Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
"Правда" у Сарајеву |
![]() |
![]() |
![]() |
среда, 20. јун 2012. | |
Да, пре свега, таксативно наведемо главне тачке излагања судинице Смајловић. Она је 15. јуна само искористила прилику да оптужене прогласи кривима и да им изрекне казну, а ако је неко радознао у вези са резоновањем судског већа у овом предмету мораће да сачека још пет до шест месеци док веће (ваљда после годишњег одмора) не напише своју пресуду. Читаоци, чак и правни лаици, поставиће логично питање: како ико (тужилац или оптужени) може да уложи жалбу не знајући по ком основу је судско веће извело своје закључке? Добро питање, али у Сарајеву врло депласирано. Основне тачке из излагања судинице Смајловић у петак 15. јуна (није извесно како би тај наступ требало по протоколу назвати; у Америци то би одговарало sentencing hearing, али таквог рочишта за изрицање казне тамо не може бити у одуству написане и образложене пресуде) јесу следеће: (1) Оптужени су проглашени кривима за учешће у „широко распрострањеном и систематичном нападу“ на „бошњачко цивилно становништво“ у сребреничкој енклави. То становништво веће процењује на „до 40.000“, а број „погубљених мушкараца и дечака“ на „више од 7.000“. (2) Злочин се квалификује као „злочин против човечности“ и одбацује се квалификација геноцида. (3) Оптуженима се импутира „да су свесни напада и да њихове радње чине део тог напада“ и да су оптужени „вршили прогон цивилног бошњачког становништва... на етничкој основи, укључујући лишавање живота“. (4) Оперативно, злочин почињен 16. јула 1995. био је извршен „између 10 и 15 часова“, а имао је за последицу „погубљење 800 Бошњака“.
Како год, изгледа да Суд БиХ у Сарајеву – како би се то у Америци рекло – just can’t get it right, па чак и када је казна коју изриче начелно исправна. Да пођемо редом. Како је могуће да оптужени припадници групе који одговарају за у суштини исто кривично дело, у којем су учествовали на у суштини исти начин, добију казне у распону од 24 године, између 19 и 43 године затвора? Тај распон је необјашњив и не улива поверење да се судско веће руководило неким рационалним основом када је изрицало казне. Рационални основ је кључна компонента правичног суђења када је у питању политика кажњавања. Затим, шта ће се сада догодити са појединцима у сличном положају у другим предметима (случај Ступар долази на ум) којима јесте био приписан геноцидни умишљај и који су били осуђени у складу са тиме, а чија се свест не може битно разликовати од осуђених за Пилицу? Да ли ће њихове казне бити преиспитане у светлу нових закључака? Треће, темељне чињенице у вези са злочином у Пилици сада су измењене, и то самовољно и без икаквог објашњења. Каква је нова методологија бројања била кориштена да се претходно прихваћени број жртава у Пилици са 1.200, што је до сада за Пилицу важило као стандардна цифра на свим сребреничким суђењима и у Хагу и у Сарајеву, смањи на 800? Зашто не објавити цифру од 500 или 350, или неку другу? Ово је изузетно битно зато што интегритет судског процеса у великој мери зависи од одговора на питање како је 400 људи са донедавног списка жртава тако волшебно испарило? Ко је и како жртве пребројавао, поготово ако се има у виду да је на лицу места у Пилици ексхумирано између 115[3] и 124[4] људи. Раскорак је заслепљујући. Материјални докази говоре једно, а произвољне цифре које лансирају тужилаштва БиХ и Хашког трибунала, и које усвајају судска већа на оба места, сасвим су другачије. Зашто цифра која одражава број пронађених посмртних остатака на месту погубљења није усвојена као основ за изрицање казне? Све мимо тога је произвољно и политички мотивисано. Чак и да јесу били кориштени докази са лица места који указују на много мањи број стрељаних, оптужени не би нимало боље прошли а процес би био неупоредиво убедљивији.
Узгред, током суђења судиница Смајловић и колеге чули су оцену војног вештака Тужилаштва Хашког трибунала, Ричарда Батлера, да су припрема и извршење напада ВРС у јуну и јулу 1995, са циљем раздвајања енклава Сребренице и Жепе, представљали потпуно легитимну војну операцију, независно од касније почињених злочина. Одакле, онда, Смајловићки идеја да се радило о „широко распрострањеном и систематичном нападу“ на бошњачко цивилно становништво? Цивилно? Био сам под утиском да се у енклави налазила 28. дивизија Армије БиХ са бројним стањем од 5.000 наоружаних бораца. Да ли је веће чуло за тако нешто? То су неки од разлога зашто нам је потребан текст пресуде госпође Смајловић и очекујемо га чим се буде вратила са мора. Начин изрицања казне у предмету Кос и други пред Судом БиХ у пуној мери одражава политичку зависност, непрофесионалност и неозбиљност тог суда. Пред њиме, ви се неможете надати процесно праведном суђењу чак и када је казна оквирно прикладна. Сарајевској правди и Бог и Алах су одавно рекли: лаку ноћ! [2] “4 Bosnian Serbs sentenced for Srebrenica killings,” Associated Press, http://www.sacbee.com/2012/06/15/4564634/4-bosnian-serbs-sentenced-for.html#storylink=cpy
[3] Цифра коју је на суђењу Пелемишу и Перићу пред Судом БиХ предложио вештак одбране, др Љубиша Симић.
[4] Цифра коју је на суђењу Пелемишу и Перићу пред Судом БиХ предложио вештак тужилаштва, др Рифат Кешетовић.
|