Сви Вучићеви избори – Нормализација ненормалности

Наслов делује помало двосмислено, али тема није. Као што нема много дилеме ни око одговора на тему. Наиме, дословно ништа у вези са Вучићем и његовим доласком на власт није било нормално и „регуларно“, па такви свакако нису били ни избори које је Србија под њим имала и које је он организовао.

На власт је дошао неком врстом „мини“ пуча (али са „макси“ последицама), а сви потоњи изборни циклуси су служили само да ту новостворену реалност његове свевласти ретроактивно перпетуирају и кодификују.

Није био претерано омиљен чак ни у сопственој странци. Али јесте био несумњиво вредан, упоран и нарочито склон раду са људима из медија и безбедносног сектора. Интелигентан, али нехаризматичан. „Верност националној идеји“ и лојалност „Шефу“ узимане су му као главна врлина – а он је у року од пар година буквално обрнуо идеолошки ћурак, политички уништио оба своја „политичка оца“ и ухапсио главног страначког спонзора. На власти се несумњиво одржава манипулацијом и бескрупулозним коришћењем дословно свих државних и парадржавних ресурса, Али главни адут и полуга приликом доласка власт било је то што су га, заправо, сви потцењивали.

Фанатична посвећеност циљу, као и поменута медијска и безбедњачка пасија, омогућиле су му да у некој врсти „блицкрига“ до ногу потуче помало лакомислене и ноншалантне „тријумвире“ и победнике – међу којима он није био – над Тадићевим демократама 2012. Но, док се Тома, Дачић и Динкић, такорећи, нису ни осврнули, агилни Вучић (иако још увек у својству тек „Првог потпредседника владе“) већ  је држао рукама све конце формалне и неформалне власти у земљи.

Ударање темеља

Пошто време неумитно лети, хајде да се мало подсетимо како је то изгледало. Први Вучићеви избори одржани су у тренутку када је он већ постао апсолутни гсподар ситуације, мада то још увек није било формализовано. Мишковић је био у затвору. Николић изолован на Андрићевом венцу и сведен на „енглеску краљицу“ (али без краљевске почасти и угледа). А Дачић, иако формално још увек премијер, притиснут „бананом“ и другим аферама, био нека врста птице заробљене у златној крлетци – што му је писац ових редова и предвидео још када се 2012. лаћао те функције.

Услови за опозиционо деловање били су мизерни. Али чињеница да се у овом периоду Вучић превасходно бавио „својима“, као и да се, бар вербално,  трудио око свог проевропског имиџа (фаза Макса Вебера, истицање Меркелове као узора итд.) створила је у делу јавности погрешан утисак као да је тај период био неко „златно доба“ демократије под Вучићем. А, заправо, тада су ударени темељи свему лошем што је касније уследило.

Пре свега, тада је упостављена таблоидна медијско-политичка матрица која се касније само понављала и усавршавала, уз повремену замену појединих актера. Постоји врховни  и зли „архи-непријатељ“ (тада је то био Мирослав Мишковић) и сви актуелни политички противници су само његове еманације, „пудлице“ „плаћеници“, послушници“ и „извршиоци“. И постоји, том злу насупрот, „врховно добро“ (односно ОН, „ППВ“, „Спасилац“, „Избавитељ“, скроман, али неустрашив) који се против тог стоглавог зла херојски бори. 

Било је то време Вучићеве највеће идиле са „међународном заједницом“ и домаћим „проевропским“ и НВО снагама. Односно, време прихватања (Првог) Бриселског споразума и његове „имплементације“, тј. његовог бруталног наметања Србима са севера КиМ, уз уклањање свих који су се том назови „споразуму“ противили.

Сем таблоидног цунамија, први парламентарни избори у Вучићевој ери инаугурисали су и један нови тип односа између центра власти и тзв. „конструктивне опозиције“. Није да и раније није било „омиљених опозиционара“. Али је код Вучића тај однос са импровизације и личних симпатија дигнут на један системски ниво и, такорећи, институционализован, а пожељни опозиционари добили неретко важнију улогу од официјелних коалиционих партнера

Сем таблоидног цунамија, први парламентарни избори у Вучићевој ери инаугурисали су и један нови тип односа између центра власти и тзв. „конструктивне опозиције“. Није да и раније није било „омиљених опозиционара“. Али је код Вучића тај однос са импровизације и личних симпатија дигнут на један системски ниво и, такорећи, институционализован, а пожељни опозиционари добили неретко важнију улогу од официјелних коалиционих партнера. Тако су, рецимо, Јовановићев ЛДП и тадашњи (Коштуничин) ДСС почетком те 2014. „принципијелно“ и најжешће тражили ванредне изборе – који им, реално, у том тренутку, нису одговарали и који су требали једино Вучићу. И Вучић им је, разуме се, „изашао у сусрет“. Имена тих конструктивних лидера и странака су се временом мењала, неки су отпадали, или одлазили у други план, али их никада није мањкало и они представљају важну логистичку и легитимацијску базу Вучићевог режива. 

