Клаус Веле: Доналд Трамп, побуна ниже средње класе и наредна фаза европских интеграција

 Својим успехом на изборима у Сједињеним Америчким Државама Доналд Трамп постао је нова реалност, не само привремено одступање. Очигледно боље но ико други Трамп прихвата своје доба, што му је и обезбедило повратак на место председника САД, којег је народ изабрао, упркос очигледном правном и политичком отпору. Он поставља нова правила игре, свиђало се то некоме или не.

Шта је нова реалност?

Побуна ниже средње класе суштински је трансформисала партијски политички систем у Сједињеним Америчким Државама.

Анализа бирачког тела даје јасну слику: Марин ле Пен и странка Национално окупљање, као ниједна друга француска партија, представљају „дефаворизоване” и као такве дошле су на место традиционалне левице. Она је успешна у бившем срцу комунизма и рударској области северне Француске, где је, такође, обезбедила своје место у парламенту. АфД у Немачкој има највеће упориште међу радницима и незапосленим лицима, као и онима са исподпросечним примањима и образовањем. ФПО у Аустрији окупља раднике.

Избори за Европски парламент одличан су показатељ опште ситуације у Европи и државама чланицама. Европски парламентарни избори 2024. године осликавају политички простор, подељен, у суштини, на три дела. Једна трећина посланика седи на левој страни, организована у групу зелених, социјалиста и левице, добра трећина у центру, која обухвата либерале и хришћанско-демократску Европску народну партију, и мала трећина је сада у популистичкој и радикалној десници.

Успех Доналда Трампа осигуран је био још 2016, када је побрао успехе у државама „зарђалог појаса”  (државе средњег запада САД),  некадашњем срцу Демократске партије. Са деценијама стицаним кредибилитетом међу радницима и блиском сарадњом са синдикатима, Џо Бајден умало да 2020. године преокрене ствар. Оно што нису могли да постигну председнички кандидати из либералних Њујорка и Калифорније, Хилари Клинтон и Камала Харис – могао је Џо Бајден.

Зашто се буни нижа средња класа?

Нижу средњу класу можемо идентификовати као политички простор са економским тензијама. Другим речима – без финансијске залеђине. Све што се деси овој класи може је гурнути преко ивице. Ову групу у Сједињеним Америчким Државама зову „од плате до плате” и сматра се да чини око 20 одсто становништва. Изостанак било које плате могао би их приморати на продају свог аутомобила, а неколико неприспелих плата могло би их присилити на продају својих кућа.

Још од финансијске кризе која је почела 2008, у Европи прелазимо из једне у другу кризу. После ње следило је руско бомбардовање великих градова у Сирији, што је изазвало неконтролисане миграције. Затим је након ковида и руске агресије на Украјину дошло до великих скокова цена енергије и хране, као и до још једног масовног таласа миграција. Оно што имућнији могу поднети, за нижу средњу класу представља егзистенцијални изазов.

А ако вас на рођењу већ срећа није лоцирала на тржиште некретнина, сада је то све теже. Друштвени напредак посустаје.

Кризу можемо подједнако сматрати и недостатком системских перформанси, ако и показатељем све већег губитка контроле. Русија не напада само војно, јер верује да то тако може и да ће проћи некажњено. Спољне границе све више се показују порозним. Немачки тренд раста је око 5 одсто, од краја Другог светског рата до скоро, да би у последњих пет година достигао 0 одсто, па чак и мање.

Виша средња класа доживљава миграцију као реализацију повољних личних услуга данас и неге – касније, у старости, док нижа средња класа миграцију доживљава као конкуренцију за повољно становање и јавне услуге и као ризик од смањења стандарда у образовању деце из средина са нижим приходима.

Немачки социолог Андреас Реквиц описује ово искуство ниже средње класе као двоструко омаловажавање: економско и културно. Економско, јер некада добро плаћени индустријски радници заостају све више за новом универзитетски образованом услужном класом. Културно, јер се њихов систем традиционалних вредности сматра застарелим и мора се превазићи.

Агенда моћи

У световима Доналда Трампа, Владимира Путина и Си Ђинпинга једино се моћ рачуна. На међународном и геополитичком нивоу вратили смо се у свет политике моћи из 19. века. Правила игре су се променила и што пре то схватимо, то боље.

