Милан Цаци Михаиловић: Циљ Вучићеве власти је отимачина; Запљускује нас кич и преплављује пинк култура

 Док директорске плате износе од 400.000 до два и по милиона динара, пензије су 12.000 динара. Дакле, јасно ко дан: отимачина. Треба бити друг члан, послушник с факултетом који се завршава за три месеца, функционер који зна да склопи реченицу у којој мора да похвали председника и то је довољно за богату каријеру с енормним примањима у односу на пристојне, озбиљно школоване људе који квалитетно обављају свој посао – каже у интервјуу за Директно.рс Милан Цаци Михаиловић (71), глумац Атељеа 212.

Михаиловић је глумац који никада није ћутао пред властима који су унижавали и народ и државу, који су подржавали зло зарад личних интереса. Сматрао је, не храброшћу, него, како каже, својом дужношћу да настави породичну традицију у којој је истина била светиња, а образ нешто што се ни по коју цену и ни за шта на свету не прља.

Цација Михаиловића многи још увек памте по улози Гаврила Принципа у серији „Сарајевски атентат“ (1972), али и по безброј позоришних улога у Атељеу 212 чији је стални члан од 1973. године. Играо је у 80 филмова, а више од 35 година води емисију „Код два бела голуба“ на Првом програму Радио Београда. Затекли смо га у писању књиге о Зорану Радмиловићу.

На почетку разговора препричајте нам неки догађај, који говори какав је Зоран био глумац и човек.

- Правим књигу уз помоћ људи који су познавали Зорана Радмиловића, радили с њим, дружили се, уз помоћ оних који га памте, који су га гледали, уз помоћ заљубљеника у уметност коју је он стварао. Да обележимо тридесет пет година од његовог одласка, да понешто сачувамо од заборава. Када сам 1972. године, одмах после дипломирања дошао у чувени Атеље 212, затекао сам између осталих, неприкосновену звезду тог позоришта, Зорана Радмиловића.

У то време Зоран је играо Краља Ибија.

- Тако је, тада је у жижи био његов непоновљиви Краљ Иби чијим је извођењем уздрмао и срушио све позоришне конвенције. Убрзо сам и сам ушао у тог Ибија, следиле су представе Молијер, Михајла Булгакова у којој је Зоран био Молијер, па представа Санта Мариа делла Салуте, Велимира Лукића у којој је Зоран био велики песник Лаза Костић, па, Радован Трећи, Душана Ковачевића, Ој Србио, нигде лада нема, Зорице Јевремовић, Корешподенција, Борислава Пекића... Играо сам Ђоку Проминцлу у његовој режији (Не)сумњивог лица, по тексту Бранислава Нушића, а у Зорановој адаптацији. Тада сам радио и неке друге представе, на пример у Подруму Атељеа 212 представу Како се прави позориште, Карела Чапека у којој сам био једини глумац и играо осам ликова. По чему памтим ту, за мене младог глумца, веома важну представу с којом сам обишао целу Југославију. Памтим је по томе што сам као балавац, почетник у театру добио од тог великог, огромног чаробњака сцене, телеграм за премијеру. Био је спречен да дође али није пропустио прилику да младом глумцу и колеги пожели успех те вечери. Можда некоме то изгледа безначајно. За мене је то био изузетан гест једног доброг човека, сјајног колеге, гест који се не заборавља ни данас, тридесет пет година после Зоранове смрти.

У једном писму тадашњим моћницима, из 1981. године, Зоран је јавно обзнанио да престаје да се плаши притисака и уцена тадашњих „структура“ и претпостављених. Да ли та храброст данас недостаје већини Ваших колега?

