Klaus Vele: Donald Tramp, pobuna niže srednje klase i naredna faza evropskih integracija

 Svojim uspehom na izborima u Sjedinjenim Američkim Državama Donald Tramp postao je nova realnost, ne samo privremeno odstupanje. Očigledno bolje no iko drugi Tramp prihvata svoje doba, što mu je i obezbedilo povratak na mesto predsednika SAD, kojeg je narod izabrao, uprkos očiglednom pravnom i političkom otporu. On postavlja nova pravila igre, sviđalo se to nekome ili ne.

Šta je nova realnost?

Pobuna niže srednje klase suštinski je transformisala partijski politički sistem u Sjedinjenim Američkim Državama.

Analiza biračkog tela daje jasnu sliku: Marin le Pen i stranka Nacionalno okupljanje, kao nijedna druga francuska partija, predstavljaju „defavorizovane” i kao takve došle su na mesto tradicionalne levice. Ona je uspešna u bivšem srcu komunizma i rudarskoj oblasti severne Francuske, gde je, takođe, obezbedila svoje mesto u parlamentu. AfD u Nemačkoj ima najveće uporište među radnicima i nezaposlenim licima, kao i onima sa ispodprosečnim primanjima i obrazovanjem. FPO u Austriji okuplja radnike.

Izbori za Evropski parlament odličan su pokazatelj opšte situacije u Evropi i državama članicama. Evropski parlamentarni izbori 2024. godine oslikavaju politički prostor, podeljen, u suštini, na tri dela. Jedna trećina poslanika sedi na levoj strani, organizovana u grupu zelenih, socijalista i levice, dobra trećina u centru, koja obuhvata liberale i hrišćansko-demokratsku Evropsku narodnu partiju, i mala trećina je sada u populističkoj i radikalnoj desnici.

Uspeh Donalda Trampa osiguran je bio još 2016, kada je pobrao uspehe u državama „zarđalog pojasa”  (države srednjeg zapada SAD),  nekadašnjem srcu Demokratske partije. Sa decenijama sticanim kredibilitetom među radnicima i bliskom saradnjom sa sindikatima, DŽo Bajden umalo da 2020. godine preokrene stvar. Ono što nisu mogli da postignu predsednički kandidati iz liberalnih Njujorka i Kalifornije, Hilari Klinton i Kamala Haris – mogao je DŽo Bajden.

Zašto se buni niža srednja klasa?

Nižu srednju klasu možemo identifikovati kao politički prostor sa ekonomskim tenzijama. Drugim rečima – bez finansijske zaleđine. Sve što se desi ovoj klasi može je gurnuti preko ivice. Ovu grupu u Sjedinjenim Američkim Državama zovu „od plate do plate” i smatra se da čini oko 20 odsto stanovništva. Izostanak bilo koje plate mogao bi ih primorati na prodaju svog automobila, a nekoliko neprispelih plata moglo bi ih prisiliti na prodaju svojih kuća.

Još od finansijske krize koja je počela 2008, u Evropi prelazimo iz jedne u drugu krizu. Posle nje sledilo je rusko bombardovanje velikih gradova u Siriji, što je izazvalo nekontrolisane migracije. Zatim je nakon kovida i ruske agresije na Ukrajinu došlo do velikih skokova cena energije i hrane, kao i do još jednog masovnog talasa migracija. Ono što imućniji mogu podneti, za nižu srednju klasu predstavlja egzistencijalni izazov.

A ako vas na rođenju već sreća nije locirala na tržište nekretnina, sada je to sve teže. Društveni napredak posustaje.

Krizu možemo podjednako smatrati i nedostatkom sistemskih performansi, ako i pokazateljem sve većeg gubitka kontrole. Rusija ne napada samo vojno, jer veruje da to tako može i da će proći nekažnjeno. Spoljne granice sve više se pokazuju poroznim. Nemački trend rasta je oko 5 odsto, od kraja Drugog svetskog rata do skoro, da bi u poslednjih pet godina dostigao 0 odsto, pa čak i manje.

Viša srednja klasa doživljava migraciju kao realizaciju povoljnih ličnih usluga danas i nege – kasnije, u starosti, dok niža srednja klasa migraciju doživljava kao konkurenciju za povoljno stanovanje i javne usluge i kao rizik od smanjenja standarda u obrazovanju dece iz sredina sa nižim prihodima.

Nemački sociolog Andreas Rekvic opisuje ovo iskustvo niže srednje klase kao dvostruko omalovažavanje: ekonomsko i kulturno. Ekonomsko, jer nekada dobro plaćeni industrijski radnici zaostaju sve više za novom univerzitetski obrazovanom uslužnom klasom. Kulturno, jer se njihov sistem tradicionalnih vrednosti smatra zastarelim i mora se prevazići.

Agenda moći

U svetovima Donalda Trampa, Vladimira Putina i Si Đinpinga jedino se moć računa. Na međunarodnom i geopolitičkom nivou vratili smo se u svet politike moći iz 19. veka. Pravila igre su se promenila i što pre to shvatimo, to bolje.