Непосредно пред изборе главна опозициона странка (ДС) дефинитивно се поцепала на Ђиласово и Тадићево крило и тако отпочела (тачније, наставила) серију својих бесконачних деоба и – премда још увек најјача у опозицији – ушла у процес политичке (само)маргинализације. А као својеврстан куриозитет ових избора можемо узети и то што су они који су, за рачун Вучића, изборе најгласније тражили – остали испод цензуса.

Сем ломљења кичме ДС-у, једна од „колатералних“ последица избора 2014. било је – гле чуда?! – елиминисање из парламента свих опција које су се Бриселском споразуму противиле. И док су се Радикали све време држали свог изолационистичког принципа, остаје мистерија зашто се, на пример, нису удружили барем ДСС и Двери, и тако оформили једну респектабилну десну политичку снагу. Но, с обзиром да се иста „мистерија“, са истим или сличним актерима, за ових десетак година понављала више пута, може се рећи да та ствар можда више и није толико мистериозна. 

Како год. Нови изборни пораз је довео до оставке Војислава Коштунице и његовог потпуног повлачења из политичког живота. Мимо Коштуничине воље (он је форсирао Алигрудића) на чело ДСС долази Санда Рашковић Ивић и кроз коалицију са Дверима и сарадњу са ванстраначким националним интелектуалцима подиже странку из ванпарламентарног статуса. За награду, Рашковићева је за мање од две године натерана на оставку и избачена из ДСС-а, због „недисциплине“ и због тога што се – обратите пажњу – јавно залагала за сарадњу са странкама бившег ДОС-а?! (Ма шта мислили о ДОС-у, необично је да то свом председнику – пардон, председници – замера странка која је ДОС основала и преко њега дошла на власт.) 

„Принципијелношћу“ против уједињења

Ово помињање  „случаја“ Санде Рашковић није само пуко подсећање на један  скоро заборављени детаљ из ближе политичке историје, већ и указивање на образац који се понавља и који је константа Вучићевог политичког и изборног инжењеринга. Он је, наиме, насупрот ономе што свакодневно говори, буквално алергичан на сваки наговештај озбиљног опозиционог уједињавања и сасеца га у корену колико год може. Сандин „магнум кримен“, стога, није било толико то што је те 2016. вратила ДСС у Скупштину (мада ни то није било баш предвиђено и пожељно), него што је, скупа са мојом маленкошћу, гласно (и очито прерано) проговорила о потреби најширег опозиционог уједињавања. Па чак и предузела неке кораке у том правцу, кроз дискретне контакте са Бојаном Пајтићем, који је у међувремену преузео ДС.

Е, то је већ било неопростиво. Посебно се на Рашковићку сручила лавина најгорих напада, увреда и клевета, што из њене сопствене странке, што из кругова „СНС-патриота“ по Пинку и Хепију. А и Пајтићево име („Пајтић лопов“) месецима је украшавало новосадске зидове, улице и тротоаре. Таблоиди се подразумевају. И обоје су експресно смењени (она након реалног успеха, а он након релативног неуспеха), а на њихово место дошли људи (Јовановић и Шутановац) који су, из „идеолошких разлога“, принципијелно (или „принципијелно“, тешко је то сад рећи, а није више ни претерано важно) били против било каквог ширег удруживања на опозиционој сцени. И тако је Вучић, барем по том питању, опет могао мирно да спава.

На већ постављене темеље, Вучић је у сваком изборном турнусу додавао понеки нови елемент политичке деструкције. Тако је 2016. кад му је већ за длаку измакло да комплетну опозицију (сем тада поново пожељних радикала) остави испод цензуса, смислио да им не дозволи да у Скупштини дођу до речи

На већ постављене темеље, Вучић је у сваком изборном турнусу додавао понеки нови елемент политичке деструкције. Тако је 2016. кад му је већ за длаку измакло да комплетну опозицију (сем тада поново пожељних радикала) остави испод цензуса, смислио да им не дозволи да у Скупштини дођу до речи.

