Nikolićeva proba

„Dobro, al` ja sam prob`o“. Ovo su bile reči Tomislava Nikolića kada je pozvao okupljene ispred Skupštine da se raziđu, a oni ga nisu poslušali. Ne znam da li će ove reči da izgovori i onda kada se njegov štrajk glađu i žeđu završi, ali znam da je ovo majstorski potez političkog marketinga.

Najpre, hajde da priznamo da niko od nas nije očekivao da će to biti toliko najavljivano naprednjačka „punuda koju je nemoguće odbiti“. Dakle, postignut je element iznenađenja. Drugo, danas svi mediji samo o tome bruje, a Nikolićev štrajk će biti i tema razgovora za nedeljnim porodičnim ručkom. Treće, Nikolić je najavljen kao gost u Utisku nedelje[1], te ćemo imati priliku da se uživo uverimo u zdravstveno stanje „podvižnika“ – kako je sam Nikolić sebe nazvao[2]. Četvrto, već je saopšteno da su lekari dužni da osobi koja ne uzima hranu i vodu, nakon gubljenja svesti, daju infuziju[3]. Navodno, čovek bez hrane i vode može da izdrži samo 48 časova, a da ne padne nesvest[4]. Nikolićeva nesvestica značiće dodatni pritisak na Tadića da popusti, ili produženje akcije uz infuziju na čitavu ovu sedmicu – što je ogromna šansa za pridobijanje za sebe trenutno malo skeptičnog, javnog mnenja. Peto, marketinški zanimljiv je jedan pasaž iz „Blica“ koji glasi: „Vučićev poziv da se raziđu okupljeni su propratili zvižducima, na šta je čelnik SNS odgovorio da će, kada Nikolić bude prebačen u bolnicu, opozicija organizovati akcije koje će trajati dok se `sve ne završi konačnom pobedom`"[5]. To znači da se računa sa Nikolićevim kolapsom kao medijskom podlogom novih stranačkih protesta, na kojima će, naravno, mnogi novokomponovani naprednjački političar, poput Zorana Dragišića, moći da doživi konačni transsupstancijalni preobražaj iz NATO lobiste i zvezde „Helsinške povelje“[6] u velikog patriotu i zabrinutog humanistu. Odlično za naprednjake i njihovu javnu reputaciju.

Đorđe Vukadinović je već ocenio da čitav ovaj performans pomalo izlazi iz domena političke analize i prelazi u domen političke patologije.„Raspisivanje izbora mesec dana ranije ili kasnije definitivno nije razlog za takav gest ", rekao je on[7]. I zaista, ako je istina da je DS neformalno nudio kao datum izbora 15. januar[8], onda je nejasno vredi li tih mesec dana cele ove galame. Izgleda da opet marktinški razlozi odnose prevagu. Aleksandar Vučić je to ovako objasnio: „Nećemo taj termin, jer bismo 30. decembra uveče gledali Tadićev intervju, a 1. januara Đilas bi porađao sedmorke i nosio im poklone od narodnog novca. Onda bismo oko Božića opet gledali samo Tadića u Dečanima, jer bi ponovo urgirali preko Euleksa da nas dole ne pusti. Mislite li da bismo u tim uslovima imali fer kampanju i iste šanse?“[9].

Zato je teško kod sebe razviti neko posebno saosećanje sa ovim „krupnim nevoljama“ naprednjaka. Kao što kaže Vukadinović, „ovde je zapravo reč o jednom problematičnom političkom nadgornjavanju oko besmislene teme koja nema mnogo veze sa životnim problemima društva, ali potencijalno može imati veoma loše posledice". "U tom smislu bih možda imao više razumevanja za Nikolića da je njegov motiv za štrajk bio više političko-egzistencijalni, to jest da je štrajkovao, recimo, zbog Kosova, Srba u Krajini, tretmana Vojislava Šešelja u Hagu, loših privatizacija ili prodaje Telekoma". Ovim temama bi se mogao dodati još i Statut Vojvodine, rezolucija o Srebrenici, ubistvo Ranka Panića, represija nakon 10. oktobra itd. Sve bi to verovatno imalo više smisla kao motiv za takvu vrstu protesta, nego borba protiv toga da se „30. decembra gleda Tadićev intervju, a da 1. januara Đilas porađa sedmorke“.

U svakom slučaju, biće zanimljivo pratiti razvoj događaja u narednim danima. Jedne velika predstava je pred nama. I svaki razboriti čovek će iz nje moći da izvuče mnogo korisnih zaključaka. I o političarima, i o medijima, i o našim naravima.