Milan St. Protić: Oproštajno pismo Njemu - na kraju ćeš ostati sam samcit

Zar opet?

Opet dovedeni ljudi, opet autobusi, opet plaćeni obožavaoci, opet bedni sendviči, opet prostakluk, niskost i jad. Opet nevesela slika Srbije poniženih građana, zavisnih od tvoje milostinje i tvog ćefa. Tvoje suverene vlasti i tvoje svemoći. Opet poručeno skandiranje, dirigovano pljeskanje, atmosfera pod prinudom.

Ništa nisi razumeo. Verovatno nikad nećeš. Ti nemaš sposobnost da razumeš o čemu se radi. Parama i pritiskom stvaraš privid, podilaziš svojoj taštini, siluješ realnost. Sad već postaješ tragikomičan. Tvoji ti se iza leđa smeju. I rugaju. Ne primećuješ, je li? Ne primećuješ zato što ne želiš da primetiš. Jadan si. Nemam drugi izraz. Ne nalazim bolji. Ni učtiviji.

Tebe niko ne podržava iz ubeđenja. Iskreno i pošteno. Podražavaju te samo oni koje plaćaš, potkupljuješ ili ucenjuješ. Podržavaju te iz straha ili koristoljublja. Niko zbog tebe neće tabanati Srbijom. Neće nositi srpski barjak i širiti ideju slobode. Baš niko. Ti nemaš narod za sobom, već klijentelu. Klijentelu i robove. Ljude obespravljene, u nuždi i oskudici. Oni tvoji bogataši kojima si tuđe darovao, od kojih si velmože napravio, ti za tebe ni korak ne bi učinili, a da im ti to uslugom ne nadoknadiš. I tvoji zulumćari sa kamdžijama, i besprizornici s batinama, i kriminalci što te čuvaju – svi to rade isključivo za pare. Profesionalci i najamnici. I oni što opoganiše park ispred tvog sedišta, pod tvojim prozorom, u tvoje ime, skupili su se ne na tvoj mig, nego na isplaćen novac, besplatnu hranu, grejanje i hotelski smeštaj.

Ti svakom svom vlastodršcu po gradovima i opštinama ove zemlje moraš propisivati broj ljudi što su u obavezi da ti pošalju na miting u prestonicu. Tačan broj. U glavu. Ukoliko omaše, slede reperkusije. Partijska lojalnost se kod tebe meri apsolutnim podaništvom. Takav si bašibozuk oko sebe okupio. Beskarakterne, vulgarne i nasilne. Korumpirane do srži s korbačem u desnici. Kao onomad turske kamakamije od kojih je srpska raja strepela dok joj nije prepuklo. Prekipelo. Dozlogrdilo.

To je istina što ti blješti pravo u oči. I boli. I te kako boli. Sam si kriv.

A tvoji protivnici? Ovo pobunjeno srpsko građanstvo što maršira protiv tebe, tebi u inat, prkosno i dostojanstveno. Što u Beograd stiže svojevoljno i o svom trošku. Što je tebi i tvom režimu suprotstavljeno. To te nervira, je li? Ide ti na ganglije? Ne možeš da gledaš? To je tvoj razlog za upotrebu zvučnog topa, za pretnje nasiljem i terorom. Za uvrede i obračun. Sve bi nas pobio kad bi mogao i smeo. Priznaj sebi, ako nećeš meni. Znam te, znam te ko zlu paru. Kao bukvar te čitam. Studentarija ti je iluziju razbila, stala ti na crtu, rekla ti da si nenadležan, da te niko ništa ne pita. A ti pi**iš. Grizeš nokte i smišljaš osvetu. U potaji. S kordonima naoružanih što štite i tebe i tvoj režim.

Ne braniš ti Srbiju, Srbija se od tebe brani. Ne preti joj niko osim tebe. Ti si je sebi potčinio, ti si se proglasio za vladara, ti je pod noge svoje bacaš i teraš potčinjene da ti skute ljube. Ti. Nisi prvi koji je tim putem krenuo. Zapamti, nijedan nije uspeo. Svaki takav se ovde, na kraju krajeva, našao na udaru naroda. Čak i Broz. Posmrtno, doduše.