Ugroženi smo i iznutra, i spolja, istovremeno. Destruktivna nacionalistička populistička desnica i levica pokušavaju da uruše politički poredak, koji je nakon 1945. zasnovan na parlamentarnoj demokratiji, vladavini prava i evropskim integracijama. Spolja nas ugrožava strana agresivna nacionalistička politika moći. Često, ove dve stvari su povezane. Sigurnosni pojasevi moraju biti zategnuti.

Odbrana od unutrašnjih i spoljnih faktora mora početi priznavanjem da se suočavamo sa realnim okolnostima, ne nekim zamišljenim. Hiperinflacija je bila stvarna i danas je još uvek prisutna u nivoima cena. Akumulirana inflacija bila je tokom četvorogodišnjeg mandata DŽoa Bajdena iznad 20 odsto i verovatno neće biti mnogo drugačija u Evropi. Stope rasta su veoma niske, dok dug raste, a sa njim i problem država da intervenišu u trenucima kada je to apsolutno potrebno. Masovna migracija se desila. Sposobnost da branimo naš kontinent ozbiljno je ugrožena.

Međunarodni ugled potiče od moći, ne od slabosti.

Nije reč o potrebi za masovnom psihoterapijom, već za političkom akcijom. Politička agenda mora se promeniti.

Sprovođenje „Dragi izveštaja”

Kao i svaki drugi politički dokument, Letin i Dragijev izveštaj mogu i biće detaljno razmatrani. Dragi svakoga postavlja pred sopstvenu odgovornost, a u mom ličnom tumačenju izveštaj se može sažeti na sledeći način:

Investicije su preduslov za budući rast. Evropa zaostaje u ulaganjima u visoku tehnologiju i u velikoj meri izgubila je novu digitalnu ekonomiju.

Bez ovih investicija, zaostajaće godišnji rast produktivnosti.

Evropska unija mora se vratiti strategiji ekspanzije kroz razvoj sopstvenog unutrašnjeg tržišta, posebno u manje integrisanim oblastima sektora usluga.

Bankarska unija i Unija tržišta kapitala ključne su za podršku investitorima u visoku tehnologiju u njihovim naporima da se prošire izvan nacionalnih granica. S obzirom na to da visoka tehnologija ne znači samo visoku rentabilnost već i visok rizik, preduzetnički kapital je neophodan za podršku tom rastu.

Regulacija je bila usmerena na rizik, a ne na prilike, što je tipično za stara društva. Regulatorno opterećenje mora biti smanjeno.

Na zajednički javni dug mora se dati odgovor tek u zavisnosti od napretka u gorenavedenim oblastima.

Migracije

Suština rasta desničarskih populističkih partija su migracije. One, istovremeno, donose društvene i kulturne izazove: društvene izazove u vidu konkurencije za ionako oskudne javne usluge i podrške, a kulturne, kao izazov tradicionalnim matricama nacionalnog i kulturnog identiteta.

Tako propada društvo. Obećane bolje lične usluge za višu srednju klasu i liberalne i zelene stranke koje ih predstavljaju jesu, zapravo, pretnja za nižu srednju klasu koja ima niže plate i veću konkurenciju za dobijanje državnih usluga, uključujući i obrazovanje.

Brža implementacija Pakta o migracijama, koji je izglasan u Evropskom parlamentu aprila 2024, mora biti glavni prioritet, ali ne može biti poslednji korak. Kapacitet integrisanja mora postati ključan za politiku migracije.

Odbrana

Oni koji ne mogu da se brane pozivaju svoje jače susede na agresiju. Pogled na ruske karte u poslednjih 500 godina pokazuje nam da se Rusija kontinuirano širila na račun svojih slabijih suseda, počevši od teritorije grada Moskve, sve dok nije postala najveća država na svetu. Vojno pokoravanje suseda je ruski biznis model.

Mirna i dobrovoljna integracija evropskog prostora zasnovana na vladavini prava predstavlja biznis model Evropske unije. Oba modela sada se geografski sukobljavaju. Siva zona između njih je u opasnosti od ruske agresije i okupacije, što je demonstrirano u Ukrajini, kroz pokušaje uvođenja logike imperije iz 19. veka na Starom kontinentu.

Sjedinjene Američke Države fokusiraće sve više svoje napore na Aziju i pokušaj obuzdavanja Kine. Evropa će stoga morati da obezbedi lavovski deo svoje konvencionalne odbrane, što se efikasno može organizovati samo korišćenjem mogućnosti Evropske unije. Centar „Martens” je sačinio plan u 10 koraka kako doći do održive evropske odbrane u izmenjenim geopolitičkim okolnostima. Taj plan je Evropska odbrambena piramida. Takmičarski sistem se vratio. Bezbednosna paradigma dolazi na mesto cenovne paradigme.

* Predsedavajući akademskog saveta centra „Martens” i nekadašnji generalni sekretar Evropskog parlamenta (2009–2022)

(Politika)