Француски новинар Жан-Арно Деренс: Вучић влада тако што штампа новац и распродаје национално богатство. Режим одржава структурне везе са организованим криминалом, почевши од глобалних кокаинских мрежа, које се крију иза мрежа хулигана

Док се толико земаља широм света окреће популистичким, екстремно десничарским покретима, у Србији, у којој од јесени букти побуна која се шири, чују се захтеви за морални интегритет, социјалну правду и директну демократију, оценио је француски портал „Ла ви дезиде (Ла вие дес идеес), који преноси текстове новинара и стручњака из различитих области.

Србија од новембра доживљава талас револта великих размера. Од трагичне несреће на новосадској железничкој станици, чија се надстрешница срушила 1. новембра, када је погинуло 15 људи, сваког дана у 11.52, у време трагедије, у тишини се окупља по неколико хиљада Срба одајући почаст жртвама, пише озонпресс.нет.

После те трагедије, која се приписује корупцији режима, окупирано је више од 80 универзитета и средњих школа, штрајковали су адвокати и просветни радници, док су пољопривредници подржали покрет, наводи се у тексту новинара Жан-Арноа Деренса (Јеан-Арнаулт) који иначе пише за француски медијски сајт Медијапар (Медиапарт).

Пркосећи владиним очекивањима, нема назнака успоравања покрета. Мобилизација, која осуђује системску корупцију у земљи, носи драстичне демократске захтеве.

Неки стручњаци се споре око тога да ли су поједини студентски пленуми „више левичарски“ (онај у Новом Саду) или „десничарски“ (онај на Правном факултету у Београду), али је у стварности приступ пленумима строго забрањен нестудентима, посебно новинарима.

Ниједна одлука или јавна изјава се не доноси без потврђивања на пленарним седницама, док покрет категорички одбија да истакне било коју личност. Радикални захтев за хоризонталношћу и директном демократијом на пленумима потпуно дестабилизује режим који не зна кога да нападне. Покрет такође одбија да персонализује свог противника.

Име самог председника Србије Александра Вучића се никада не помиње, на пленарним седницама се радије говори о „особи која заузима председничку функцију“. Не може бити ефикасније стратегије против вође који никада није престао да се представља као херој и мученик спреман да да живот за Србију, и који персонализује сва питања, пише у тексту.

Што се тиче опозиције, наведено је, између осталог, да је на последњим парламентарним изборима и неколико „мањих група екстремне деснице“ успело да пређе изборни цензус, добијајући неколико мандата. „Те групе, мање-више фолклорне, имале су користи од добре заступљености у медијима блиским режиму. Заправо режим само тражи такву врсту опозиције“, оцењује се у чланку.

„Такав рецепт датира још из 1990-их година. Да би био прихваћен колико толико на Западу, најбоље је за српски режим да себи направи ‘одбојну’ опозицију. Тако је Слободан Милошевић искористио Српску радикалну странку (СРС) Војислава Шешеља као страшило, а садашњи председник Александар Вучић је добро научио лекцију“, додаје се у тексту.

Истина је да је Вучић „ишао у добру школу – док је био члан СРС. Био је министар информисања у влади ‘националног јединства’ формираној током рата на Косову 1998. године. Током 2000-их, после пада Милошевића, СРС се етаблирала као главна опозициона снага, али је странка била заглављена са око 30 до 35 одсто гласова на изборима“.

Тада је Александар Вучић 2008. изазвао разлаз, стварајући своју Српску напредну странку (СНС). Циљ је био да се покрене одлучно ажурирање националистичког покрета стварањем велике конзервативне странке која је теоретски била „проевропска“ и стога прихватљива међународним партнерима земље.

Рецепт је успео. Вучић је постао потпредседник Владе 2012. године, премијер две године касније, а шеф државе 2017.

Његов СНС има удобну апсолутну већину у парламенту и контролише све општине у земљи. Партијска контрола заузима политички живот и институције, али и правосуђе и културне институције.

Што се тиче формално отворених тендера, и они су ухваћени у политичко-економске мреже генерализованог система „пирамидалне“ корупције. Све се враћа на личност шефа државе и странке која има далеко већу моћ него што је Милошевић икада имао.

Економски „модел“ режима који показује блиставе стопе раста, а у стварности се заснива на штампању новца и распродаји националног богатства.

