Угушена истина или поводом новог предлога резолуције о "Геноциду у Сребреници“

Слушајући стално приче о Сребреници и о томе како смо ми Срби највећи злочинци на свету, а читајући вест како ове године на  обележавањe годишњице у Сребреници, делегација Србије није пожељна, имам потребу да напишем овај текст.

Истина о Сребреници је позната малом броју људи и плашим се да ће проћи много времена док се "не пусти у етар". У једно сам сигурна, а то је да  је медијски и пропагандно знатно увећан број жртава од оног који се приказује.

Мислим да нема дана, ни датума у календару за који се не би могао везати неки од злочина који су почињени над Србима, што у старијој, тако и новијој историји.

"Књига мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992—1995. "  коју је  саставио и издао Институт за истраживање српских страдања у XX веку, Савез логораша Републике Српске, Борачка организација Републике Српске, у себи садржи  имена  српских жртава са подручја општине Сребреница и  регије Бирча.  Ту је списак од  3287 Срба!

Цитат:

" У овој књизи мртвих сабрани су Срби из Сребренице и бирчанског краја страдали у рату 1992—1995. Под новим крстовима на својој старој баштини почива 3287 новомученика. Многе изгнане породице нису могле преселити куће и окућнице, али су пренијели свјеже ковчеге својих мртвих. Они су изгинули од исте руке, нека на истом гробљу снивају вјечни сан. Њихове хумке су страшни знамен великог историјског удеса и трајна опомена нашим потомцима. Они су жртве принесене на олтар отаџбине, вјере и слободе. Њихове главе су положене у темеље Републике Српске."

Питам се, зашто је потребно "копати и рукама и ногама" од интернета преко библиотека, новинских чланака, да се дође до оваквих података? Са друге стране на свако наше пружање руке помирења, добијамо шамар. Докле?!

Само неколико примера о страдањима Срба...

ВИШЊИЦА

26.јуна 1995, у општини Милићи, муслиманске снаге, које су биле смештене у Сребреници под заштитом УН напале су село Вишњица. Зулфо Туршуновић  је био вођа.  Иако су убили 40 особа, у извештају Генералног Секретара ОУН се наводи да је убијено 4 цивила.(какво манипулисање!)

Дајана Џонстон је у својој књизи „Фоол'с Црусаде - Yугославиа, НАТО анд Wестерн Делусион“, написала да су муслиманске снаге навеле у својим извештајима да је убијено 40 "четника"-јер су тако називали  Србе и припаднике ВРС.

БЈЕЛОВАЦ

На челу са командантом Насером Орићем  муслиманске снаге су 14. децембра 1992. године  у селу Бјеловац, општина Братунац,   извршиле покољ над српским живљем. Са околним селима Сикирић и Лозничка Ријека  убијено је 109 Срба, а спаљено до темеља 350 српских кућа са пратећим објектима.  Најмлађи је био Слободан Петровић (15 година), а најстарије Достана Матић (80) и Злата Јовановић (81). Преживели су покушали да се спасу чамцима преко Дрине, али су упали у муслиманске заседе и многи од њих су побијени. Остале преживеле су одвели у логор у Сребреници, где су мучени и злостављани, а око два месеца касније су размењени за припаднике Армије БиХ. Најмлађи логораши су били брат и сестра Немања (имао је седам месеци) и Оливера Филиповић (имала је три године).

Преживели сведоци  Славка Матић и Славољуб Ранкић препознали су починиоце: Насера Орића, Зулфу Турсуновића, Ибрахима Манђића  и друге ...

КРАВИЦА

На Божићно јутро 7.јануара 1993.године, око 3000  припадника муслиманске војске, на челу са Насером Орићем, напали су село Кравице.  Село је имало само своју сеоску стражу. Већина становника је била на јутарњој служби у цркви.  У првом налету је убијено 49 Срба. Најмлађи је имао  само четири године -Владимир Гајић. Током рата  село Кравица је опустошено, убијено је 158 мештана, спаљено 690 кућа,  црква потпуно порушена, а гробље  и гробови прекопани! Људи су се спашавали газећи Дрину, по зими и снегу...

 Тек 1993. године  мештани су могли сахранити своје мртве, када  је село Кравица заузела војска РС.

Масакр у Кравицама је остао упамћен у народу и по песми коју је тада  један од припадника Насерових војника спевао:

"Еј ко на Божић у Кравицу дође,

Насер Орић - није Карађорђе.

А кад видјеше са свих страна пуца,

стадоше им у грудима срца.

Оставише и Божић и Славу,

само живу да извуку главу.

Еј оставише и Исуса сама,

да га они погазе ногама.

А на столу торте и колачи,

нека једе ко је био јачи.

Џабе што су и технику имали,

опет им се Кравица запали.

Насер својим борцима говори:

ви славите док Кравица гори.

Нема више гнијезда душманскога

баш на Божић огријала Бога.

Мјесто попа што свети водицу,

дошетао Насер у Кравицу.

Еј шта је ово Насер борце пита:

"Немам коме Божић да честитам!"

Хајмо кући браћо Муслимани,

ми смо овдје дошли непозвани..."

На жалост, ова песма је постала популарна и данас се може чути јавно на весељима и свадбама  код сребреничких муслимана.

Можда ме толико боли зато што сам рођена у Босни и зато што сам протерана са свога огњишта, само зато што сам Српкиња. Зато што немам успомене, немам где да одведем своју децу и да им покажем кућу у којој сам рођена; да им покажем дедину капу коју сам после његове смрти чувала као очи у глави; зато што су ми убијени многи чланови фамилије на кућном прагу, који нису хтели да напусте.

Боли ме зато што сам васпитана и дубоко у мени је усађено да делим људе на добре и лоше, а не по вери и националности. Поштујем све добронамерне људе, али поносна сам што сам Српкиња и поносна сам на своју православну веру. Нико више нема право да овом мом народу константно набија осећај кривице и да се  стиди за недела појединаца. Па, ако ћемо право, без обзира  којој вери се припада, у свакој породици постоји понека "црна овца", али није цела породица за то крива. Изрода и нељуди има на свим странама и свако од њих треба да одговара за своје злочине. Оно што је болно, и што нас Србе прогања и саплиће толике године, је да смо једини кривци и само се Србима суди у Хагу! Иначе ја не чух да је неко осуђен за злочине над Србима. Насеру Орићу је суђено, али то је више био циркус, него суђење. Ослобођен је оптужби, јер "Трибунал је утврдио да он није имао ефективну контролу над својим потчињеним, наоружаним групама или цивилима који су их пратили..." Мајко моја мила!

Ћутали смо када није требало, а супротне стране, потпомогнуте западним  владарима, су јако добро знале да преувеличају и да медијски  на сва звона огласе и окриве  Србе  за злочине и геноцид. Ми смо своје јаде подносили, како знамо и умемо, и не слутећи колико ће нам се то ћутање обити о главу. Ћутање о свим побијеним Србима у Сребреници и околним местима је грех, према тим недужним жртвама.

Данас, када је прошло више од 20 година  од рата у Босни и Херцеговини, ми пружамо руку и праштамо. Узалуд...