Odgovor zabrinutom prijatelju – Svako, ponekad, sebi ili drugima, može delovati kao „idiot“. Ali uvek je štetno podržavati štetočinsku vlast

Dugo je to bila tek mala i interna rasprava unutar medijski i politički marginalizovanih patriotskih intelektualnih krugova. Ali, kako aktuelni režim sve više zapada u probleme, pitanje postaje i realpolitičko, dobijajući sve veću aktuelnost, značaj i težinu.

„Jao, nećete valjda da rušite Vučića sa XY?“ (Pa onda ide neko omraženo građanističko ime.) „Eeee... tome se od tebe-vas nisam nadao. Pa, da li se sećaš kako su Koštunicu iskoristili?“ I, naravno, nezaobilazno: “Nisam ja za Vučića i SNS, ali...“

Ako ništa drugo, DOS je barem (a to nije malo) mirno sišao sa vlasti 2004. I DSS 2008. Kao i Tadićev DS 2012.

 Ne znači da su svi koji ta pitanja postavljaju automatski režimski „botovi“ (iako ih, razume se, itekako ima). Neki su i iskreno zabrinuti. Neki su izmanipulisani dugogodišnjom režimskom propagandom, neki umorni, a neki ostali zatočenici, političkih sukoba, kulturnih ratova i ideosinkrazija iz prethodnih decenija. Zabrinutost je legitimna, a prošla iskustva nisu sjajna. Ne kaže se slučajno – koga su guje ujedale, taj se i guštera plaši. ALI ni u kom slučaju, nikakavi „gušteri“, guje i akrepi ne opravdavaju kolaboraciju sa ovim režimom, kao ni makar indrektno teranje vode na SNS vodenicu pod zavodljivom, ali pogubnom (antipolitičkom) parolom: „svi su isti“ i „bolje da ništa da menjamo, da ne bi bilo još gore“.

Ako ništa drugo, DOS je barem (a to nije malo) mirno sišao sa vlasti 2004. I DSS 2008. Kao i Tadićev DS 2012. I nemojmo misliti da su zbog toga bili srećni. I da nisu smatrali da je to svojevrsna nepravda i da će ovi što dolaze umesto njih „sve razvaliti“, kao i da nije bilo nekih tadašnjih „lojalista“ koji su razmišljali, pa i predlagali da se nekim „kreativnim“ akcijama prenos vlasti odloži ili spreči. Ali su to ostali usamljeni glasovi, vlast je mirno predata i došli su drugi, da li bolji, gori ili isti – reći će istorija, kao i svako od nas za sebe.

Ta spremnost na paljenje vatre, klanje vola za kilo mesa i bezobzirnu instrumentalizaciju svega zarad sitne i kratkoročne političke koristi jedna je od najgorih naprednjačih crta, koju smo, ako se ne varam, prepoznali i više-manje zajednički žigosali još na samom početku ove SNS balade

Doduše, i Aleksandar Vučić neprestano ponavlja kako će predati vlast ako izgubi izbore. Ali sve ono što smo mogli videti na oglednom primeru beogradskih izbora 17. decembra 2023. (izborni inženjering, fantomske liste i fantomski birači) ne ostavlja mnogo prostora za optimizam u tom pogledu. I ne možemo se ne zapitati šta bi režim sve uradio i na šta bi sve bio spreman ukoliko bi mu zapretio gubitak vlasti na nivou cele države, a ne samo jedne – makar i najveće – lokalne samouprave.

Uostalom, ne moramo se samo pitati nego to delimično upravo i gledamo, npr. kroz ovo neozbiljno i neodgovorno lansiranje i re-aktuelizovanje teme „Vojvodine u Srbiji“. Ta spremnost na paljenje vatre, klanje vola za kilo mesa i bezobzirnu instrumentalizaciju svega zarad sitne i kratkoročne političke koristi jedna je od najgorih naprednjačih crta, koju smo, ako se ne varam, prepoznali i više-manje zajednički žigosali još na samom početku ove SNS balade. I ta se stvar, složićeš se, u međuvremenu, pod Vučićevom komandom, kod njih samo još pogoršavala i eskalirala, a ne popravljala.  

Da li postoji strepnja i ima razloga za brigu po pitanju „Srbije posle Vučića“? Naravno da ima. Ali već i samo to pitanje i ta strepnja („Šta posle NjEGA?) dokaz su koliko je režim ogrezao u autokratiju i koliko je urgentno da do njegove smene što je moguće pre dođe. 

