Dobričino pismo i Nušićeve pouke

Pitanje smisla završavanja studija u Srbiji je večita tema, podjednako i dobrih i loših studenata. Naročito, ako ste student društvenih nauka. Međutim, jedan od najinteligentnijih odogvora na ovo pitanje pružio je u neobaveznom razgovoru jedan profesor: „Trenutno nije bitno da li ima smisla da završiš fakultet da bi našao posao, već da dokažeš sebi da si u stanju da se izboriš sa sistemom takvim kakav jeste.“

Povod za ovaj članak su kritike upućene Dobrici Ćosiću zbog njegovog nedavnog pismenog obraćanja našim studentima u kojem ih poziva da se vrate iz inostranstva i doprinesu privrednom i intelektualnom napretku zemlje iz koje su potekli. Treba da se doda, u kojoj su se uglavnom besplatno ili bar po znatno povoljnijim uslovima školovali u odnosu na zemlje u koje su otišli. Mnogi, takođe dobri studenti, nažalost, u svojim naumima nisu uspeli. Na koji se način Ćosić njima obratio, neka prosude sami.

U Srbiji postoji veliki broj intelektualno zrelih ljudi koji ne veruju u Ćosićevu „ideologiju“, niti u ideologiju njegovih kritičara, ali prepoznaju značaj ekonomije i Ćosićevo pismo su mogli da čitaju i drugačije.

Napadi na Dobricu Ćosića su uglavnom ideološki obojeni i nisu nikakva novost, pa u tom smislu treba posmatrati i ove nedavno izgovorene.

Ukoliko niste ljubitelj ideologija, ali smatrate da je veza između ekonomije i političke ideologije vrlo čvrsta i izvesna, imate puno pravo da se zapitate, a zašto studenti koji su se uglavnom besplatno školovali u Srbiji ne vrate novac za to školovanje po odlasku u inostranstvo. Takođe, imate pravo i da se zapitate kada je školstvo prestalo da bude besplatno i zašto. Problem je očigledno vrlo složen, ali njegovo novo ideološko predstavljanje u vidu pomenutih kritika je u intelektualnom smislu poražavajuće, a evo i zbog čega.

Paradoksalno je da su kritičari Ćosića uglavnom pobornici Zorana Đinđića, a čiju su uzrečicu preuzetu od Kenedija i malo izmenjenu - „Ne pitaj šta država može da učini za tebe, već šta ti možeš da učiniš za državu“ - ranije vrlo rado pominjli, ali sve ređe i ređe. „Novopečeni“ kritičari Ćosića ili ne razumeju šta je sistem ili ne razumeju šta je država. U svakom slučaju, mnogi za i od ideologije žive, ali su retki oni koji poput Ćosića, zbog iste, stavljaju glavu na panj savremenih ideologa.

Izlet u ekonomiju i pominjanje vraćanja novca iz inostranstva ovde je pomenuto više iz zabave. Ideologija takođe. Deluje smešno kada se na ovakav način predstavi. No, sistem nije za šalu, bar ne na ovim prostorima. Ideoloških pobeda i poraza je bilo, u ekonomskom smislu uglavnom poraza, ali evo jedne sistemske pobede, a ko se prepozna, shvatiće.

Kada je Branislav Nušić napisao pesmu „Dva raba“ dospeo je bukagija. Snalažljivošću je ipak uspeo iz njih da se izbavi. Što zbog svoje domišljatosti, što zbog toga što je pred istim onim koji ga je u bukagije okovao, Milanom Obrenovićem, na francuskom odrecitovao Bodlerovog „Albatrosa“. Milanu se Nušićeva snalažljivost i učenost dopala te ga oslobodi i kao konzula, ali po kazni, posla u Staru Srbiju. Mada, objasni mu i neke stvari koje je ovaj shvatio.

Objasnio mu je da se put do vrha vodi upornim radom, a ne otvorenim i početničkim napadom na najjačeg. To prolazi u uličnoj tuči i tabloidima.

Među današnjim kritičarima uglavnom su pobornici „uličarskih ideologija“. Neki studenti „uličari “ su daleko dogurali. Isplati se finansijski, ali se ne postaje Nušić.