- Не бих процењивао храброст колега. Не сумњам да већина људи, па и колега жели све најбоље себи, својима али и свом народу, својој земљи. Свако се у тим жељама понаша како мисли да треба. Неко је гласнији, неко мање упадљив, неко без гласа. Ја сам само против оних који подржавају очигледно зло и то из личне користи. Против таквих иступам гласно! У време кад сам уписао факултет, те, ни мало наивне 1968. под Брозом, Зоран Радмиловић је штрајковао глађу на Филозофском факултету и тако давао подршку протесту студената. И његов глас је нешто значио. И Стево Жигон је говорио Робеспјера уз френетичне аплаузе окупљених студената у Капетан Мишином здању. А у Сали хероја на Филолошком факултету говорио је чувени беседник, професор светске књижевности, Рашко Димитријевић, па дивна, наша велика песникиња Десанка Максимовић. И сам сам дрхтао као прут када су ме прозвали после тетка Десе да се обратим препуној сали и кажем гласно да хоћемо живот без понижења, да хоћемо правду и слободу.

Очигледно да сте цео живот, на неки начин, истеривали правду.

- Никад нисам ћутао, сматрао сам, не храброшћу, него својом дужношћу да наставим породичну традицију у којој је истина била светиња, а образ нешто што се ни по коју цену и ни за шта на свету не прља. Пошто никада никоме ништа нисам дуговао, никада било кога вукао за рукав да бих добио ово или оно, нисам морао да савијам кичму пред било ким. Једноставно, сматрао сам још од гимназијских дана да ми је дужност да, колико је у мојој моћи, допринесем у борби за бољитком, бар истинитом речју, присуством где је потребно, потписом...

Зашто већина глумаца ћути пред понижењима којима је народ већ годинама свакодневно изложен од стране власти?

- Није фер давати уопштене закључке. Нису глумци ти који ћуте. Има и оних који неће да се замерају, има и оних који говоре врло гласно. Можда нас је у неким ситуацијама било знатно више, као 1996. када смо стајали у Коларчевој пред кордонима, чини ми се – колико полицајаца, бар толико глумаца, редитеља, сликара, уметника. Требало би да их је више и данас када је важно, кад институције не раде свој посао. А не раде га! Безброј пута смо се у то уверили! Лично бих волео да се бавим својим послом, на миру, без трзавица, али стварност то не дозвољава. Свакога дана, из часа у час испливава нека афера. Тешко је да човек стигне да одреагује на све што нам се дешава. А бити нем значи пристајати на све. Препустити се монолозима у којима нас обавештавају да нам свуда тече мед и млеко и да смо најуспешнији у Европи!

Ви сте један од свега неколико познатих глумаца који су потписали петицију подршке лекарима са групе Уједињени против ковида. Шта је био кључни разлог да дигнете глас за истину, част и слободу, како то стоји у вашем прогласу?

- Кључни разлог да ставим свој потпис на петицију подршке лекарима са групе Уједињени против ковида јесте управо оно што сам и рекао: истина, част и слобода! Немам ни један разлог да не верујем хиљадама лекара који су дали све од себе у борби са опаком болешћу и који су се ту, на лицу места, уверавали из дана у дан каква је ситуација, шта се дешава, чиме се располаже, шта је истина, а шта су лажи које су нам сервиране са места у које бисмо морали да имамо пуно поверење. Страшно је, неопростиво бити затрпаван лажима, то је наша свакодневица, то је „нормалност“ у којој се батрга наша Србија. Подржати истину, ставити своје име и презиме, бити на месту где се тражи правда, то је освајање слободе. А слобода је насушна потреба часних људи!

Цео животни и радни век сте провели у Београду. Да ли Вам се чини да је последњих година разорена душа града?