Meni se čini da su razlozi za brigu više spoljne nego unutrašnje političke prirode. I tiču se manje domaćeg odnosa snaga, a više osvedočenog i konstantnog stranog nedobronamernog mešanja u domaće prilike. Tog mešanja i pritiska je, razume se, bilo i biće. ALI – i to je jedna od poenti ove moje intervencije – zar nije logično pretpostaviti da će tim pritiscima IPAK bar malo lakše odoleti neko ko nije ucenjen svojom ekstremističkom prošlošću („za jednog Srbina sto Muslimana“) ili raznolikim vezama sa kriminalnim okruženjem?

Sviđalo se to nekom, ili ne, Kosovo je bilo i ostalo lakmus, test i probni kamen svake srpske nacionalne politike

Da li je to izvesno? Pa, nije. Kao što nije sigurno gotovo ništa što se tiče budućnosti. Ali je, kao što rekoh, dosta verovatna pretpostavka da će neko neucenjen prošlošću i načinom dovođenja na vlast lakše ostvariti barem neki nacionalni državni interes od nekog ko, na primer, mora da baca skoro tri milijarde evra na em preskupe, em u ovom trenutku nepotrebne nam francuske „Rafale“, samo da bi kupio Makronovu kratkoročnu podršku i, eventualno, odložio objavu nekih, po sebe i svoje bližnje možda neprijatnih transkripata.

Taj manir da se kapitulantstvo sistemski veliča i slavi kao „mudrost“, a kvislinštvo predstavlja kao vrhunska politička vrlina, i pri tom da se što je kapitulacija veća to više i neumerenije busa u junačke grudi i udara u patriotske bubnjeve, štetočinstvo je svoje vrste i u žestokoj konurenciji verovatno najgora osobina aktuelne vlasti

Sviđalo se to nekom, ili ne, Kosovo je bilo i ostalo lakmus, test i probni kamen svake srpske nacionalne politike. I zbilja se bezbroj puta, ne samo u poetskoj realnosti, pokazalo da „kakav si na Kosovu, takav si doveka“. A upravo na tom istorijski, politički i simbolički najvažnijem srpskom terenu i tom najvećem srpskom testu („Kosovo – grdno sudilište“) najbolje se i najjasnije vidi sva dubina i strahota režimskog pada. Pri čemu ne mislim samo na one ponižavajuće „Briselske“ i druge sporazume koje je Vučićev režim potpisao ili prihvatio, niti samo na katastrofalnu situaciju po Srbe na KiM koja je po svim merilima dramatično pogoršana za vreme ove vlasti, već mislim na jednu pogubnu, defetističku, kapitulantsku i, nadasve, „rajetinsku“ mentalnu klimu i psihozu koju je, u potrazi za nekom vrstom alibija, Vučić non-stop emitovao i stvarao, a čije će se posledice osećati još dugo nakon što godine naprednjačke vladavine (p)ostanu samo ružna prošlost.

Taj manir da se kapitulantstvo sistemski veliča i slavi kao „mudrost“, a kvislinštvo predstavlja kao vrhunska politička vrlina, i pri tom da se što je kapitulacija veća to više i neumerenije busa u junačke grudi i udara u patriotske bubnjeve, štetočinstvo je svoje vrste i u žestokoj konurenciji verovatno najgora osobina aktuelne vlasti.

Nadam se da ne moram podsećati koliko su ti njihovi stavovi godinama ne samo tolerisani, nego personalno, ideološki i simbolički bukvalno tetošeni, negovani i zalivani od strane ovog režima, i to iz očitog i više nego providnog razloga – ne bi li, u odnosu na njih, Vučić izgledao kao „Srbenda“, „državnik“ i „patriota“

A šta je s „drugosrbijancima“? Ovako ili onako, oni predstavljaju marginalni deo lokaklnog društvenog i polititičkog kolorita. Jedan deo tih njihovih istupa su možda tebi ili meni nesimpatični, ali legitimni politički stavovi, a neki su skandalozna i ekstremistička preterivanja zbog kojih, između ostalog, i jesu na lošem glasu i imaju podršku kakvu imaju. Možeš da ih ignorišeš, a možeš i da ih kritikuješ i sa njima polemišeš. Stvar je procene šta je od toga i u kom trenutku pametnije i korisnije. ALI samo nemoj da ti njihovo postojanje ili rasprava sa njima postane izgovor za makar i indirektnu podršku aktuelnoj, nesumnjivo štetočinskoj i autokolonijalnoj vlasti.

