Милан Ст. Протић: Опроштајно писмо Њему - на крају ћеш остати сам самцит

Зар опет?

Опет доведени људи, опет аутобуси, опет плаћени обожаваоци, опет бедни сендвичи, опет простаклук, нискост и јад. Опет невесела слика Србије понижених грађана, зависних од твоје милостиње и твог ћефа. Твоје суверене власти и твоје свемоћи. Опет поручено скандирање, дириговано пљескање, атмосфера под принудом.

Ништа ниси разумео. Вероватно никад нећеш. Ти немаш способност да разумеш о чему се ради. Парама и притиском ствараш привид, подилазиш својој таштини, силујеш реалност. Сад већ постајеш трагикомичан. Твоји ти се иза леђа смеју. И ругају. Не примећујеш, је ли? Не примећујеш зато што не желиш да приметиш. Јадан си. Немам други израз. Не налазим бољи. Ни учтивији.

Тебе нико не подржава из убеђења. Искрено и поштено. Подражавају те само они које плаћаш, поткупљујеш или уцењујеш. Подржавају те из страха или користољубља. Нико због тебе неће табанати Србијом. Неће носити српски барјак и ширити идеју слободе. Баш нико. Ти немаш народ за собом, већ клијентелу. Клијентелу и робове. Људе обесправљене, у нужди и оскудици. Они твоји богаташи којима си туђе даровао, од којих си велможе направио, ти за тебе ни корак не би учинили, а да им ти то услугом не надокнадиш. И твоји зулумћари са камџијама, и беспризорници с батинама, и криминалци што те чувају – сви то раде искључиво за паре. Професионалци и најамници. И они што опоганише парк испред твог седишта, под твојим прозором, у твоје име, скупили су се не на твој миг, него на исплаћен новац, бесплатну храну, грејање и хотелски смештај.

Ти сваком свом властодршцу по градовима и општинама ове земље мораш прописивати број људи што су у обавези да ти пошаљу на митинг у престоницу. Тачан број. У главу. Уколико омаше, следе реперкусије. Партијска лојалност се код тебе мери апсолутним подаништвом. Такав си башибозук око себе окупио. Бескарактерне, вулгарне и насилне. Корумпиране до сржи с корбачем у десници. Као ономад турске камакамије од којих је српска раја стрепела док јој није препукло. Прекипело. Дозлогрдило.

То је истина што ти бљешти право у очи. И боли. И те како боли. Сам си крив.

А твоји противници? Ово побуњено српско грађанство што маршира против тебе, теби у инат, пркосно и достојанствено. Што у Београд стиже својевољно и о свом трошку. Што је теби и твом режиму супротстављено. То те нервира, је ли? Иде ти на ганглије? Не можеш да гледаш? То је твој разлог за употребу звучног топа, за претње насиљем и терором. За увреде и обрачун. Све би нас побио кад би могао и смео. Признај себи, ако нећеш мени. Знам те, знам те ко злу пару. Као буквар те читам. Студентарија ти је илузију разбила, стала ти на црту, рекла ти да си ненадлежан, да те нико ништа не пита. А ти пи**иш. Гризеш нокте и смишљаш освету. У потаји. С кордонима наоружаних што штите и тебе и твој режим.

Не браниш ти Србију, Србија се од тебе брани. Не прети јој нико осим тебе. Ти си је себи потчинио, ти си се прогласио за владара, ти је под ноге своје бацаш и тераш потчињене да ти скуте љубе. Ти. Ниси први који је тим путем кренуо. Запамти, ниједан није успео. Сваки такав се овде, на крају крајева, нашао на удару народа. Чак и Броз. Посмртно, додуше.

Посадили смо нејаку биљчицу демократије после 5. октобра. С тешкоћама се одржавала у животу. Једва. На једвите јаде. Ипак се одржавала. Захваљујући њој, ти си се на власт попео. Ми, петооктобарци, смо ти омогућили да загосподариш Србијом. Успостављањем демократије. Ми. Лепо си нам се одужио.

Демократија је у повоју. Болешљива, нежна, осетљива. Ти си је немилосрдно згазио. Окрутно и безосећајно. Без труни гриже савести. Јер ти у демократију не верујеш. Ти верујеш у право јачег, у елиминацију неистомишљеника, у укидање опозиције. Ти нас делиш на патриоте (то су твоји) и издајнике (то су они против тебе). С којим правом, питам те? На основу чега ти судиш о другима? Откуд теби тапија на српство? Присвојио си је као и све остало. И обрукао.

Погледај свој лик у огледалу. Баци бар један поглед. И, реци ми, шта видиш? Кога видиш? Карикатуру. Ружноћу. Ругло.

Да истински волиш Србију, ти од ње не би брлог правио. Каљугу и блатиште неморала и лажи. Безакоња и примитивизма. Не би јој убијао ону демократску биљчицу која једина носи народно благостање и добробит. Не би.

Још једна невина жртва иде ти на душу. Могао је син да ти буде. Имаш ли проблема са сном или мирно спаваш?

Тако је то са самовлашћем. Хтео си сву власт, хтео си да одлучујеш о свему, да сваким руководиш, наређујеш, заповедаш, командујеш. С тим иде и сва одговорност твоја. Апсолутна моћ – апсолутна кривица.

Зашто оптужнице за пад новосадске надстрешнице нису потврђене? Зашто судови оклевају? Зашто поступци нису отпочели? Шта и кога правосудни органи чекају?

Одговорићу ти, мада се одговор препознаје сам по себи. Чекају твоју дозволу, твој знак и одобрење. Без твог амина неће бити ни суђења, ни пресуда. Ту смо лекцију увелико научили.

Но, зашто ти одуговлачиш? Зашто не пушташ суд да „ради свој посао“? Биће да те нешто у тој новосадској страхоти жуља, не да ти спокојства. Нешто те озбиљно брине. Шта ћеш, ако неко од оптужених проговори? Ако, бранећи себе, открије твој удео у новембарској трагедији? Ако, којим чудом, истина избије на видело? Шта ћеш тад?

Пред собом се не можеш опрати, сем под условом да умириш своју савест. Да је угушиш, удавиш, угасиш. А то није лако. То могу само монструми. И таквих има, наравно. Међу властодршцима поготову.

Твоје место у историји Србије је загарантовано. Запечаћено. Бићеш упамћен као последњи овдашњи узурпатор власти, последњи аутократ, последњи који је јахао овај народ и кројио му капу. Ведрио и облачио. Одлучивао о животу и смрти. Последњи, сигуран сам.

Рекох ти ономад, дићи ће се против тебе и кука и мотика. Лјутио си се. Не беше ти право. Сад је устала цела Србија. И победиће те, надјачаће те, натераће те на повлачење.

Кад дотераш цара до дувара, а близу си, нико ти у помоћ неће притећи. На цедилу ће те оставити и Путин и Трамп, и твоји лојалисти, тајкуни и плаћеници. Заборавиће те они што су ти се највише улагивали, заклињали ти се на вечну верност, у небеса те уздизали.

На крају крајева, остаћеш сам самцит. Поражен и сломљен. Без ичије речи утехе и сажаљења. Без подршке и пријатеља. Без ослонца. Сам на ветрометини. Ни ја те нећу жалити. Ниси заслужио. За тебе, нажалост, не налазим ни извињења, ни опроста.

Готов си. Кад схватиш, биће доцкан.

(Данас)