Posadili smo nejaku biljčicu demokratije posle 5. oktobra. S teškoćama se održavala u životu. Jedva. Na jedvite jade. Ipak se održavala. Zahvaljujući njoj, ti si se na vlast popeo. Mi, petooktobarci, smo ti omogućili da zagospodariš Srbijom. Uspostavljanjem demokratije. Mi. Lepo si nam se odužio.

Demokratija je u povoju. Bolešljiva, nežna, osetljiva. Ti si je nemilosrdno zgazio. Okrutno i bezosećajno. Bez truni griže savesti. Jer ti u demokratiju ne veruješ. Ti veruješ u pravo jačeg, u eliminaciju neistomišljenika, u ukidanje opozicije. Ti nas deliš na patriote (to su tvoji) i izdajnike (to su oni protiv tebe). S kojim pravom, pitam te? Na osnovu čega ti sudiš o drugima? Otkud tebi tapija na srpstvo? Prisvojio si je kao i sve ostalo. I obrukao.

Pogledaj svoj lik u ogledalu. Baci bar jedan pogled. I, reci mi, šta vidiš? Koga vidiš? Karikaturu. Ružnoću. Ruglo.

Da istinski voliš Srbiju, ti od nje ne bi brlog pravio. Kaljugu i blatište nemorala i laži. Bezakonja i primitivizma. Ne bi joj ubijao onu demokratsku biljčicu koja jedina nosi narodno blagostanje i dobrobit. Ne bi.

Još jedna nevina žrtva ide ti na dušu. Mogao je sin da ti bude. Imaš li problema sa snom ili mirno spavaš?

Tako je to sa samovlašćem. Hteo si svu vlast, hteo si da odlučuješ o svemu, da svakim rukovodiš, naređuješ, zapovedaš, komanduješ. S tim ide i sva odgovornost tvoja. Apsolutna moć – apsolutna krivica.

Zašto optužnice za pad novosadske nadstrešnice nisu potvrđene? Zašto sudovi oklevaju? Zašto postupci nisu otpočeli? Šta i koga pravosudni organi čekaju?

Odgovoriću ti, mada se odgovor prepoznaje sam po sebi. Čekaju tvoju dozvolu, tvoj znak i odobrenje. Bez tvog amina neće biti ni suđenja, ni presuda. Tu smo lekciju uveliko naučili.

No, zašto ti odugovlačiš? Zašto ne puštaš sud da „radi svoj posao“? Biće da te nešto u toj novosadskoj strahoti žulja, ne da ti spokojstva. Nešto te ozbiljno brine. Šta ćeš, ako neko od optuženih progovori? Ako, braneći sebe, otkrije tvoj udeo u novembarskoj tragediji? Ako, kojim čudom, istina izbije na videlo? Šta ćeš tad?

Pred sobom se ne možeš oprati, sem pod uslovom da umiriš svoju savest. Da je ugušiš, udaviš, ugasiš. A to nije lako. To mogu samo monstrumi. I takvih ima, naravno. Među vlastodršcima pogotovu.

Tvoje mesto u istoriji Srbije je zagarantovano. Zapečaćeno. Bićeš upamćen kao poslednji ovdašnji uzurpator vlasti, poslednji autokrat, poslednji koji je jahao ovaj narod i krojio mu kapu. Vedrio i oblačio. Odlučivao o životu i smrti. Poslednji, siguran sam.

Rekoh ti onomad, dići će se protiv tebe i kuka i motika. Ljutio si se. Ne beše ti pravo. Sad je ustala cela Srbija. I pobediće te, nadjačaće te, nateraće te na povlačenje.

Kad doteraš cara do duvara, a blizu si, niko ti u pomoć neće priteći. Na cedilu će te ostaviti i Putin i Tramp, i tvoji lojalisti, tajkuni i plaćenici. Zaboraviće te oni što su ti se najviše ulagivali, zaklinjali ti se na večnu vernost, u nebesa te uzdizali.

Na kraju krajeva, ostaćeš sam samcit. Poražen i slomljen. Bez ičije reči utehe i sažaljenja. Bez podrške i prijatelja. Bez oslonca. Sam na vetrometini. Ni ja te neću žaliti. Nisi zaslužio. Za tebe, nažalost, ne nalazim ni izvinjenja, ni oprosta.

Gotov si. Kad shvatiš, biće dockan.

(Danas)