Marinko Vučinić: Rejtinzi stranaka i naša kultura

Svako istraživanje političkog opredeljenja našeg biračkog tela, bez obzira na to koliko ono bilo objektivno i profesionalno izvedeno, izaziva u javnosti veliki odjek ali i mnogobrojne sporove. Rejtinzi stranaka su uvek glavni kamen spoticanja i izazivaju velike polemike i osporavanja. Stranke inače priznaju samo što povoljniju sliku o sebi i svojim izbornim izgledima i svako snižavanje rejtinga za njih je krunski dokaz da istraživanja javnog mnjenja nemaju smisla i da su ih naručili politički suparnici kao deo izborne kampanje. Stranački funkcioneri se slavodobitno pozivaju na istraživanja samo kad im ona odgovaraju. I najugledniji i najnesporniji analitičari naše političke scene doživeće salvu neprimerenih napada i političkih diskvalifikacija ako u svojim ocenama i analizama istraživanja ne odgovore stranačkim očekivanjima (često nerealnim i neobjektivnim). Kristijan Salmon u knjizi ,,Strategija šeherezade” govori o stranačkim rejtinzima kao nekoj vrsti izborne monete na političkom tržištu. „Od sada za političke karijere važi isto kao i za kampanje. Sve manje zavise od postignutih rezultata a sve više od toga kako ih sponzori, javno mnjenje ili akcionari participiraju. O padu ili rastu partijskih rejtinga u anketama raznih agencija možemo da pratimo mnogobrojne tekstove i na osnovu njih se prave svakodnevne kombinacije o mogućim postizbornim koalicijama. Kao da ta kombinatorika postaje neka vrsta surogata za realan politički život.

Međutim, pre nekoliko dana objavljeno istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka „Život i potrebe srednjoškolaca” („Politika” je o tome pisala) donosi procene o tome kako i na koji način omladina danas koristi svoje slobodno vreme i kakve su njihove kulturne potrebe. Rezultati istraživanja pokazuju da srednjoškolci nisu posebno zainteresovani za kulturu i kulturne manifestacije: samo 0,2 odsto učenika svoje slobodno vreme najradije provodi u kulturnim ustanovama, a čak dve trećine je potpuno nezainteresovano za kulturu; kulturne programe posećuje 8,5 odsto, 86 odsto retko ili nikada ne posećuje muzeje, 85 procenatane ide na književne večeri, dok čak trećina čita knjige ,,samo kad mora” itd.

Profesor Slobodan Mrđa u svom komentaru o rezultatima istraživanja kaže da se kulturne potrebe i obrazac korišćenja slobodnog vremena mladih kod nas nisu bitnije promenili.

Istraživanje, međutim, upozorava i na posledice jedne dugotrajne politike u kulturi čiji je smisao u stvaranju neobrazovanih ili poluobrazovanih generacija koje će se baviti zabavom i estradom a neće se angažovati u traženju i otklanjanju glavnih uzroka naše duboke socijalne i političke krize. Zabavljajmo se do smrti, kako to kaže teoretičar kulture i medija Nil Post.

Naša kultura je sveopštom marginalizacijom dovedena na ivicu opstanka. Zato je sada deplasirano iščuđavati se nad rezultatima istraživanja o kulturnim potrebama srednjoškolaca.

Možda u vezi s tim treba navesti reči profesorke Svetlane Knjazev-Adamović: ,,Uvek se pitam kakva je zapravo to vrsta morala u kojoj sam odgajana. Da li je to bio hrišćanski moral? Moglo bi se reći da nije. Naime, da se razumemo, svakako onih deset Božjih zapovesti su tu, ali deset Božjih zapovesti uopšte ne konstituišu neki specifičan moral. To je nešto što postoji u svakom moralu i u hrišćanskom i u judejskom, muslimanskom i drugima. Čak bih mogla da kažem da su to moralne zapovesti koje naprosto proističu iz pojma zajednice.To je i da ne smeš da ubijaš, da kradeš, da izvršiš preljubu, da poštuješ oca i mater svoju. Dakle nema u tim normama ničeg što bi bilo specifično za bilo koji određeni moral. Lešek Kolakovski bi to nazvao elementarnim moralom, elementarnim normama koje su obavezne i prosto proističu iz pojma zajednice. Nije zajednica grupa ljudi u kojoj je dozvoljeno ubijanje. Naravno, i moji deda i baka su pripadali takvim porodicama. Centralnu ulogu u tom moralnom kodeksu igra pojam časti. Jedna od parola koja je stajala na zidu u Kadetskom korpusu je bila: Život otadžbini, čast nikome.”

Jasno je iz ovih ispovednih reči da mi tek moramo da gradimo zajednicu da bismo mogli da reafirmišemo osnovne moralne vrednosti bez kojih ne može da funkcioniše ni kultura a ni društvo u celini.

(Politika, 7. 3. 2012)