Професор Светислав Костић: Грех Правног факултета БУ је што је он одбио да испуни жељу режима – да се професори посвађају са студентима. Универзитет угрожава власт огрезла у безакоњу и криминалу и која користи блокаде као изговор

На Правном факултету у среду је Наставно-научно веће постигло договор са студентима о проширеној консултативној настави, саставило заједнички тим који ће се бавити координацијом њихових активности, а професори и наставници ће и даље у потпуности подржавати студентске протесте и блокаде. Светислав Костић, професор на Правном факултету у Београду, појаснио је о каквом договору се ради и зашто не може да се каже да је власт успела да посвађа студенте и професоре.

Његову објаву преносимо у целости:

„Ево грађанству нашем једна тема за размишљање.

Научно-наставно веће Правног факултета Универзитета у Београду је јуче одлучило да од понедељка 2. јуна почне извођење наставе у пролећном семестру, при чему ће се та настава изводити као проширена консултативна настава која није обухваћена студентском блокадом. На први поглед неупућена особа би могла да помисли да је ова одлука доста слична са ониме што је урађено на другим факултетима широм земље. Дакле, режим је јуче могао да прогласи да је однео победу и на Правном факултету Универзитета у Београду. Међутим, уместо тога јуче на Информеру Драган Ј. Вучићевић са сарадницима поставља нове домете у вређању, омаловажавању, оптуживању Правног факултета и његових наставника. Ми смо „банда, олош, издајници, преваранти, итд., итд., итд. На порталу се објављује наслов Вучићу, не дај банди паре!“

И сад би се свако морао запитати зашто Правни факултет Универзитета у Београду доживљава ову судбину, док се према други факулетима чије су одлуке, барем на први поглед, доста сличне оној коју је наше Научно-наставно веће донело, односи на сасвим другачији начин.

Разлог лежи у томе што ову власт за универзитет, студенте и образовање уопште није брига. Њима у овом тренутку није у примарном интересу ни да се стање на универзитету нормализује, нити да настава почне. То је била велика заблуда. Јер да им је то интерес онда се Правни факулет не би истицао.

Грех Правног факултета Универзитета у Београду је што је он одбио да уради оно што је режим највише желео – да се његови професори посвађају са њиховим студентима.

Правни факултет Универзитета у Београду има исте пробелеме и суочава се са истим изазовима као и други факултети у блокади. Ова власт је одлучила да незаконитим притисцима доведе део запослених (наставно и ненаставно особље) у тешку економску ситуацију и да на тај начин изврши притисак на блокаде. Да се разумемо то што власт ради је чисто безакоње за које ће неко морати у будућности да одговара. И то кривично. Ти људи, људи који су се кривицом власти нашли у тешкој економској ситуацији нису противници студента, напротив.

Сам универзитет је доведен до руба пропасти. Власт га намерно гура на ивицу провалије, док истовремено шаље поруке да ако ми будемо послушни и ако сарађујемо ће можда ипак одлучити да нас и не гурне у ту провалију. Тако смо дошли до преваре да нас на универзитету угрожавају блокаде. Не, нас угрожава власт, власт која је огрезла у безакоњу и криминалу, а користи блокаде као изговор да уради оно што би покушала и без блокада (нпр. измене Закона о високом образовању где би се у наш образовни сисетем увеле испоставе неакредитованих страних универзитета су предложене пре него што су блокаде постојале). Ми на нашем факултету смо међу наставницима имали различитих идеја како се против овакве ситуације треба борити. Свака од тих идеја, слагали се са њоме или не, је била смисаона, заснована на неким разумним промишљањима.

Наш први велики грех био је тај што смо ми одлучили да пре него што се упустимо у решавање изазова пред којима је наша заједничка кућа претходно чујемо шта мисле наши студенти и какав је њихов став.

Тако је у петак 23. маја у највећем амфитеатру Универзитета у Београду, чувеној Петици Правног факултета одржан скуп студената и професора. Приступ је био слободан свакоме које је имао индекс Правног факултета. На нашем факултету изложена је слика тог истог амфитеатра из времена студентске побуне 1968. Прошле недеље сцена је била далеко импресивнија и Петица је била више испуњена него те давне 1968. године. Близу 1.500 студената је било пристуно.

Два сата је свако ко је желео да се обрати имао ту прилику. Чули су се најразличитији ставови. На крају су се студентима обратили и они наставници који су осећали ту потребу. И ту су се чули различити ставови и идеје како пронаћи излаз из ове ситуације.