С обзиром да су чак четири опозиционе посланичке листе завршиле са резултатом између 5 и 6 одсто, и упркос томе што је међу њима било доста и оних „конструктивних“, попут Чеде Јовановића, Ненада Чанка и неких других, било је то превише опозиције за Вучићев укус, те је, уз помоћ Маје Гојковић на месту председнице парламента и пар напредњачких камиказа смислио начин како да опозицију буквално учутка. На први поглед, може се учинити да ту нема превеликих разлика, али свако упућенији, укључујући и посланике из различитих сазива, посведочиће да је изивљавање скупштинске већине над опозицијом у периоду 2016-2020. било на врхунцу, што је и резултирало, најпре, опозиционим напуштањем скупштинске сале, а онда и бојкотом оних „корона“ избора 2020.

Након тога, чини се да су сви извукли неку поуку. Вучић схватио да му, ипак, треба некаква опозиција унутра – али да је, по могућству, не буде превише. А и опозиционари су схватили да је макар и непријатан боравак у скупштинској сали можда ипак бољи од ломатања по улицама и трговима српских градова и села (што не значи да не треба комбиновати и једно и друго).

Те 2016. у политичку орбиту, помало слично као данас др Несторовић, метеорски је улетео и ДЈБ Саше Радуловића – и баш као прави метеор брзо и згаснуо. А оно што ни један ни други неће признати, нити хтети да виде, јесте да су уз све њихове специфичности и можда искрене намере, обојица свој политички „бум“ доживели зато што је то у датом тренутку одговарало и требало Александру Вучићу – да би сузбио оне (ДС, СПН) које у том тренутку видео као већу опасност за своју владавину.

И то је још један, можда мање видлив, али битан елемент његовог изборног инжењеринга. Наиме, за разлику од „бескомпромисних“ опозиционара са твитера и друштвених мрежа, Вучић не мисли да су „сви исти“ (мада то често говори). И итекако се труди да – разуме се, из угла његових потреба и интереса – детектује и „погура“ не само оне које (ин)директно контролише, него и оне које сматра „мањим злом“. И то је управо оно што смо могли да видимо на изборима 2022. и 2023. Више се не труди да спречи да опозиција уопште уђе у Скупштину (нити је то сада могуће), али настоји да ту, по могућству, буде што више оних „прихватљивих“.  Па, ако се случајно превари, тј. ако они „изневере очекивања“, Боже мој. Ништа. Промешаће поново карте.

У потрази за „мањим злом“

Чек, чек. Али, ако је то тако, зашто је опозиција онда уопште на свим тим, поприлично фарсичним, изборима учествовала? Е, ту је одговор већ мало комплекснији, односно, не може се свести на један једини узрок. Пре свега, као што видимо поново и ових дана, бојкот избора уопште није лако организовати. Заправо, неретко је лакше, или бар једноставније, изаћи на њих, и проћи како прођеш, односно, како је „зацртано“, него се мучити око неизласка, навлачити због тога на себе гнев свемоћног властодршца и још при том бити сумњичен да си, заправо, у дилу са њим.

Осим тога, добар део грађана идеја бојкота углавном збуњује и не разумеју је, поготово што и власт и њени, што отворени, што скривени добошари ту ствар додатно замагљују и представљају као нешто априори мрачно, антидржавно и субверзивно. А не воле га ни страначки активисти, јер их он, наизглед – а ако се траљаво одради, онда и збиља – удаљава од главног циља и мотива њиховог политичког ангажмана. Коначно, из својих разлога, бојкот не воле ни странци – ни „источни“, ни „западни“ – који актуелну власт отворено подржавају све ове године, сматрајући да им она више чини и више одговара од хаоса или неке нејасне алтернативе.

Зато су од пет парламентарних избора за Вучићевог вакта (2014. 2016. 2020. 2022. 2023. плус председнички 2017. и засебни београдски 2018.) бојкотовани само једни (2020.), а и они половично, јер се добар део опозиционог корпуса полакомио на спуштени цензус и, упркос заклињању да неће, ипак изашао на те изборе. А при томе је тешко рећи који су од њих били гори, нерегуларнији и удаљенији од квалификације „слободни и демократски“. 