- Мој град је Београд, ту сам рођен, ту живим, никада нисам помишљао да одем на неко друго место. Сасвим је нормално да се радујем свему што тај мој град чини лепшим, привлачнијим. Зато сам и приступио Друштву за улепшавање Врачара и чини ми се успео да урадим неке ствари које су овај град учиниле лепшим. На пример, на дан Друштва, 14.октобра 2010. посадио сам једно дрво у Улици Кнеза Милоша. И данас, кад год прођем туда, помилујем то прелепо стабло, које је из године у годину све лепше и лепше. Зашто ово помињем? Може се рећи: ситница, али није, ја нисам посекао дрво него сам га посадио! После Другог светског рата мој деда, учитељ иницирао је подизање позоришта на Црвеном крсту и ево, преко седамдесет година ту се дешавају незаборавни културни догађаји уз учешће многобројних изузетних уметника. Шездесетак година после тога иницирао сам постављање плоча на зграде где су живели уметници који су оставили дубок траг у историји српског позоришта: Зоран Радмиловић, Петар Краљ, Александар Поповић, Пепи Лаковић, Цица Перовић, Маја и Мирослав Беловић... И мој град је лепши него што је био.

Тако је било некада, а данас?

- А с друге стране, морамо да бранимо град од самовоље оних који су умислили да знају и могу све. Подобни руше, граде, зелене површине би да претварају у бетонске блокове, накаче фантомке, руше туђу имовину багерима чији су власници непознати, везују људе, отимају телефоне и годинама се не зна ко је то радио нити је ико због тога, како то често говоре, приведен правди. Правда је селективна под овим небом! Тако може Трг републике да се ради и три пута, ево ових дана опет радови! Пре неки дан сам једва нашао решење да се пробијем до подвожњака куда се иде ка базену Гале Мушкатировић. Улице раскопане, нико не поштује рокове, општи хаос. Важно је да фонтана на Славији светли најчешће пинк бојом! Очигледно да задовољи префињене укусе појединих челника. А то што се прича о намештеним тендерима, о корупцији, о папреним ценама, о нетранспарентности и партијским привилегијама – ником ништа. И тако, часни грађани, пошто не могу да остану равнодушни, уместо да се баве својим животима, својим послом, својим породицама, принуђени су да протестују, да бране што би да им отму, да гутају неистине са окупираних медија и тако трују сопствене животе.

Како се осећате када прошетате Славијом, Тргом републике, Београдом на води, Врачаром, кад видите бљештаве новогодишње украсе у септембру или априлу, или монументални споменик Стефану Немањи?

- Моја баба је говорила: „Како засенити простоту!“ Преплављује нас пинк култура, запљускује нас кич. Треба се одбранити! Треба схватити да су далекосежне последице хаоса у просвети и култури, да ће нас скупо коштати поклањање титула, диплома, доктората. Те ране ће се лечити деценијама. Негде, чини ми се у околини Свилајнца видео сам у једном сеоском дворишту поред велике куће и Ајфелову кулу. Подигао је гастарбајтер који годинама живи у Француској. Ко зна колике је паре спљискао у то “задовољство“. Кућерина му зврји празна целе године, осим тих петнаестак дана кад дође у отаџбину да по кући обрише прашину.

Навикао човек на Ајфелову кулу.

- Дође у Свилајнац, и сачека га Ајфелова кула од преко десет метара. Не може без ње да живи ни те две недеље. Шта ће човек, љубав је то, не зна за границе. Кићење Београда ме подсећа на тако нешто. Нема пас за шта да нас уједе, али треба нам јелкетина од 85 хиљада евра. Што да не. Народ ће да плати ту „лепоту“ која као да дотиче небо. А понашају се као да то плаћају из свог џепа. Арче наше паре, осиромашују нас, воде нас ка просјачком штапу. Кад су дошли на власт спољашњи дуг је био 15 милијарди долара, сада је 33 милијарде. Или ко зна колико, никако да се договоре. То је пут у светлу будућност – ка просјачком штапу! Тачније, бојим се да ћемо ускоро бити обавештени да смо већ и стигли дотле!

Коме је данас Београд препуштен? Да ли понекад помислите да ти људи који се налазе на одговорним позицијама заправо мрзе овај град?

