Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Đinđićeva politika i Miloševićevi ljudi |
utorak, 12. mart 2013. | |
Ne znam da li je u pitanju „komedijant-slučaj“, zgusnuti raspored Ketrin Ešton, ili, pak, neki morbidni centar za specijalni rat i (para)psihološka dejstva. Ali već sama činjenica da se baš na dan Miloševićeve smrti u poseti Briselu, da moli za datum početka pregovora i makar neku opipljiviju nadležnost za Srbe na Kosovu (a što bi onda ovde bilo predstavljeno kao uspeh i „diplomatska pobeda“), zaputila delegacija državnog vrha koju čine Miloševićev naslednik na čelu SPS-a i dva donedavno najbliža saradnika Vojislava Šešelja govori strašno mnogo o do apsurda i ludila zakomplikovanom stanju na srpskoj političkoj sceni. Kao i o odnosu snaga, moralu i principima koji na njoj vladaju. Ovogodišnje „srpske martovske ide“ očigledno protiču u znaku briselskih „pregovora“ i desetogodišnjice ubistva Zorana Đinđića. Zapravo, čini se da aktuelnom političkom vrhu savršeno odgovara da se javnost, odnosno, onaj njen deo koji još uvek nije u potpunosti digao ruke od politike, ovih dana zamajava sholastičkom raspravom o tome „šta bi Zoran danas rekao“ itd. a ne time šta oni ovih meseci rade po Berlinu i Briselu, šta rade sa Kosovom i kuda to vode srpski državni brod. Iz istog razloga, godišnjica Miloševićeve smrti ovaj put je upadljivo još skromnije i bednije obeležena nego prethodnih godina – kada je takođe obeležavana prilično skromno i bedno. Gledano personalno, pobedili su Miloševićevi (i Šešeljevi) ljudi, ali koji su – gle čuda – u međuvremenu počeli da zastupaju, više-manje, Đinđićeve ideje. (Razume se, u onoj meri u kojoj se uopšte može reći da postoji tako nešto kao Đinđićevo političko zaveštanje ili politički program.) S druge strane, zvanični Đinđićevi politički i stranački naslednici danas ili zdušno podržavaju Aleksandra Vučića – ili nemoćno škrguću zubima žaleći što nisu na njegovom mestu. O Đinđića se danas otimaju najmanje tri-četiri frakcije Demokratske stranke (Đilas, Tadić, Petrović, Živković...) Jovanovićev LDP, nevladin sektor, „druga Srbija“, ali i jedan deo novokomponovanih. „real-patriota“ koji sada u „Zoranovim pragmatizmu“ pokušavaju da nađu alibi za briselsko kapitulanstvo aktuelne vlasti. Teško je reći ko je gori i ko je manje u pravu – da li oni koji svih ovih godina pokušavaju da Đinđića predstave kao, maltene, „ženu u crnom“ i sledbenika Sonje Biserko, ili, pak, onaj deo srpskog patriotskog korpusa koji, pozivajući se na njegov poslednji period i par intervjua iz poslednjih dana, od njega pravi „Miloša Obrenovića“ i nekog „velikosrpskog mučenika“. (Uzgred, vredi podsetiti da nije dovoljno ubiti kuma i ljubiti pašine skute da bi se bilo Miloš Obrenović, baš kao što nije dovoljno odreći se dela teritorije da bi se bilo De Gol.) Oni prvi, koji konstruišu svoju destilovanu sliku „NVO Đinđića“ po modelu Helsinškog odbora i „druge Srbije“, sistematski preskaču njegovo „patriotisanje“ iz sredine devedesetih (ne ulazimo sada u to da li je i šta je tu bilo iskreno, a šta politički marketing – to u politici i kod političara nikada nije sasvim jasno), kada je kritikovao Miloševićev tvrdi kurs protiv rukovodstva Republike Srpske i pekao vola na Palama čekajući NATO bombardere. Nasuprot tome, ovi drugi, koji grade sliku „Đinđića-Miloša“, svesno ignorišu njegovu faktičku podršku potonjem NATO bombardovanju Srbije, te ključnu ulogu u (post)petoktobarskom ekonomsko-političkom haosu i neustavnom izručenju Haškom tribunalu bivšeg šefa države. A i jedni i drugi uglavnom u širokom luku zaobilaze njegove veze sa mutnim kriminalno-bezbednosnim strukturama, domaćim i stranim, koje su mu, u velikoj meri, na kraju i došle glave. Takođe, i jedni i drugi previđaju – ili im to nimalo ne smeta – njegov ciničan i bahat odnos prema institucijama i demokratiji, izvrgavanje ruglu odluka ustavnog suda i izbacivanje iz parlamenta čitavih poslaničkih grupa. Hoću da kažem da ne postoji nikakav „Đinđićev put“, niti njegova politika, odnosno, da je, u onoj meri u kojoj se može govoriti o njenim naznakama, ona bila u suštini kratkovida i loša. I to bilo da je ocenjujemo nacionalnim i državnim, bilo demokratskim merilima. Pošteno govoreći, Đinđić može biti uzor jedino u pogledu neviđene upornosti, životnog optimizma i radne energije, dok u svemu ostalom može pre služiti kao negativni primer. Iako ću, takođe, rado priznati da je ne samo u intelektualnom, nego, bez obzira na svoju poslovičnu nedoslednost i čuvenu rečenicu „Kome je do morala, neka ide u crkvu“, čak i u etičkom smislu bio – kao i Milošević, uostalom – daleko iznad svojih „nosača kovčega“ i većine onih koji se danas kunu u njegov lik i delo. *** Pragmatičan, inteligentan, duhovit i ciničan, Đinđić bi verovatno našao neku zgodnu formulaciju da opiše ovaj obrt i ovoliki broj svojih „vernih“ posthumnih sledbenika. Kao i činjenicu da je on posle smrti tretiran kao polubožanstvo, dok je za života obožavani i slavljeni Milošević završio u bašti porodične kuće u koju retko ili nikako ne svraćaju čak ni oni koje je on lično uzdigao iz anonimnosti i provincijskog blata. Daleko od toga da ovaj kratak osvrt može iscrpsti složenost ove dve biografije koje je tragična smrt zbližila upravo onoliko ih je život razdvojio. Političke sudbine Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića mnogo su kompleksnije i isprepletenije nego što su to u ovom trenutku spremni da vide i prihvate njihovi ostrašćeni pobornici ili mrzitelji. A što opet ne znači da su „isti“ (daleko od toga), ili da zasluge, greške i gresi jednog od njih mogu da anuliraju značaj, greške i nepočinstva drugog. I obrnuto. Iz različitih razloga, čini mi se da je ovih dana i ovih godina, taj odnos bio suviše i nepravedno nagnut na jednu stranu. No, siguran sam da će, za razliku od interesima i strastima vođenih savremenika, istorija već naći načina da uspostavi mnogo realniji i pravedniji balans. |