Milan Caci Mihailović: Cilj Vučićeve vlasti je otimačina; Zapljuskuje nas kič i preplavljuje pink kultura

 Dok direktorske plate iznose od 400.000 do dva i po miliona dinara, penzije su 12.000 dinara. Dakle, jasno ko dan: otimačina. Treba biti drug član, poslušnik s fakultetom koji se završava za tri meseca, funkcioner koji zna da sklopi rečenicu u kojoj mora da pohvali predsednika i to je dovoljno za bogatu karijeru s enormnim primanjima u odnosu na pristojne, ozbiljno školovane ljude koji kvalitetno obavljaju svoj posao – kaže u intervjuu za Direktno.rs Milan Caci Mihailović (71), glumac Ateljea 212.

Mihailović je glumac koji nikada nije ćutao pred vlastima koji su unižavali i narod i državu, koji su podržavali zlo zarad ličnih interesa. Smatrao je, ne hrabrošću, nego, kako kaže, svojom dužnošću da nastavi porodičnu tradiciju u kojoj je istina bila svetinja, a obraz nešto što se ni po koju cenu i ni za šta na svetu ne prlja.

Cacija Mihailovića mnogi još uvek pamte po ulozi Gavrila Principa u seriji „Sarajevski atentat“ (1972), ali i po bezbroj pozorišnih uloga u Ateljeu 212 čiji je stalni član od 1973. godine. Igrao je u 80 filmova, a više od 35 godina vodi emisiju „Kod dva bela goluba“ na Prvom programu Radio Beograda. Zatekli smo ga u pisanju knjige o Zoranu Radmiloviću.

Na početku razgovora prepričajte nam neki događaj, koji govori kakav je Zoran bio glumac i čovek.

- Pravim knjigu uz pomoć ljudi koji su poznavali Zorana Radmilovića, radili s njim, družili se, uz pomoć onih koji ga pamte, koji su ga gledali, uz pomoć zaljubljenika u umetnost koju je on stvarao. Da obeležimo trideset pet godina od njegovog odlaska, da ponešto sačuvamo od zaborava. Kada sam 1972. godine, odmah posle diplomiranja došao u čuveni Atelje 212, zatekao sam između ostalih, neprikosnovenu zvezdu tog pozorišta, Zorana Radmilovića.

U to vreme Zoran je igrao Kralja Ibija.

- Tako je, tada je u žiži bio njegov neponovljivi Kralj Ibi čijim je izvođenjem uzdrmao i srušio sve pozorišne konvencije. Ubrzo sam i sam ušao u tog Ibija, sledile su predstave Molijer, Mihajla Bulgakova u kojoj je Zoran bio Molijer, pa predstava Santa Maria della Salute, Velimira Lukića u kojoj je Zoran bio veliki pesnik Laza Kostić, pa, Radovan Treći, Dušana Kovačevića, Oj Srbio, nigde lada nema, Zorice Jevremović, Korešpodencija, Borislava Pekića... Igrao sam Đoku Prominclu u njegovoj režiji (Ne)sumnjivog lica, po tekstu Branislava Nušića, a u Zoranovoj adaptaciji. Tada sam radio i neke druge predstave, na primer u Podrumu Ateljea 212 predstavu Kako se pravi pozorište, Karela Čapeka u kojoj sam bio jedini glumac i igrao osam likova. Po čemu pamtim tu, za mene mladog glumca, veoma važnu predstavu s kojom sam obišao celu Jugoslaviju. Pamtim je po tome što sam kao balavac, početnik u teatru dobio od tog velikog, ogromnog čarobnjaka scene, telegram za premijeru. Bio je sprečen da dođe ali nije propustio priliku da mladom glumcu i kolegi poželi uspeh te večeri. Možda nekome to izgleda beznačajno. Za mene je to bio izuzetan gest jednog dobrog čoveka, sjajnog kolege, gest koji se ne zaboravlja ni danas, trideset pet godina posle Zoranove smrti.

U jednom pismu tadašnjim moćnicima, iz 1981. godine, Zoran je javno obznanio da prestaje da se plaši pritisaka i ucena tadašnjih „struktura“ i pretpostavljenih. Da li ta hrabrost danas nedostaje većini Vaših kolega?