- Коме је данас Београд препуштен? Сигурно не Београђанима. Ево само једног примера: неко је донео одлуку да прелепа здања у центру града буду ограђена ружним металним оградама. Чија је то одлука? Зашли смо у 21 век, а оно што је народно, јер то само име каже, на пример Народна скупштина, ограђена је металном оградом. Од кога се то Народна скупштина ограђује? Зашто се ограђује кад су народни представници обожавани од огромног процента грађана. Зар се металним оградама одговара на безмерну љубав. И лепа зграда Председништва је ограђена. Од кога? Од шачице опозиције које ни у Скупштини нема? Или се неко нечега боји! Свеједно. Металне ограде око прелепих здања у центру престонице која припадају народу ужасно је ружно да ту стоје! Зар се тако дочекују туристи? Или те ружне, металне ограде јасно говоре о нечијем кукавичлуку?

Али сваки дан, почев од заменика градоначелника Горана Весића па до председника републике Александра Вучића слушамо хвалоспеве њиховим подухватима. Шта они покушавају с толиким самохваљењем без иједне речи самокритике, и без уважавања било кога ко не мисли као они?

- Више пута сам говорио о том бескрупулозном хвалисању. То је питање васпитања, онога што се научи у кући, од малих ногу. И питање менталног склопа. Ваљда други треба да хвале ако за то има разлога и ако то неко заслужује. Скромност је врлина непозната нашим властодршцима.

 Намећу нам се изопачени критеријуми вредности. Шта је циљ ове власти, коју персонификује Александар Вучић?

- Пре неки дан смо гледали директора за људске ресурсе Телекома и док је, као из свог дворишта, најуривао људе који су ту, пред фирму дошли нешто да питају, сазнали смо да тај господин има плату 400.000 динара. Па један директор 600.000, а други 700.000, па, инвалидски пензионер преко 700.000, па један директор 2.500.000 (два и по милиона месечно) и тако даље. А народ: 12.000 пензија, 16.000 пензија, 21.000 плата, 30,000 платетина... Дакле, јасно ко дан: отимачина. Треба бити друг члан, послушник с факултетом који се завршава за три месеца, функционер који зна да склопи реченицу у којој мора да похвали председника и то је довољно за богату каријеру с енормним примањима у односу на пристојне, озбиљно школоване људе који квалитетно обављају свој посао. Видели смо и, на пример, Меркелову како са супругом одлази у куповину, или шведског краља на бициклу, па не знам чијег премијера у метроу. Овде, у овој сиромашној Србијици свака шуша има шофера, стотине и стотине бесних аутомобила, ротације вриште на сваком кораку, колике хорде прате функционерчиће, а тек председника и министре.

То ни Швајцарска не би могла да издржи...

- Нама треба 250 посланика, да зевају у скупштинским клупама, чачкају носеве, да гледају да ли их је лизнула камера да их виде у паланци из које су дошли да на звонце подигну руку. И који их је то народ бирао? А тек организовање изражавања љубави и оданости довођењем на митинге из целе Србије? А нема пара за бесплатне уџбенике, редови пред приватним апотекама су огромни, гориво најскупље у региону, храна скупља него у Немачкој... а цела Србија на сваком кораку окићена билбордима: „За нашу децу!“. За чију децу? И колико је новца спљискано за фотографије председника, а мандат му траје још две године?

Да ли имате утисак да је народ ипак почео да губи страх и да се трпљењу ближи крај?

- Трагично је живети у страху, трагично је владати завођењем страха. Када је тако, не може се очекивати бољитак, а огромна већина за бољитак јесте сигурно. Власт треба да слуша свој народ, али не полтроне, каријеристе, прелетаче, гребаторе. Такви се одмах препознају, сами нам се представљају својим бедним, отужним подаништвом. Иначе, председник ове земље пуних осам година није укрстио аргументе са било ким из опозиције. Пред својим народом његова форма комуницирања је искључиво монолог. И то говори и о страховима и о храбрости. А народ проговара, све више и гласније!

(direktno.rs)