Опозиција је на те и такве Вучићеве изборе ипак излазила, делом из горе набројаних разлога, а делом зато што је режим УВЕК, тј. у сваком тренутку током претодних десет година, међу официјелном опозиционом екипом, слободним медијима и независним интелектуалцима имао своје спаваче и играче, било да су они такви били од почетка, било да су у међувремену „прогледали“ или „регрутовани“ 

Елем, опозиција је на те и такве Вучићеве изборе ипак излазила, делом из горе набројаних разлога, а делом зато што је режим УВЕК, тј. у сваком тренутку током претодних десет година, међу официјелном опозиционом екипом, слободним медијима и независним интелектуалцима имао своје спаваче и играче, било да су они такви били од почетка, било да су у међувремену „прогледали“ или „регрутовани“. Те, номинално, опозиционе странке и личности систематски су минирали било какву заједничку и сувислу опозициону акцију, симулирале нормалност и под фирмом (заправо, маском) „принципијелности“ и „дубљег увида“ у суштини правдали и прали режимска непочинства.

Заправо, рекао бих да највећи тег на генерално тегобним опозиционим напорима представља илузија да је стање „нормално“ (уз веће или мање „несавршености“), да је, више-мање, „увек тако било“, као и да је, кад мало боље погледамо, „свуда тако“. Неки то говоре из уверења, неки из интереса, неки из резигнације. Али последице су исте и погубне. А највећа и најпогубнија је прихватање  политичке ненормалности као редовног стања, те пасивност, апатија и резигнација које из тога произилазе.

Јер, ако је „тако увек било“ и ако је, „свуда тако“, онда збиља нема разлога да се нешто превше потресамо због овдашњих изборних неправилности, крађа и прекрађа. А поготово нема разлога да се против истих активно бунимо и боримо. Зато је та врста софистике и релативизације дугорочно гора и малигнија од отвореног (да не кажем, „часног“) СНС ботовања. 

Утеха за крај

Ако се ишта може извести из претходне реконструкције, онда је то прилично поуздан закључак да Александар Вучић дубински не трпи и не подноси опозицију (поготово не уједињену), сем, наравно, оне коју лично контролише, и да је сваки политички или медијски плурализам за њега права ноћна мора и нужно зло, које, ето, каткад мора мало да истрпи, до прве прилике. И, искрено говорећи, мора се признати да је у систематском затирању тог плурализма и сваког облика аутономног страначког живота био изузетно ангажован, посвећен и успешан. Уосталом, није нимало случајно то што, у овом тренутку и можда са једним изузетком, у Србији нема опозиционе странке која би са сигурношћу могла прескочити цензус од 5 одсто.

Када се мало боље погледају чак и званични резултати избора (иначе, и сами под сумњом, због бројних примера изборних манипулација, који су у међувремену испливали на површину) може се видети да подршка режимском блоку реално опада – мада сигурно не оним темпом и интензитетом који би многи од нас желели

Али, чак ни Вучић није свемогућ. Када се мало боље погледају чак и званични резултати избора (иначе, и сами под сумњом, због бројних примера изборних манипулација, који су у међувремену испливали на површину) може се видети да подршка режимском блоку реално опада – мада сигурно не оним темпом и интензитетом који би многи од нас желели.      

2014. године СНС и СПС су заједно имали чак 62 одсто подршке. 2016. имали су у збиру 59 одсто. 2022. године око 55 одсто. А 2023. упркос свему што се на изборима догађало, опет у збиру имају проценат-два мање. Уколико, пак, ту додамо и СРС (који је, рецимо, 2016. ишао чак до 8 одсто), онда је пад читаве те групације евидентан, константан и прилично озбиљан. А поготово је озбиљан ако се присетимо да дословно у сваком изборном циклусу, или након њега, Вучић своје редове ојача неком крупнијом или ситнијом аквизицијом из до јуче опозиционих редова – сетимо се само Бошка Ничића, Шапића, Стаматовића, Заветника... и ко зна кога још колико сутра?! И сви они доприносе његовом гласачком и политичком салду.

Дакле, није баш све тако црно као што нам се понекад чини. С тим да добар део наше опозиционе и политичке јавности често превиђа чињеницу да Вучић и његови збиља падају, али, авај, падају са врло велике висине. И да на располагању још увек имају доста ресурса и средстава – од фантомских бирача до фантомских странака и „конструктивних опозиционара“ – да тај пад пролонгирају, ублаже и амортизују.

(Главни уредник Нове српске политичке мисли)