Славој Жижек: Дајте Џеј Ди Венсу оно што жели

Сједињене Државе би могле да окончају своје напоре за окончање сукоба у Украјини у року од неколико дана ако не буде знакова напретка, упозорио је амерички државни секретар Марко Рубио у петак 18. априла: „Ако није могуће окончати рат у Украјини, морамо да идемо даље.“

Рубиове речи упозорења долазе након што су се САД и Украјина приближиле постизању споразума о минералима у четвртак увече, а окрутна иронија лежи у спрези ове две чињенице. Трамп је правдао договор о минералима својим захтевом да Украјина треба да врати САД за огромну количину оружја које је Украјина добила од САД да би се одбранила од руске агресије – тако да је договор био јасан: дали смо вам оружје, а ако желите да се наша помоћ настави, морате да платите…

Сада су САД наговестиле да би могле да „крену даље“ и оставе опстанак Украјине у рукама Европе, али и даље желе да буду у потпуности плаћене од ратом разорене и уништене земље. Са оваквим пријатељима, коме су потребни непријатељи?

У том контексту треба да протумачимо и недавну офанзиву шарма Џеја Дија Венса усмерену на Европу. Када исповеда своје дивљење Европи и инсистира да Европа треба да постане јача и аутономнија, нема контрадикторности између овог позитивног става и његових оштрих опаски о мањку слободе у Европи пре неколико месеци у Минхену.

Оно што ми, Европљани, добијамо су две стране истог новчића: требало би да покажемо више снаге и аутономије, да добијемо више војне моћи… да бисмо сами одбранили Украјину и дозволили САД да се фокусирају на свог главног непријатеља, Кину, и „слободно“ раде друге ствари које се уклапају у америчку визију новог светског поретка.

У недавном интервјуу за УнХерд Џеј Ди Венс је рекао да је Де Гол „волео Сједињене Америчке Државе, али је препознао оно што ја свакако признајем, да није у интересу Европе, нити у интересу Америке, да Европа буде стални безбедносни вазал Сједињених Држава“: „Не мислим да је независнија Европа лоша за Сједињене Државе – она је добра за Сједињене Државе.”

Међутим, два примера које је Венс поменуо су веома проблематична. „Враћајући се кроз историју, мислим да су, искрено, Британци и Французи дефинитивно били у праву у својим неслагањима са Ајзенхауером око Суецког канала.”

Године 1956. амерички председник Ајзенхауер је приморао Лондон и Париз да одустану од војне интервенције да би повратили контролу над Суецким каналом од Египта – ова контрола је била кључна за економске и колонијалне интересе земаља. Укратко, Венс жали што Лондон и Париз нису немилосрдно следили своје колонијалне интересе које је координирао Израел који је у исто време окупирао цео Синај…

Чак је и други пример који је навео Венс проблематичан мада звучи разумније и потенцијално прогресивније: Венс је рекао да су „многе европске нације биле у праву“ што су имале сумње у вези са ратом у Ираку и тврдио је са оскудним доказима да је Европа могла да га заустави да је „била мало независнија и мало спремнија да пружи отпор“. Оно што стоји иза овог савета је, наравно, идеја да се Садам задржи као савезник Запада против Ирана.

Жак Лакан дефинише успешну комуникацију као чин којим пошиљалац прима сопствену поруку од примаоца у обрнутом облику. То је, дакле, оно што би била успешна комуникација између Венса и Европе: када би уједињена Европа послушала његов захтев да делује са више аутономије и суверенитета – наравно, не у оном смислу, већ у много буквалнијем смислу.

Европа може показати своју аутономију са три једноставна и прилично очигледна чина: да заузме много критичнији став према Израелу и пружи директну хуманитарну помоћ Гази, помоћ коју штите европске војне снаге; да се отвори за много јаче економске везе са Кином против демонизације Кине од стране САД; да настави са лишавањем америчког долара статуса универзалне валуте.

Али да ли ће Европа то моћи? Нажалост, лоши знаци су бројни. Кратак осврт на ставове Фридриха Мерца, будућег немачког канцелара, указује на супротан смер: он је за поновно наоружавање и пуну подршку Украјине, али је и потпуно произраелски оријентисан – најавио је да ће први страни лидер кога ће позвати бити Нетањаху.

Ово није споредна ствар: све, буквално све – можда судбина нашег света – зависи од потребе да се успостави паралела између Украјине и Газе. Оно што Израел ради у Гази и на Западној обали, Русија ради у Украјини.

Путин је пре неколико месеци предложио да Украјином привремено управља тело номиновано од стране УН, јер она нема демократски изабрану легалну владу. Одговор Европе би требало да буде да ће тако нешто морати да се деси у делу Украјине који је окупирала Русија: фер избори под надзором УН.

Имамо две верзије уништавања једне нације: ИД сада отворено чисти Газу од Палестинаца, укључујући изгладњивање и уништавање болница, док Русија ништа мање отворено уништава цивилну инфраструктуру Украјине, правдајући то тврдњом да су Украјинци Лењинов изум и да као такви не постоје као суверена нација.

Ако Израел и Русија успеју, добићемо два нова ентитета: Трамп-Газа као део већег Израела и Путин-Украјина као део веће Русије, при чему се обе земље отворено спремају за даљу експанзију. Ако занемаримо ову паралелу, односно ако видимо Израел као блискоисточну Украјину окружену арапским непријатељима и која се само брани, онда ће Путин успети: руски напад на Украјину ће великој већини земаља Трећег света изгледати као одбрана од неоколонијалистичке експанзије НАТО-а.

Подсетимо се да Русија сада такође делује као неоколонијална сила, посебно у централној Африци где хиљаде плаћеника групе Вагнер подржавају антизападне режиме. Једини начин да се Европа супротстави овој офанзиви јесте да заустави неоколонијалну експлоатацију афричких држава (као што је Француска радила у франкофоним државама). Толеранција Европе према израелским ратним злочинима – с времена на време само изда упозорење Израелу док наставља да га подржава војно и дипломатски – чини је у потпуности саучесником у израелским ратним злочинима.

Слични проблеми прате односе Европе са Кином и тежњу за дедоларизацијом. Трамп је у суштини успео да разбије јединство Европе и натера појединачне државе да уђу у одвојене преговоре са САД иако Европа већ има евро, много бољег кандидата за универзалну валуту од америчког долара. У оба случаја нема компромисног решења: понизно се повинујемо уценама САД или заузимамо јасан став са свим ризицима које то укључује.

Последњи страни достојанственик кога је папа Фрања примио дан пре смрти био је нико други до Венс, и без претеривања можемо рећи да је – утолико што се папа Фрања залагао за оно што је најбоље у данашњој Католичкој цркви – овај сусрет био сусрет Христовог намесника и антихриста.

(Данас)