Obrad Kesić: U RS izbegnuta eskalacija, problemi ostaju

Dogovor Republike Srpske sa Evropskom unijom je dobro rešenje i za RS i za EU, ali i za BiH, pa i za Srbiju. Republika Srpska je na osnovu dogovora dobila tri konkretne stvari: visoki predstavnik je još više marginalizovan jer je zaobiđen – i u pregovorima i u postignutom dogovoru, primedbe Republike Srpske na rad visokih predstavnika, sud i tužilaštva BiH su konačno uvažene i dobile su puni legitimitet, a Republika Srpska je afirmisala svoj političko-pravni status iz Dejtona i kao partner Brisela. Evropska unija je dobila rešenje trenutne krize u vezi sa referendumom koja joj vraća ulogu lidera međunarodnih napora da se sačuva mir i stabilnost u BiH i na Balkanu. Srbija je time dobila to što je sklonjena još jedna prepreka i uslov za njenu nameru da dobije kandidaturu za članstvo u EU. A svi su time dobili što je izbegnuta eskalacija sukoba koja bi se sigurno vukla barem narednih šest meseci.

Ali sad posle dogovora počeće novi problemi koji mogu da ugroze sam dogovor. Prvo, istorija i iskustvo nam pokazuju da postignuti sporazumi i dogovori sa velikim silama ne garantuju da će ih one i poštovati. Bivši visoki predstavnik Pedi Ešdaun priznaje u jednoj od svojih knjiga da je došao u Bosnu da „menja”, a ne da sprovodi Dejtonski sporazum. Rezolucija 1244 je obavezala sve članice Ujedinjenih nacija da poštuju teritorijalni suverenitet i integritet Srbije. Da li se iko sada seća famoznog dogovora od šest tačaka, koji je postignut između Srbije i generalnog sekretara UN, koji je dopustio ulazak i dejstvo Euleksa na Kosmetu? A u vezi sa Bosnom, koliko je puta visoki predstavnik sa svojim sponzorima u Vašingtonu i Briselu pokazao da se uopšte ne osećaju obaveznim prema bilo kakvom dogovoru ili zakonu, pa bili oni lokalni bili međunarodni? Čak i kad daju pismene garancije, kao što je to učinio bivši zamenik visokog predstavnika, Rafi Gregorijan, da će supervizija nad Brčkom biti ukinuta čim se izglasa amandman o Brčkom na Ustav BiH. Amandman je izglasan pre godinu dana, ali supervizija je zadržana i visoki predstavnik i Vašington nastavljaju da postavljaju dodatne uslove.

Kako velike sile gledaju na međunarodno pravo i međunarodne dogovore najbolje se vidi iz odgovora Madlen Olbrajt na stav njenog engleskog kolege da advokati njegovog ministarstva smatraju da međunarodno pravo i obaveze ne dopuštaju NATO-u da napadne Srbiju. Ona mu je jednostavno odgovorila da „nađe nove advokate”. Sa ovakvim pristupom teško je čoveku da odluči da li je bolje sa njima se dogovarati ili sukobljavati. Ako se prihvati da Amerika može šta god hoće i kad god hoće, a da drugi moraju to da prihvate kao „realnost” odnosa sa Amerikom i sa njenim partnerima, onda se po definiciji prihvata nepravda koju ovakav odnos zahteva, a to samo jedan mali broj država i naroda u svetu rado prihvataju. Ovakav pristup Vašingtona prema drugima je u velikoj meri odgovoran za loš imidž Amerike u svetu.

Zbog ovakvog gorkog iskustva sa Vašingtonom plašim se da će baš oni koji su zaobiđeni u pregovorima između Banjaluke i Brisela, bošnjački političari i Vašington, da rade sve što mogu da blokiraju i komplikuju njegovu primenu. Biće veliki pritisak na gospođu Ešton da revidira dogovor ili njegovo tumačenje barem time što bi visoki predstavnik bio uključen u proces koji će da predvodi EU. To će da rade jer znaju da bi uključivanje visokog predstavnika garantovalo neuspeh tog procesa, pa bi onda mogli ponovo, sa argumentacijom o „krizi” u BiH, da otpočnu novu konfrontaciju sa Republikom Srpskom.

Zato je i najveći uspeh Republike Srpske i Milorada Dodika to što su sačuvali za „ne daj bože” sve ostale zaključke Narodne skupštine pa i o pravu RS na referendum.

(Politika)