Uostalom, nadam se da ne moram podsećati koliko su ti njihovi stavovi godinama ne samo tolerisani, nego personalno, ideološki i simbolički bukvalno tetošeni, negovani i zalivani od strane ovog režima, i to iz očitog i više nego providnog razloga – ne bi li, u odnosu na njih, Vučić izgledao kao „Srbenda“, „državnik“ i „patriota“. Nemoj mi reći da ti to nije jasno. I nemoj reći da ne znaš zašto je tokom svih ovih godina na vlasti, u veoma retkim razgovorima sa neistomišljenicima, uvek birao drugosrbijance, da bi spram njih, a u očima svog biračkog tela, mogao da glumi „državotvorca“ i „patriotu“. I zašto mu, s toga, na sceni očajnički trebaju što ekstremniji „zapadnjaci“ i što luđe „patriote“ da se rvu u blatu i međusobno pljuju, dok se istovremeno utrkuju u udvorištvu i maštovitim pohvalama na račun vlasti i Vučića lično. (Paradigmatičan slučaj ovoga o čemu govorim jesu „ljuti dueli“ Šešelj-Čeda, odnosno Šešelj-Čanak, kao i njihove brojne kopije i inkarnacije.)

Ukoliko zanemare njegove bezbrojne demokratske faulove i ogrešenja (autokratiju, gušenje medija, gaženje opozicije), ovdašnji „liberaši“ i „zapadnjaci“ imaju kud i kamo više razloga da ga podrže, ili makar da Vučiću pogledaju kroz prste, nego „nacionalisti“ i patriote

Na kraju krajeva, nisu „drugosrbijanci“ potpisali Briselski (puta dva?!) i Vašingtonski sporazum, niti prihvatili Francusko-nemački plan i „Ohridski sporazum o implementaciji“, i puzali pred Merkelovom i Šolcom. Ne sumnjam da bi NEKI od njih, da su u prilici, to rado učinili. Pa i mnogo više. Ali nisu u prilici i – to je moja druga bitna poenta – nikad neće ni biti. A „Aca Srbin“ je, bogme, u prilici bio, i to učinio. Kao i mnoge druge stvari. Tako da, među nama rečeno, ukoliko zanemare njegove bezbrojne demokratske faulove i ogrešenja (autokratiju, gušenje medija, gaženje opozicije), ovdašnji „liberaši“ i „zapadnjaci“ imaju kud i kamo više razloga da ga podrže, ili makar da Vučiću progledaju kroz prste, nego „nacionalisti“ i patriote. I zato je još tužnije, pa, ako ćemo pravo, mnogo sramnije i neoprostivije, kada mu se „kroz prste gleda“ i kada ga se direktno ili indirektno podržava sa nacionalne strane.

Poprilično je duga i žalosna plejada nacionalnih intelektualaca svih rangova i uzrasta koji su zavedeni, rezignirani ili zastrašeni, što iz zablude, što iz iluzije, što iz opotrunizma ili interesa, u nekom trenutku legli na SNS rudu

 Da se ne obmanjujemo i ne samoobmanjujemo, poprilično je duga i žalosna plejada nacionalnih intelktualaca svih rangova i uzrasta koji su zavedeni, rezignirani ili zastrašeni, što iz zablude, što iz iluzije, što iz oportunizma ili interesa, u nekom trenutku legli na SNS rudu. (I nije nam nikakva uteha što na toj rudi ima dosta i onih sa „mladine“ tj. proevropske strane.)  Pri čemu, ako je pre desetak godina za jedne ili druge možda i moglo biti nekog opravdanja, ili bar olakšavajuće okolnosti, danas, nakon svega viđenog, naprosto ne može i nema.

Najzad, ako te ništa od ovde rečenog nije dovoljno ubedilo, pogledaj samo ovo što Vučić radi poslednjih nedelja i meseci, suočen sa dosad najozbiljnijim izazovom svojoj svevlasti. Ne vidiš li kako se neodgovorno poigrava identitetskim stvarima i kako krčmi nacionalne interese, resurse i energiju ne bi li kupio podršku spoljnih faktora za dalji opstanak na vlasti? I kako, kao što rekosmo, upravo ovih dana tendenciozno i zdušno povampiruje praktično pokopano vojvođansko „autonomaštvo“, i kako namerno i do apsurda preuveličava značaj i težinu pojedinih politički marginalnih ličnosti ne bi li tako, kroz navodnu „borbu protiv separatističkih tendencija“, koliko-toliko popravio svoj „patriotski imidž“ i podršku u delu biračkog tela.

Sve u svemu, da zaključimo: Oprez, sumnja i budnost su uvek dobrodošli. Ali proglašavati ovu višestruko kvislinšku i autokolonijalnu vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem i Anom Brnabić za branitelja bilo kakvih nacionalnih, patriotskih, porodičnih i državotvornih vrednosti činjenički je pogrešno i logički apsurdno – baš kao i nečinjenje svega što je u našoj moći da toj i takvoj vlasti vidimo leđa. I vrlo lako može skliznuti u direktno saučesništvo, ili upravo u onu „korisnu idiotiju“ koje se neki toliko plaše.

Uostalom, ima li veće „idiotije“ od podrške osvedočeno „idiotskoj“, nesumnjivo nesposobnoj i evidentno štetočinskoj vlasti?