Да ли је "Србоцид" можда та права реч?

Двадесети вијек остаће, између осталог, упамћен и по масовним страдањима одређених народа, која су била плански, систематски и организовано извршена. Уобичајено се каже да је, хронолошки посматрано, прво од тих страдања било страдање јерменског народа на подручју Османског царства током Првог свјетског рата. У јерменској историографији тај појам се означава термином од двије ријечи: Велики злочин (Մեծ  Եղեռն), а садржајно се одређује као систематско, територијално распрострањено и континуирано масовно убијање и протјеривање јерменског народа на територији, односно са територије Османског царства у наведеном временском периоду. У том периоду турске власти побиле су између 800.000 и 1.500.000 Јермена.

Друго велико страдање догодило се током Другог свјетског рата. По масовности у страдању истиче се страдање Јевреја. Нацистички режим Њемачке је током своје владавине плански, организовано и систематски побио Јевреје у броју који се мјери милионима. То страдање Јевреји у свом језику означавају једном ријечју – Шоа, која значи невољу, уништавање. За страдање овог народа планетарно је много познатији појам који се такође одређује једном ријечју – Холокауст, жртва паљеница (грч. холокаустон: потпуно спаљен).

Други свјетски рат упамћен је и по масовном страдању ромског народа, које се мјери стотинама хиљада побијених Рома. И за те злочине нацистичког режима Њемачке, односно масовно страдање Рома, у језику тог народа користи се једна ријеч – Порајмос (уништење) или Самударипен (масовно убијање).

Згрожен свим овим страдањима, за њих ће амерички адвокат пољско-јеврејског поријекла Рафаел Лемкин 1943. године створити термин од такође једне ријечи – Геноцид, те ће бити иницијатор Конвенције УН о геноциду. Садржај тог појма чине најтежи облици масовних злочина (убиства, тешке повреде физичког и душевног интегритета, подвргавање одређене групе животним условима који доводе до њеног потпуног или дјелимичног уништења, спречавање рађања унутар групе), при чему се ти злочини чине у намјери да се једна национална, етничка, расна или вјерска група као таква потпуно или дјелимично уништи.

Двадесети вијек обиљежило је масовно страдање не само поменутих народа, већ и страдање нашег српског народа, које због планског, територијално распрострањеног, систематског, масовног и државно организованог начина убијања Срба такође представља злочин геноцида

Али, двадесети вијек обиљежило је масовно страдање не само поменутих народа, већ и страдање нашег српског народа, које због планског, територијално распрострањеног, систематског, масовног и државно организованог начина убијања Срба такође представља злочин геноцида.

Једна од карактеристика Првог свјетског рата на нашим просторима јесте физичко уништење српског народа од стране аустроугарских власти, које је попримило геноцидне размјере. Аустроугарске власти су током тог рата, заједно са њиховим домаћим муслиманским и хрватским помагачима (тзв. шуцкорима), плански, систематски, територијално распрострањено и масовно уништавали (убијањем и изгладњивањем жена, дјеце, стараца) васколики српски народ овдје у БиХ, као и у Србији и Црној Гори. Према подацима које износи Миливоје Иванишевић, тада је само у БиХ страдало око 400.000 становника српске националности. Један у низу доказа за та масовна страдања је Добојски логор у који су, од 1915. до 1917. године, аустроугарске власти депортовале десетине хиљада Срба. На хиљаде стараца, жена и дјеце (према подацима др Владимира Ћоровића радило се о 45.791 лицу) смјештено је заједно у просторије које су прије тога биле коњушнице аустроугарске војске, у којима, како у својим сјећањима износи један од интернираца Лазар Нешовић из села Лук код Чајнича „није било пода, већ земља и коњско ђубре по коме је милила разна гамад.“ У таквим условима људи су оболијевали од разних болести чији узроци су највише били потпуна изнемоглост од глади, студени, рада, премлаћивања.     

У Другом свјетском рату на територији тадашње тзв. Независне државе Хрватске извршен је злочин који по свим својим елементима представља класичан вид геноцида   

У Другом свјетском рату на територији тадашње тзв. Независне државе Хрватске извршен је злочин који по свим својим елементима представља класичан вид геноцида. Ево само неколико доказа у прилог томе. Објашњавајући суштину усташке политике у НДХ, проф. др Смиља Аврамов у својој књизи „Геноцид у Југославији 1941 – 1945“ (стр. 37), подсјећа на ријечи Младена Лорковића, министра спољних послова НДХ, написане у његовом допису дипломатским представнцима НДХ 1942. године, које на најбољи начин одсликавају политику НДХ према Србима (курзив у цитату је мој):

„Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба, и ако ми за леђима имадемо снажну српску државу, која би увјек засезала у наша подручја и представљала вјечну опасност за нас. Оба та питања било би немогуће ријешити у нормалним временима, у којима би се морало поступати законито и водити рачуна о грађанским обзирима. Стога је срећа за нас што је до успоставе НДХ дошло у оваквим временима, јер само сада можемо ријешити тај проблем: ми стога настојимо да нестане Срба из наших земаља и у том правцу је већ много учињено. Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре; 60 километара дуго и готово исто толико широко подручје које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште... А сад прелазимо на Грмеч, и тамо ће у току грађанског рата бити ријешено најболније питање, а хрватске земље очишћене...“

Драгоцјено историјско свједочанство о геноцидној политици, истинском Србоциду, коју су осмислиле, планирале и систематски провеле власти НДХ, оставио је Виктор Новак у својој чувеној монографији под насловом „Magnum crimen – Пола вијека клерикализма у Хрватској“. Новак у тој књизи између осталог каже и следеће:

 „У Госпићу на великој скупштини фанатички усташа Миле Будак био је већ потпуно јасан и на незаобилазан начин показао како усташе мисле да ријеше питање потпуног истребљења Срба. Он је рекао: 'Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате'. Овако, као што је он говорио, потицао и савјетовао, говорили су и потицали народ и други поглавникови доглавници и министри, за које је иначе надбискуп Степинац у својој окружници од 28. априла 1941. рекао да их добро познаје и да има у њих пуно повјерење, па тако нека имају повјерење и сви остали свећеници, на које се обратио надбискуп Степинац“.

Претходни цитати, уз обиље других доказа, показују да је политика Србоцида и десрбизације НДХ вођена у три истовремена правца. Један од њих је протјеривање великог броја Срба, друга је њихово покатоличавање и похрваћивање, док је трећи правац био гола физичка ликвидација Срба на простору НДХ. О суштини тог процеса Виктор Новак је у наведеној монографији записао следеће:

Саопћује вам се, да се грчко-источњаци (Срби), који су прешли на римокатоличку вјеру сматрају Хрватима, те се као такви имаду уписивати у службеном поступку. О предњем обавијестити подручне уреде

„Атмосфера која је настала услијед све већег и бруталнијег бијесног притиска најнемилосрднијих усташа – а њу су још више затровали говори министара и стожерника, чланци нестрпљиве штампе која је агитирала за што брже и ефикасније чишћење – већ је маја мјесеца сличила на панику која је захватила широке размјере. Све је обухватила мисао да ће можда ако не имања, а оно голе животе спасити ако се прекрсте, ако приме католицизам. А тако су им говорили мисионари, фратри, капелани и жупници, који су већ осјетили да је сазрело сјеме за једну особиту духовну жетву, уз коју је већ увелико кренула она крвава, која никако да изгуби на својој снази. Све је на свој начин приступило радикалном чишћењу НДХ. ...С тиме у вези издала је и Канцеларија надбискупског духовног стола у Загребу одредбе, које је она упутила свему свећенству своје и осталих дијецеза преко надлежних ординаријата у НДХ – објавила их у свом 'Католичком листу' већ 15. маја 1941. (под бр. 4104). ...Треба рећи да је овој клерофашистичкој спрези за масовним покатоличавањем био пред очима још и један нарочити циљ, о коме је тако цинички отворено говорио др. Гутић, кад је рекао како ће се ријешити српско питање и како ће се покатоличени Срби претворити у Хрвате. Да не би било о томе сумње, усташе су и за то оставиле свој коментар. У допису Главног тајништва предсједништва владе НДХ од 13.1.1942. године број 818-XI-1942-2, који је упућен Министарству унутрашњих послова, а преко њега свим подређеним властима у облику државне окружнице од 21. јануара 1942. године – тајни број 485-I-а-1942. У том допису се каже: 'Саопћује вам се, да се грчко-источњаци (Срби), који су прешли на римокатоличку вјеру сматрају Хрватима, те се као такви имаду уписивати у службеном поступку. О предњем обавијестити подручне уреде'. Сасвим у духу и стилу схваћања да је католицизам синоним за хрватство – како је то утврђено и готово клерикално кодифицирано прије четири деценија на загребачком I. Свехрватском Еухаристичком Конгресу, кад је утврђен и клерикални програм за читаво XX. Стољеће.“

