Обрад Кесић: У РС избегнута ескалација, проблеми остају

Договор Републике Српске са Европском унијом је добро решење и за РС и за ЕУ, али и за БиХ, па и за Србију. Република Српска је на основу договора добила три конкретне ствари: високи представник је још више маргинализован јер је заобиђен – и у преговорима и у постигнутом договору, примедбе Републике Српске на рад високих представника, суд и тужилаштва БиХ су коначно уважене и добиле су пуни легитимитет, а Република Српска је афирмисала свој политичко-правни статус из Дејтона и као партнер Брисела. Европска унија је добила решење тренутне кризе у вези са референдумом која јој враћа улогу лидера међународних напора да се сачува мир и стабилност у БиХ и на Балкану. Србија је тиме добила то што је склоњена још једна препрека и услов за њену намеру да добије кандидатуру за чланство у ЕУ. А сви су тиме добили што је избегнута ескалација сукоба која би се сигурно вукла барем наредних шест месеци.

Али сад после договора почеће нови проблеми који могу да угрозе сам договор. Прво, историја и искуство нам показују да постигнути споразуми и договори са великим силама не гарантују да ће их оне и поштовати. Бивши високи представник Педи Ешдаун признаје у једној од својих књига да је дошао у Босну да „мења”, а не да спроводи Дејтонски споразум. Резолуција 1244 је обавезала све чланице Уједињених нација да поштују територијални суверенитет и интегритет Србије. Да ли се ико сада сећа фамозног договора од шест тачака, који је постигнут између Србије и генералног секретара УН, који је допустио улазак и дејство Еулекса на Космету? А у вези са Босном, колико је пута високи представник са својим спонзорима у Вашингтону и Бриселу показао да се уопште не осећају обавезним према било каквом договору или закону, па били они локални били међународни? Чак и кад дају писмене гаранције, као што је то учинио бивши заменик високог представника, Рафи Грегоријан, да ће супервизија над Брчком бити укинута чим се изгласа амандман о Брчком на Устав БиХ. Амандман је изгласан пре годину дана, али супервизија је задржана и високи представник и Вашингтон настављају да постављају додатне услове.

Како велике силе гледају на међународно право и међународне договоре најбоље се види из одговора Мадлен Олбрајт на став њеног енглеског колеге да адвокати његовог министарства сматрају да међународно право и обавезе не допуштају НАТО-у да нападне Србију. Она му је једноставно одговорила да „нађе нове адвокате”. Са оваквим приступом тешко је човеку да одлучи да ли је боље са њима се договарати или сукобљавати. Ако се прихвати да Америка може шта год хоће и кад год хоће, а да други морају то да прихвате као „реалност” односа са Америком и са њеним партнерима, онда се по дефиницији прихвата неправда коју овакав однос захтева, а то само један мали број држава и народа у свету радо прихватају. Овакав приступ Вашингтона према другима је у великој мери одговоран за лош имиџ Америке у свету.

Због оваквог горког искуства са Вашингтоном плашим се да ће баш они који су заобиђени у преговорима између Бањалуке и Брисела, бошњачки политичари и Вашингтон, да раде све што могу да блокирају и компликују његову примену. Биће велики притисак на госпођу Ештон да ревидира договор или његово тумачење барем тиме што би високи представник био укључен у процес који ће да предводи ЕУ. То ће да раде јер знају да би укључивање високог представника гарантовало неуспех тог процеса, па би онда могли поново, са аргументацијом о „кризи” у БиХ, да отпочну нову конфронтацију са Републиком Српском.

Зато је и највећи успех Републике Српске и Милорада Додика то што су сачували за „не дај боже” све остале закључке Народне скупштине па и о праву РС на референдум.

(Политика)