Маринко Вучинић: Рејтинзи странака и наша култура

Свако истраживање политичког опредељења нашег бирачког тела, без обзира на то колико оно било објективно и професионално изведено, изазива у јавности велики одјек али и многобројне спорове. Рејтинзи странака су увек главни камен спотицања и изазивају велике полемике и оспоравања. Странке иначе признају само што повољнију слику о себи и својим изборним изгледима и свако снижавање рејтинга за њих је крунски доказ да истраживања јавног мњења немају смисла и да су их наручили политички супарници као део изборне кампање. Страначки функционери се славодобитно позивају на истраживања само кад им она одговарају. И најугледнији и најнеспорнији аналитичари наше политичке сцене доживеће салву непримерених напада и политичких дисквалификација ако у својим оценама и анализама истраживања не одговоре страначким очекивањима (често нереалним и необјективним). Кристијан Салмон у књизи ,,Стратегија шехерезаде” говори о страначким рејтинзима као некој врсти изборне монете на политичком тржишту. „Од сада за политичке каријере важи исто као и за кампање. Све мање зависе од постигнутих резултата а све више од тога како их спонзори, јавно мњење или акционари партиципирају. О паду или расту партијских рејтинга у анкетама разних агенција можемо да пратимо многобројне текстове и на основу њих се праве свакодневне комбинације о могућим постизборним коалицијама. Као да та комбинаторика постаје нека врста сурогата за реалан политички живот.

Међутим, пре неколико дана објављено истраживање Завода за проучавање културног развитка „Живот и потребе средњошколаца” („Политика” је о томе писала) доноси процене о томе како и на који начин омладина данас користи своје слободно време и какве су њихове културне потребе. Резултати истраживања показују да средњошколци нису посебно заинтересовани за културу и културне манифестације: само 0,2 одсто ученика своје слободно време најрадије проводи у културним установама, а чак две трећине је потпуно незаинтересовано за културу; културне програме посећује 8,5 одсто, 86 одсто ретко или никада не посећује музеје, 85 проценатане иде на књижевне вечери, док чак трећина чита књиге ,,само кад мора” итд.

Професор Слободан Мрђа у свом коментару о резултатима истраживања каже да се културне потребе и образац коришћења слободног времена младих код нас нису битније променили.

Истраживање, међутим, упозорава и на последице једне дуготрајне политике у култури чији је смисао у стварању необразованих или полуобразованих генерација које ће се бавити забавом и естрадом а неће се ангажовати у тражењу и отклањању главних узрока наше дубоке социјалне и политичке кризе. Забављајмо се до смрти, како то каже теоретичар културе и медија Нил Пост.

Наша култура је свеопштом маргинализацијом доведена на ивицу опстанка. Зато је сада депласирано ишчуђавати се над резултатима истраживања о културним потребама средњошколаца.

Можда у вези с тим треба навести речи професорке Светлане Књазев-Адамовић: ,,Увек се питам каква је заправо то врста морала у којој сам одгајана. Да ли је то био хришћански морал? Могло би се рећи да није. Наиме, да се разумемо, свакако оних десет Божјих заповести су ту, али десет Божјих заповести уопште не конституишу неки специфичан морал. То је нешто што постоји у сваком моралу и у хришћанском и у јудејском, муслиманском и другима. Чак бих могла да кажем да су то моралне заповести које напросто проистичу из појма заједнице.То је и да не смеш да убијаш, да крадеш, да извршиш прељубу, да поштујеш оца и матер своју. Дакле нема у тим нормама ничег што би било специфично за било који одређени морал. Лешек Колаковски би то назвао елементарним моралом, елементарним нормама које су обавезне и просто проистичу из појма заједнице. Није заједница група људи у којој је дозвољено убијање. Наравно, и моји деда и бака су припадали таквим породицама. Централну улогу у том моралном кодексу игра појам части. Једна од парола која је стајала на зиду у Кадетском корпусу је била: Живот отаџбини, част никоме.”

Јасно је из ових исповедних речи да ми тек морамо да градимо заједницу да бисмо могли да реафирмишемо основне моралне вредности без којих не може да функционише ни култура а ни друштво у целини.

(Политика, 7. 3. 2012)