Паралелно са овим процесом текао је у НДХ и геноцидни процес физичког уништавања српског народа. Он је био плански, државно организован и систематичан, јер се одвијао не само на подручју које се данас зове Републиком Хрватском, већ и на простору данашње БиХ. Већ је показано како је министар спољних послова НДХ Младен Лорковић и сам потврдио злочине НДХ над Србима Козаре и Грмеча. На исти начин је НДХ поступала према Србима и у осталим дијеловима данашње БиХ. Од бројних примјера издвојићу само три, која довољно свједоче о систематичности и територијалној распрострањености Србоцида. У љето 1941. године усташе су побиле више од 1.600 Срба Ливањског поља, чиме су затрта бројна српска села. У љето 1941. године усташе су извршиле злочин у Гаравицама, у непосредној близини Бихаћа. Ради се о масовном покољу српског цивилног становништва, у којем су усташе побиле више од 12.000 људи тог краја, готово искључиво Срба и у мањем броју Јевреја. Послије тог злочина измијењена је демографска слика подручја Бихаћа, у којем су Срби до тада представљали већину. Средином марта 1942. године усташе су под командом злочинца Јуре Францетића тјерали Србе од Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска и Сокоца. Преплашени Срби бјеже према Дрини, како би преко ње прешли у Србију. Нажалост, бројнима од њих то није успјело, па је само у овом усташком гротлу звјерски побијено и бачено у Дрину 6.000 Срба. Остало је забиљежено да се у овом броју налази и 320 српских дјевојака које су, знајући шта их чека ако допадну у руке усташа, једног од тих страшних дана са стијене заједнички скочиле у Дрину и тако скончале своје животе.

Када је ријеч о геноциду над Србима на простору данашње Хрватске, њега карактерише оснивање и функционисање великог броја концентарционих логора. У тим фабрикама смрти масовно су, распрострањено, систематично и државно организовано звјерски убијани припадници српског народа

Када је ријеч о геноциду над Србима на простору данашње Хрватске, њега карактерише оснивање и функционисање великог броја концентарционих логора. У тим фабрикама смрти масовно су, распрострањено, систематично и државно организовано звјерски убијани припадници српског народа. Први од 19 таквих логора основан је јуна 1941. године у Јадовном код Госпића, а затим су створени логори Јасеновац, Стара Градишка, Ступачиново, Паг, Ђаково, Госпић, Цапраг, Лепоглава и други. По броју жртава свакако је најпознатији концентрациони логор Јасеновац у којем је, према извјештају Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (извјештај од 15.11.1945. године), убијено 500.000 до 600.000 људи. Наравно, највећи број убијених били су Срби.

У претходним редовима изнио сам само дјелиће од обиља доказа из огромног мозаика злочина геноцида извршеног над српским народом не само у Другом свјетском рату, како се код нас најчешће говори, већ и истог таквог злочина који је учињен над Србима у Првом свјетском рату. Учинио сам то да бих изнио лични став како се ти злочини требају појмовно одредити те тај појам треба да добије и одговарајући термин. Јер, ми своје страдање ни до данас нисмо именовали, иако је неопходно да то учинимо. Тај недостатак не може се надокнадити предугим, готово реченичним облицима којима се овај злочин назива, попут оног у којем се каже да је то „Геноцид над Србима у НДХ (1941 – 1945)“. Он је очигледно предуг и због тога неподесан за памћење и употребу не само у српском језику него и у енглеском језику као доминантом свјетском језику. Умјесто таквих конструкција, најподесније је да то буде једна ријеч, која се лако памти и још лакше изговара не само на српском него и на енглеском језику. По мени, то би била ријеч којом завршавам овај текст.

По мени, иако то није моја идеја јер ју је прије више година изнио господин Владимир Умељић, та ријеч би требала бити Србоцид. Јер, такав садржај би јасно одређивао који злочин је извршен, над којим народом је извршен, као и ко, гдје, када и на који начин је све то учинио

Прије него што је наведем, истакнућу како нас и искуство других народа страдалника о којима сам говорио на почетку овог текста (у виду једне, односно максимално двије ријечи којима називају геноцид извршен над њима) учи да и геноцид који је извршен над српским народом треба добити прегнантан термин. Тиме хоћу рећи како није довољно да геноцид над српским народом само појмовно одредимо, у форми дефиниције према којој се ради о планском, систематском, територијално распрострањеном и државно организованом уништавању Срба, које је извршила Аустроугарска током Првог свјетског рата, а НДХ током Другог свјетског рата, већ тако дефинисани појам треба да има што прегнантнији термин, који ће својом пуноћом и плодношћу казивати све о наведеном затирању Срба. По мени, иако то није моја идеја јер ју је прије више година изнио господин Владимир Умељић, та ријеч би требала бити Србоцид. Јер, такав садржај би јасно одређивао који злочин је извршен, над којим народом је извршен, као и ко, гдје, када и на који начин је све то учинио.