predsednik Ukrajine. Bilo da pobedi Janukovič ili Timošenkova, neutralizacija štete koju je počinio Juščenko i njegovi saradnici biće dugotrajan i težak proces.