Mihailo Medenica: Nemamo prava da odustanemo

 Nemamo prava da odustanemo, to je privilegija za bezmude, beskičmene, bezimene, beskorene, bezjutraše… za sve one koji nismo, vala!

Nemamo prava da ne verujemo u sebe! Nemamo više vremena za to!

Nemamo prava na malodušje – deci smo obećali Srbiju!

Deci smo je dužni! Sebi smo je dužni!

Dosta smo pevali o njoj, vreme je da živimo te predivne stihove o zemlji slavnih, odvažnih i ponosnih!

Dosta, bre, više sa bednim izgovorom kako smo učinili sve, ali…

Nema nikakvog “ali” – u tome i jeste snaga ovog zla protiv kojeg se borimo!

Najobičnija besna pseta koja kidišu gde osete strah. Silni samo u čoporu, iz potaje, bez lica…

Silni gde ugledaju senku bez čoveka i nanjuše krv prognanog iz sopstvenog života.

Ubedili su nas da smo nadničari sopstvenih sudbina i da nam pripada koliko nam s prezirom daju, ko izmučenim mrcinama!

Jesmo li zaista to, ili potomci onih što su mudima znali da tresnu o zemlju pa da čitav šar zemaljski zadrhti, bre?!

Jesmo li krv onih što su mrtvi jurišali prestižući žive?!

Jesmo li polen zaveta s Gazimestana ili porod bunjišta, aman?!

S kojim pravom pominjemo slavne đedove ako smo ko babe narikače, udovice i udovci sebe živih?!

Ovo je borba protiv suštoga zla, i nemamo kome da ostavimo taj poslednji juriš, jer to su naše stope koje urlikom zovu u trk!

Ovi su dani naši Kajmakčalani…

Drugima će te stope biti prevelike, ili premale, saplitaće se o njih ako ih ostavimo da neko za nas, nekada, jurne u slobodu!

Neće se to slobodom više zvati, niti će od Srbije ostati crno ispod nokta, niti će ti koji dođu za nama znati od kojih su potekli i kuda da teku…

Ovo je borba protiv suštog zla, i nema straha, jer deca smo suštog dobra, prohodali na raspeću, potomci svetaca…pa zar takvi da se poplašimo ove bede što traje samo u mraku, potaji, kukavičjoj zasedi, plašeći se da skine fantomku jer pod njoj neće biti ničega…

Nemamo mi više vremena za još malo vremena, bre!

Doveka će nam ostati “Dogodine u Prizrenu” ako smo se umorili od zakletve: “Sada se borimo da bi nam svanulo to dogodine!”

Sloboda nije pijana noć u bircuzu uz najskulje pesme o slavi Srbije, pa tajac kad zagrmi fajront, već Srbija koja će pevati o onima što su mudima uzorali dublje od rala…

Zlu je kraj kad shvatimo da je dobro beskrajno, i da nismo učinili sve što je do nas ako potomcima ne ostavimo krstove da ih lako i ponosito ponesu, no balvane da od njih delju raspeća, nadničeći ono što što neće poznati kao svoje, jer smo mi ostali beskućnici na svojemu pragu…

(bezcenzure.rs)