- Ne bih procenjivao hrabrost kolega. Ne sumnjam da većina ljudi, pa i kolega želi sve najbolje sebi, svojima ali i svom narodu, svojoj zemlji. Svako se u tim željama ponaša kako misli da treba. Neko je glasniji, neko manje upadljiv, neko bez glasa. Ja sam samo protiv onih koji podržavaju očigledno zlo i to iz lične koristi. Protiv takvih istupam glasno! U vreme kad sam upisao fakultet, te, ni malo naivne 1968. pod Brozom, Zoran Radmilović je štrajkovao glađu na Filozofskom fakultetu i tako davao podršku protestu studenata. I njegov glas je nešto značio. I Stevo Žigon je govorio Robespjera uz frenetične aplauze okupljenih studenata u Kapetan Mišinom zdanju. A u Sali heroja na Filološkom fakultetu govorio je čuveni besednik, profesor svetske književnosti, Raško Dimitrijević, pa divna, naša velika pesnikinja Desanka Maksimović. I sam sam drhtao kao prut kada su me prozvali posle tetka Dese da se obratim prepunoj sali i kažem glasno da hoćemo život bez poniženja, da hoćemo pravdu i slobodu.

Očigledno da ste ceo život, na neki način, isterivali pravdu.

- Nikad nisam ćutao, smatrao sam, ne hrabrošću, nego svojom dužnošću da nastavim porodičnu tradiciju u kojoj je istina bila svetinja, a obraz nešto što se ni po koju cenu i ni za šta na svetu ne prlja. Pošto nikada nikome ništa nisam dugovao, nikada bilo koga vukao za rukav da bih dobio ovo ili ono, nisam morao da savijam kičmu pred bilo kim. Jednostavno, smatrao sam još od gimnazijskih dana da mi je dužnost da, koliko je u mojoj moći, doprinesem u borbi za boljitkom, bar istinitom rečju, prisustvom gde je potrebno, potpisom...

Zašto većina glumaca ćuti pred poniženjima kojima je narod već godinama svakodnevno izložen od strane vlasti?

- Nije fer davati uopštene zaključke. Nisu glumci ti koji ćute. Ima i onih koji neće da se zameraju, ima i onih koji govore vrlo glasno. Možda nas je u nekim situacijama bilo znatno više, kao 1996. kada smo stajali u Kolarčevoj pred kordonima, čini mi se – koliko policajaca, bar toliko glumaca, reditelja, slikara, umetnika. Trebalo bi da ih je više i danas kada je važno, kad institucije ne rade svoj posao. A ne rade ga! Bezbroj puta smo se u to uverili! Lično bih voleo da se bavim svojim poslom, na miru, bez trzavica, ali stvarnost to ne dozvoljava. Svakoga dana, iz časa u čas isplivava neka afera. Teško je da čovek stigne da odreaguje na sve što nam se dešava. A biti nem znači pristajati na sve. Prepustiti se monolozima u kojima nas obaveštavaju da nam svuda teče med i mleko i da smo najuspešniji u Evropi!

Vi ste jedan od svega nekoliko poznatih glumaca koji su potpisali peticiju podrške lekarima sa grupe Ujedinjeni protiv kovida. Šta je bio ključni razlog da dignete glas za istinu, čast i slobodu, kako to stoji u vašem proglasu?

- Ključni razlog da stavim svoj potpis na peticiju podrške lekarima sa grupe Ujedinjeni protiv kovida jeste upravo ono što sam i rekao: istina, čast i sloboda! Nemam ni jedan razlog da ne verujem hiljadama lekara koji su dali sve od sebe u borbi sa opakom bolešću i koji su se tu, na licu mesta, uveravali iz dana u dan kakva je situacija, šta se dešava, čime se raspolaže, šta je istina, a šta su laži koje su nam servirane sa mesta u koje bismo morali da imamo puno poverenje. Strašno je, neoprostivo biti zatrpavan lažima, to je naša svakodnevica, to je „normalnost“ u kojoj se batrga naša Srbija. Podržati istinu, staviti svoje ime i prezime, biti na mestu gde se traži pravda, to je osvajanje slobode. A sloboda je nasušna potreba časnih ljudi!

Ceo životni i radni vek ste proveli u Beogradu. Da li Vam se čini da je poslednjih godina razorena duša grada?

