Михаило Меденица: Немамо права да одустанемо

 Немамо права да одустанемо, то је привилегија за безмуде, бескичмене, безимене, бескорене, безјутраше… за све оне који нисмо, вала!

Немамо права да не верујемо у себе! Немамо више времена за то!

Немамо права на малодушје – деци смо обећали Србију!

Деци смо је дужни! Себи смо је дужни!

Доста смо певали о њој, време је да живимо те предивне стихове о земљи славних, одважних и поносних!

Доста, бре, више са бедним изговором како смо учинили све, али…

Нема никаквог “али” – у томе и јесте снага овог зла против којег се боримо!

Најобичнија бесна псета која кидишу где осете страх. Силни само у чопору, из потаје, без лица…

Силни где угледају сенку без човека и нањуше крв прогнаног из сопственог живота.

Убедили су нас да смо надничари сопствених судбина и да нам припада колико нам с презиром дају, ко измученим мрцинама!

Јесмо ли заиста то, или потомци оних што су мудима знали да тресну о земљу па да читав шар земаљски задрхти, бре?!

Јесмо ли крв оних што су мртви јуришали престижући живе?!

Јесмо ли полен завета с Газиместана или пород буњишта, аман?!

С којим правом помињемо славне ђедове ако смо ко бабе нарикаче, удовице и удовци себе живих?!

Ово је борба против суштога зла, и немамо коме да оставимо тај последњи јуриш, јер то су наше стопе које урликом зову у трк!

Ови су дани наши Кајмакчалани…

Другима ће те стопе бити превелике, или премале, саплитаће се о њих ако их оставимо да неко за нас, некада, јурне у слободу!

Неће се то слободом више звати, нити ће од Србије остати црно испод нокта, нити ће ти који дођу за нама знати од којих су потекли и куда да теку…

Ово је борба против суштог зла, и нема страха, јер деца смо суштог добра, проходали на распећу, потомци светаца…па зар такви да се поплашимо ове беде што траје само у мраку, потаји, кукавичјој заседи, плашећи се да скине фантомку јер под њој неће бити ничега…

Немамо ми више времена за још мало времена, бре!

Довека ће нам остати “Догодине у Призрену” ако смо се уморили од заклетве: “Сада се боримо да би нам свануло то догодине!”

Слобода није пијана ноћ у бирцузу уз најскуље песме о слави Србије, па тајац кад загрми фајронт, већ Србија која ће певати о онима што су мудима узорали дубље од рала…

Злу је крај кад схватимо да је добро бескрајно, и да нисмо учинили све што је до нас ако потомцима не оставимо крстове да их лако и поносито понесу, но балване да од њих дељу распећа, надничећи оно што што неће познати као своје, јер смо ми остали бескућници на својему прагу…

(bezcenzure.rs)