Угрожени смо и изнутра, и споља, истовремено. Деструктивна националистичка популистичка десница и левица покушавају да уруше политички поредак, који је након 1945. заснован на парламентарној демократији, владавини права и европским интеграцијама. Споља нас угрожава страна агресивна националистичка политика моћи. Често, ове две ствари су повезане. Сигурносни појасеви морају бити затегнути.

Одбрана од унутрашњих и спољних фактора мора почети признавањем да се суочавамо са реалним околностима, не неким замишљеним. Хиперинфлација је била стварна и данас је још увек присутна у нивоима цена. Акумулирана инфлација била је током четворогодишњег мандата Џоа Бајдена изнад 20 одсто и вероватно неће бити много другачија у Европи. Стопе раста су веома ниске, док дуг расте, а са њим и проблем држава да интервенишу у тренуцима када је то апсолутно потребно. Масовна миграција се десила. Способност да бранимо наш континент озбиљно је угрожена.

Међународни углед потиче од моћи, не од слабости.

Није реч о потреби за масовном психотерапијом, већ за политичком акцијом. Политичка агенда мора се променити.

Спровођење „Драги извештаја”

Као и сваки други политички документ, Летин и Драгијев извештај могу и биће детаљно разматрани. Драги свакога поставља пред сопствену одговорност, а у мом личном тумачењу извештај се може сажети на следећи начин:

Инвестиције су предуслов за будући раст. Европа заостаје у улагањима у високу технологију и у великој мери изгубила је нову дигиталну економију.

Без ових инвестиција, заостајаће годишњи раст продуктивности.

Европска унија мора се вратити стратегији експанзије кроз развој сопственог унутрашњег тржишта, посебно у мање интегрисаним областима сектора услуга.

Банкарска унија и Унија тржишта капитала кључне су за подршку инвеститорима у високу технологију у њиховим напорима да се прошире изван националних граница. С обзиром на то да висока технологија не значи само високу рентабилност већ и висок ризик, предузетнички капитал је неопходан за подршку том расту.

Регулација је била усмерена на ризик, а не на прилике, што је типично за стара друштва. Регулаторно оптерећење мора бити смањено.

На заједнички јавни дуг мора се дати одговор тек у зависности од напретка у горенаведеним областима.

Миграције

Суштина раста десничарских популистичких партија су миграције. Оне, истовремено, доносе друштвене и културне изазове: друштвене изазове у виду конкуренције за ионако оскудне јавне услуге и подршке, а културне, као изазов традиционалним матрицама националног и културног идентитета.

Тако пропада друштво. Обећане боље личне услуге за вишу средњу класу и либералне и зелене странке које их представљају јесу, заправо, претња за нижу средњу класу која има ниже плате и већу конкуренцију за добијање државних услуга, укључујући и образовање.

Бржа имплементација Пакта о миграцијама, који је изгласан у Европском парламенту априла 2024, мора бити главни приоритет, али не може бити последњи корак. Капацитет интегрисања мора постати кључан за политику миграције.

Одбрана

Они који не могу да се бране позивају своје јаче суседе на агресију. Поглед на руске карте у последњих 500 година показује нам да се Русија континуирано ширила на рачун својих слабијих суседа, почевши од територије града Москве, све док није постала највећа држава на свету. Војно покоравање суседа је руски бизнис модел.

Мирна и добровољна интеграција европског простора заснована на владавини права представља бизнис модел Европске уније. Оба модела сада се географски сукобљавају. Сива зона између њих је у опасности од руске агресије и окупације, што је демонстрирано у Украјини, кроз покушаје увођења логике империје из 19. века на Старом континенту.

Сједињене Америчке Државе фокусираће све више своје напоре на Азију и покушај обуздавања Кине. Европа ће стога морати да обезбеди лавовски део своје конвенционалне одбране, што се ефикасно може организовати само коришћењем могућности Европске уније. Центар „Мартенс” је сачинио план у 10 корака како доћи до одрживе европске одбране у измењеним геополитичким околностима. Тај план је Европска одбрамбена пирамида. Такмичарски систем се вратио. Безбедносна парадигма долази на место ценовне парадигме.

* Председавајући академског савета центра „Мартенс” и некадашњи генерални секретар Европског парламента (2009–2022)

(Политика)