- Moj grad je Beograd, tu sam rođen, tu živim, nikada nisam pomišljao da odem na neko drugo mesto. Sasvim je normalno da se radujem svemu što taj moj grad čini lepšim, privlačnijim. Zato sam i pristupio Društvu za ulepšavanje Vračara i čini mi se uspeo da uradim neke stvari koje su ovaj grad učinile lepšim. Na primer, na dan Društva, 14.oktobra 2010. posadio sam jedno drvo u Ulici Kneza Miloša. I danas, kad god prođem tuda, pomilujem to prelepo stablo, koje je iz godine u godinu sve lepše i lepše. Zašto ovo pominjem? Može se reći: sitnica, ali nije, ja nisam posekao drvo nego sam ga posadio! Posle Drugog svetskog rata moj deda, učitelj inicirao je podizanje pozorišta na Crvenom krstu i evo, preko sedamdeset godina tu se dešavaju nezaboravni kulturni događaji uz učešće mnogobrojnih izuzetnih umetnika. Šezdesetak godina posle toga inicirao sam postavljanje ploča na zgrade gde su živeli umetnici koji su ostavili dubok trag u istoriji srpskog pozorišta: Zoran Radmilović, Petar Kralj, Aleksandar Popović, Pepi Laković, Cica Perović, Maja i Miroslav Belović... I moj grad je lepši nego što je bio.

Tako je bilo nekada, a danas?

- A s druge strane, moramo da branimo grad od samovolje onih koji su umislili da znaju i mogu sve. Podobni ruše, grade, zelene površine bi da pretvaraju u betonske blokove, nakače fantomke, ruše tuđu imovinu bagerima čiji su vlasnici nepoznati, vezuju ljude, otimaju telefone i godinama se ne zna ko je to radio niti je iko zbog toga, kako to često govore, priveden pravdi. Pravda je selektivna pod ovim nebom! Tako može Trg republike da se radi i tri puta, evo ovih dana opet radovi! Pre neki dan sam jedva našao rešenje da se probijem do podvožnjaka kuda se ide ka bazenu Gale Muškatirović. Ulice raskopane, niko ne poštuje rokove, opšti haos. Važno je da fontana na Slaviji svetli najčešće pink bojom! Očigledno da zadovolji prefinjene ukuse pojedinih čelnika. A to što se priča o nameštenim tenderima, o korupciji, o paprenim cenama, o netransparentnosti i partijskim privilegijama – nikom ništa. I tako, časni građani, pošto ne mogu da ostanu ravnodušni, umesto da se bave svojim životima, svojim poslom, svojim porodicama, prinuđeni su da protestuju, da brane što bi da im otmu, da gutaju neistine sa okupiranih medija i tako truju sopstvene živote.

Kako se osećate kada prošetate Slavijom, Trgom republike, Beogradom na vodi, Vračarom, kad vidite blještave novogodišnje ukrase u septembru ili aprilu, ili monumentalni spomenik Stefanu Nemanji?

- Moja baba je govorila: „Kako zaseniti prostotu!“ Preplavljuje nas pink kultura, zapljuskuje nas kič. Treba se odbraniti! Treba shvatiti da su dalekosežne posledice haosa u prosveti i kulturi, da će nas skupo koštati poklanjanje titula, diploma, doktorata. Te rane će se lečiti decenijama. Negde, čini mi se u okolini Svilajnca video sam u jednom seoskom dvorištu pored velike kuće i Ajfelovu kulu. Podigao je gastarbajter koji godinama živi u Francuskoj. Ko zna kolike je pare spljiskao u to “zadovoljstvo“. Kućerina mu zvrji prazna cele godine, osim tih petnaestak dana kad dođe u otadžbinu da po kući obriše prašinu.

Navikao čovek na Ajfelovu kulu.

- Dođe u Svilajnac, i sačeka ga Ajfelova kula od preko deset metara. Ne može bez nje da živi ni te dve nedelje. Šta će čovek, ljubav je to, ne zna za granice. Kićenje Beograda me podseća na tako nešto. Nema pas za šta da nas ujede, ali treba nam jelketina od 85 hiljada evra. Što da ne. Narod će da plati tu „lepotu“ koja kao da dotiče nebo. A ponašaju se kao da to plaćaju iz svog džepa. Arče naše pare, osiromašuju nas, vode nas ka prosjačkom štapu. Kad su došli na vlast spoljašnji dug je bio 15 milijardi dolara, sada je 33 milijarde. Ili ko zna koliko, nikako da se dogovore. To je put u svetlu budućnost – ka prosjačkom štapu! Tačnije, bojim se da ćemo uskoro biti obavešteni da smo već i stigli dotle!

Kome je danas Beograd prepušten? Da li ponekad pomislite da ti ljudi koji se nalaze na odgovornim pozicijama zapravo mrze ovaj grad?