Оно што је кључно произашло из тог великог скупа је да смо се ми договорили да из тешке ситуације решење пронађемо заједно са нашим студентима. Цела кућа заједно. А то што је факултет желео да чује своје студенте, што се није плашио њиховог гласа, је додатно оснажило то заједништво. Иначе на скупу је било више него очигледно да блокаде имају чврсту и широку подршку студената.

Онда су неки одговорни и храбри људи са мог факултета седели са студентима и разговарали. Ти студенти су још једном потврдили да су не само храбри и одговорни, већ да поред памети имају и визију. Ова генерација није само спремна стићи и утећи, и на страшном месту постојати. Она у себе и своју победу не сумња. Ако прави компромисе она их прави ради постизања постављеног циља.

Дакле, у нашој се кући данима разговарало. Ја нисам био део тих разговора, али осећам дуг и велико поштовање према људима који јесу изнели овај терет. Ти напори, та способност за дијалог, за међусобно уважавање и поштовање довело је до тога да је јуче одржано Наставно-научно веће уз присуство студената. Заједно и Студентски парламент и представници Пленума. Гласали смо о одлукама и саопштењима која су прихваћена и од стране управе и представника наставника, и од стране Пленума.

Наши студенти нису одбацили оне којима је тешко, које је ова власт довела до ивице, нису одбацили ни аргументе потребе да се заштити факултет. Показали су велику ширину и велику одговорност. Са друге стране, наставници су их прихватили као равноправне саговорнике. На нашој згради стоји и наставља да стоји барјак студентске побуне. Подршка студентским захтевима је и даље ту – потврда тога је и у нашем заједничком саопштењу. Ово јединство смо показали и тако што смо заједно направли радну групу састављену од професора и студената – где је састав те групе потврђен и од стране Пленума, и од стране Наставно-научног већа, где та радна група треба да договори и осмисли план одржавања испита у будућности и то све у складу са Иницијативом Проширеног ректорског колегијума и наравно околностима у којма будемо у тренутку када се питање испита постави. Овиме смо показали да смо у свему овоме заједно са нашим студентима, да веома поштујемо њихову борбу, оно за шта се залажу, а они су нама одговорили истом мером, разумевањем, поштовањем. И све ово а да ни на који начин нисмо довели у питње бојкот и студентску побуну.

Све ово је анатема, најстрашнија јерес за ову власт. Она је са радошћу чекала наше међуособно оптуживање, ограђивање, увреде, разочарања, сукобе. То смо ми морали да им испоручимо. Ми да издамо њих, они да одбаце нас. Да дође до зле крви. Да се уместо отпора злој, криминалној власти и њеним развлашћивањем бавимо једни другима.

Што се мене тиче ја сам јуче гласао за одлуку а да ме у ствари није занимало ни шта тачно у њој пише. Ја сам 20 година део Правног факултета Универзитета у Београду. То је моја друга кућа. Када иза нечега стану сви, односно готово сви наставници и сараднци, када то има подршку мојих студента, кроз јасно исказану вољу Пленума и Студентског парламента, и када иза овога стоји и наше ваннаставно особље, онда је то одлука иза које се стаје без размишљања.

За ових 20 година ја сам два пута био безрезервно поносан на мој Правни факултет. Први пут када смо у децембру месецу 2024. године дали недвосмислену подршку студентским захтевима и сврстали се на праву страну историје. Други пут је јуче. Победили смо зло. Нисмо дали погани да нас завади са нашом децом, а ни наша деца нису дала нас. Ову ће тврђаву мало теже освојити!

Е сада, да ли је наша борба завршена? Свакако не. Тек нам предстоји мука. Ми за ово морамо да будемо кажњени. Власт ће тражити од нас да се понизимо. Злостављаће нас. Опет ће покушавати да нас посвађа са студентима. Само одлука која доведе до свађе и сукоба између студената и наставника може да их некако умири, а сада би морала и да садржи озбиљене елементе понижења, јер је освета нешто што храни ову облуделу власт. Али, све то долази касније (не много касније, али ипак касније). Сада смо победили. Ову смо битку добили и заслужили смо да будемо поносни на себе. Ми смо Неретву прешли, али треба да знамо да наш чека Сутјеска. Али у међувремену иамо право да се осећамо добро!“.

(Н1)