Хрватска туристичка брошура - ни помена о Србима у Книну

У туристичкој  брошури о Книну, која се крајем прошле године појавила на интернету, а ускоро би требала изаћи из штампе,  Срби као да нису никада постојали у том граду. Туристичка заједница града Книна напросто је „избрисала“ из сећања све што има везе са Србима, а историја је прекројена на такав начин да се учешће народа који је до 1995. био већински уопште не види.

А шта говоре чињенице ?

Први пут Книн спомиње византијски цар и писац Константин Порфирогенит у X веку. Иначе се у каснијим документима различито пише: Tninum,Tenin, Thelen, Clin итд. Најстарије насеље Ninia везује се уз брдо Спас, на коме се касније формирала позната средњовековна тврђава. Према материјалним подацима у раном средњем веку, на ово подручје населила су се словенска племена Срби и Хрвати. Бројне громиле око Книна су остаци архитектуре гробова у којима су се сахрањивали Срби, пре него што су примили хришћанство. Постоје и други историјски документи који помињу Србе као „народ који живи у великом делу Далмације“. Византијски писци су Србе називали Србима, Далматима, а земљу Србија или Далмација. Каснијим сеобама простор северне Далмације био је само попуњаван новим српским породицама. Даљи подстицај за насељавање била је удаја Јелене – сестре српског цара Душана за Младена III Шубића. Тада је српство ухватило дубоке корене око река Крке и Цетине, што сведоче манастири Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395). Када је босански краљ Твртко 1390. године завладао Далмацијом, њена врата за досељавање Срба још су се шире отвортила и тада „Книн постаје српско место“. Насељавање Срба појачава се и у наредном XV и XVI веку, а најубедљивији доказ о њиховом присуству представљају многе парохијалне цркве у местима око Книна.

И за време Турака (1522-1688) наставља се пресељавање Срба из Босне. Уз помоћ Срба – Крајишника Турци су прогнани, али се тада Книнска крајина нашла под влашћу Млетачке Републике све до њене пропасти (1797), када је Далмација дошла под аустријску, затим француску и од 1813. поново под аустријску власт. Иако је 1918. формирана Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, Книн ће у састав те нове државе ући тек након Рапалског уговора 1921. године.

У поменутој брошури нема ни података о броју Срба у Книну. Према попису из 1991. године у Книну је живело 9.867 Срба и 1.660 Хрвата, док је 2011. године било само 3.551 Срба и 11.612 Хрвата. Све су то чињенице  које није могуће фалсификовати, нити заборавити, али их  у брошури о Книну напросто нема. Нема ни помена о цркви Покрова Пресвете Богородице која се налази у главној книнској улици, а нема ни цркве Светог Георгија на Синобадовој главици из XV века, поред које се налази парохијски дом у коме је српску децу писмености учио Доситеј Обрадовић.

Између два рата Книн је имао на свом подручју 20 централних и 36 подручних школа са близу 9.000 ученика.  Гимназија је основана 1925. а болница 1930. године. Нова книнска болница изграђена је самодоприносом становника Книна и била је међу најмодернијим у бившој држави а сада носи назив „Хрватски понос“. Самодоприносом изграђени су и многи други објекти,  путеви и водоводи.

После Другог светског рата Книн је доживио индустријализацијом и урбаним токовима значајни преображај. Уочи последњег  грађанског рата индустрија је учествовала близу 50% у буџету простора. Имао је Книн 35 радно производних субјеката од големог значаја за развој целог краја и шире. Досегао је ступањ урбанизираности као гравитационо место, да је 50% насеља имало водоводе. Сва су насеља била електрифицирана, готово свака већа агломерација имала је своју новоизграђену школу или неки погон, задругу. Пред сам почетак рата, крајем осамдесетих година  имао је 14.000 запослених у друштвеном сектору и преко петсто у приватном.

Када погледамо данас у каквом се положају налази Книн као гравитационо средиште и гравитирајућа насеља, не може се поверовати да је реч о истом простору и истим људима. Етничким чишћењем и бруталном одмаздом потпуно је промењен етнички састав становништва. Снижени су сви параметри живота људи и институција. Претворбом, односно пљачком столећа, производне институције не само да су замрле, него нестале. Према речина социолога из Загреба др Светозара Ливаде Книн је постао центар митоманства, од свеукупне популације око 10 000 се налази у социјалној коми са свим могућим патолошким пратњама.

Нада се појавила после локалних избора који су одржани у јуну прошле  године, и када је после више од две деценије владавине ХДЗ-а, изабран независни кандидат Марко Јелић, кога су подржали и Срби. Може ли нови градоначелник остварити предизборна обећања и решити бројне проблеме који муче преостале Србе, као и оне који се више од двије деценије из прогонства  не могу вратити у свој родни град.

Може ли бар за почетак спречити објављивање ове срамне брошуре јер чињенице наведене и у овом тексту указују да се на фалсификатима не може градити историја  а на несрећи оних који су ту вековима живели просперитет и срећа других. Да ли ће Книн коначно постати град у којем ће сви његови становници живети ослобођени терета националних, верских и политичких подела, те да ће најзад сви имати једнаку прилику за живот достојан човека.

Милојко Будимир – Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске и директор Музеја Книнске крајине до 1995. године