Не прође седмица, а да Александар Вучић не отвори неку нову фабрику. То су обично радно интензивне делатности, које у Србију привлаче веома ниске плате и огромне државне субвенције. Те компаније углавном остају само онолико колико могу да профитирају од тога, пре него што се преселе у суседне земље које нуде сличне услове, као што је Албанија.

Други рецепт режима се састоји у распродаји природних ресурса земље, било да је у питању бакар са истока земље, уступљен Кинезима, или литијум из источне Србије, обећан аустралијско-канадском гиганту Рио Тинту.

Други извор готовине у земљи је продаја малокалибарског оружја, чији је Србија велики произвођач. Српски калашњикови су пронађени у Јемену, Либији, у неким камповима у Сирији и Украјини.

„Режим одржава структурне везе са организованим криминалом, почевши од глобалних кокаинских мрежа, које се крију иза мрежа хулигана и фудбалских навијачких мрежа. Ове криминалне мреже владају у северним српским регионима Косова, где делују као замена за српске јавне институције“, наводи се у тексту.

Западне дипломате и европски званичници су обавештени о томе, али ипак настављају да пружају одлучну подршку режиму Александра Вучића, а зашто?.

Први разлог је заснован на вечном аргументу, „па кад нема боље“. Подељена опозиција не би била у стању да представља алтернативу, или још горе, ова опозиција, прожета национализмом и фасцинирана Москвом, могла би да буде и гора од садашњег режима.

Укратко, боље би било да се „задовољимо оним што имамо него да скачемо у непознато“, под условом да убедимо Александра Вучића да прелази не „црвене линије“, оцењује се у тексту.

Овде се стратегија коришћења екстремно десничарских група као „страшила“ показује веома ефикасном у оправдавању „па кад нема боље“, које оличава српски режим.

„Има још нешто. Србија од 2012. има статус земље кандидата за европске интеграције, а приступне преговоре је отворила 2013. Међутим, у стварности, цео процес проширења је већ дуже време ушао у сиву зону. Треба да се понашамо као да је овај процес и даље актуелан, као да је Србија озбиљан кандидат, али нико не предвиђа ни најмање проширење на Балкану у догледно време, чак ни Европска комисије председнице Урсуле фон дер Лајен“, оцењује се у тексту.

Због тога је за ЕУ посебно корисно имати на власти у земљама кандидатима лидере попут Вучића, који су формално „проевропски“, јер „ЕУ није заинтересована за проширење јер би онда била доведена у питање основа Вучићеве власти. Реч је изобличеној синергији која се развила између Београда и Брисела око интеграције о којој мора увек да се прича, а да се то и не догоди“, наводи се чланку.

Истовремено, лидери попут Александра Вучића или његовог колеге, албанског премијера Едија Раме гарантују „стабилност“ региона, „стабилност“ једноставно дефинисану као одсуство отвореног сукоба.

То је чаробни рецепт балканских стабилократија које су формално проевропске, али све више аутократске.

Инвазија Русије на Украјину у фебруару 2022. могла је да доводе у питање такав модел, али није. Србија је чак и једина земља кандидат за европске интеграције која није увела санкције Русији, одбијајући да се по том питању сврста у дипломатију ЕУ. ЕУ три године од почетка руске инвазије и не тражи више од Београда да уведе те санкције.

Европљани се не усуђују да дигну глас против Београда, из страха да ће он још више „одлутати“ ка Москви.

Тако је француски председник Емануел Макрон (Еммануел Мацрон) крајем августа 2024. отишао у Београд да потпише уговор о продаји 12 авиона Рафал, чија је стратешка корисност више него неизвесна у Србији, али је мисија била да је „Србија у западном табору“.

Од тада је француски председник постао најбољи „лобиста“ свог српског пријатеља у европским круговима, јер „купац Рафала не може бити лош човек, а Француска никада не критикује купца“, додаје се у опширном чланку.

У тексту се помињу и Вучићеви „пријатељи“, као што су премијер Мађарске Виктор Обан, премијерка Италије Ђорђа Мелони и некадашњи премијер Словеније Јанез Јанша. Помињу се и израелски премијер Бењамин Нетањаху и амерички председник Доналд Трамп (Трумп).

„Имати добро односе са Трампом не спречава српске власти да имају и добре односе са председницима Кине и Русије, Си Ђинпингом и Владимиром Путином“, наводи се у тексту и додаје да испада да Вучић има „пријатеље“ у готово целом свету.

(Н1, Озонпресс)