- Kome je danas Beograd prepušten? Sigurno ne Beograđanima. Evo samo jednog primera: neko je doneo odluku da prelepa zdanja u centru grada budu ograđena ružnim metalnim ogradama. Čija je to odluka? Zašli smo u 21 vek, a ono što je narodno, jer to samo ime kaže, na primer Narodna skupština, ograđena je metalnom ogradom. Od koga se to Narodna skupština ograđuje? Zašto se ograđuje kad su narodni predstavnici obožavani od ogromnog procenta građana. Zar se metalnim ogradama odgovara na bezmernu ljubav. I lepa zgrada Predsedništva je ograđena. Od koga? Od šačice opozicije koje ni u Skupštini nema? Ili se neko nečega boji! Svejedno. Metalne ograde oko prelepih zdanja u centru prestonice koja pripadaju narodu užasno je ružno da tu stoje! Zar se tako dočekuju turisti? Ili te ružne, metalne ograde jasno govore o nečijem kukavičluku?

Ali svaki dan, počev od zamenika gradonačelnika Gorana Vesića pa do predsednika republike Aleksandra Vučića slušamo hvalospeve njihovim poduhvatima. Šta oni pokušavaju s tolikim samohvaljenjem bez ijedne reči samokritike, i bez uvažavanja bilo koga ko ne misli kao oni?

- Više puta sam govorio o tom beskrupuloznom hvalisanju. To je pitanje vaspitanja, onoga što se nauči u kući, od malih nogu. I pitanje mentalnog sklopa. Valjda drugi treba da hvale ako za to ima razloga i ako to neko zaslužuje. Skromnost je vrlina nepoznata našim vlastodršcima.

 Nameću nam se izopačeni kriterijumi vrednosti. Šta je cilj ove vlasti, koju personifikuje Aleksandar Vučić?

- Pre neki dan smo gledali direktora za ljudske resurse Telekoma i dok je, kao iz svog dvorišta, najurivao ljude koji su tu, pred firmu došli nešto da pitaju, saznali smo da taj gospodin ima platu 400.000 dinara. Pa jedan direktor 600.000, a drugi 700.000, pa, invalidski penzioner preko 700.000, pa jedan direktor 2.500.000 (dva i po miliona mesečno) i tako dalje. A narod: 12.000 penzija, 16.000 penzija, 21.000 plata, 30,000 platetina... Dakle, jasno ko dan: otimačina. Treba biti drug član, poslušnik s fakultetom koji se završava za tri meseca, funkcioner koji zna da sklopi rečenicu u kojoj mora da pohvali predsednika i to je dovoljno za bogatu karijeru s enormnim primanjima u odnosu na pristojne, ozbiljno školovane ljude koji kvalitetno obavljaju svoj posao. Videli smo i, na primer, Merkelovu kako sa suprugom odlazi u kupovinu, ili švedskog kralja na biciklu, pa ne znam čijeg premijera u metrou. Ovde, u ovoj siromašnoj Srbijici svaka šuša ima šofera, stotine i stotine besnih automobila, rotacije vrište na svakom koraku, kolike horde prate funkcionerčiće, a tek predsednika i ministre.

To ni Švajcarska ne bi mogla da izdrži...

- Nama treba 250 poslanika, da zevaju u skupštinskim klupama, čačkaju noseve, da gledaju da li ih je liznula kamera da ih vide u palanci iz koje su došli da na zvonce podignu ruku. I koji ih je to narod birao? A tek organizovanje izražavanja ljubavi i odanosti dovođenjem na mitinge iz cele Srbije? A nema para za besplatne udžbenike, redovi pred privatnim apotekama su ogromni, gorivo najskuplje u regionu, hrana skuplja nego u Nemačkoj... a cela Srbija na svakom koraku okićena bilbordima: „Za našu decu!“. Za čiju decu? I koliko je novca spljiskano za fotografije predsednika, a mandat mu traje još dve godine?

Da li imate utisak da je narod ipak počeo da gubi strah i da se trpljenju bliži kraj?

- Tragično je živeti u strahu, tragično je vladati zavođenjem straha. Kada je tako, ne može se očekivati boljitak, a ogromna većina za boljitak jeste sigurno. Vlast treba da sluša svoj narod, ali ne poltrone, karijeriste, preletače, grebatore. Takvi se odmah prepoznaju, sami nam se predstavljaju svojim bednim, otužnim podaništvom. Inače, predsednik ove zemlje punih osam godina nije ukrstio argumente sa bilo kim iz opozicije. Pred svojim narodom njegova forma komuniciranja je isključivo monolog. I to govori i o strahovima i o hrabrosti. A narod progovara, sve više i glasnije!

(direktno.rs)