Edvard DŽozef: Srbiju integrisati u NATO. Ulazak Srbije, najstarijeg i najbližeg prijatelja Rusije u Evropi, zadaće geopolitički poraz Moskvi i Pekingu

Za manje od godinu dana, koliko je proveo na funkciji američkog predsednika, Donald Tramp je najmanje šest puta promenio stav o Ukrajini – pre nego što je formulisao aktuelnu poziciju da je prekid vatre potrebno uspostaviti na aktuelnim linijama fronta između Ukrajine i Rusije. Reč je o pristupu koji su prihvatili ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, kao i Evropska unija, piše Edvard DŽozef predavač Škole za napredne međunarodne odnose (SAIS) na vašingtonskom Univerzitetu DŽons Hopkins u svom naučnom radu.

Tokom ovih oscilacija koje, kako navodi DŽozef, izazivaju vrtoglavicu, ruski predsednik Vladimir Putin se sve više usredsređivao na jedan kratkoročni cilj: teritoriju.

“Putin se ustremio na važno područje zapadnog Donbasa, koji ruske snage ne kontrolišu, i možda nikada neće kontrolisati – imajući u vidu kontinuiranu savezničku podršku Ukrajini. Sa druge strane, Zelenski kategorički nije isključio pregovore o teritoriji. Umesto toga, insistira da se pitanje teritorija ne može odvojiti od bezbednosnih garancija”, navodi američki stručnjak u studiji.

Drugim rečima, piše Edvard DŽozef, modaliteti zaštite ukrajinske bezbednosti – ne samo pitanje teritorije – predstavljaju neposrednu prepreku prekidu vatre.

“Pošto je (za sada) isključio snabdevanje Ukrajine krstarećim raketama Tomahavk, Tramp ukazuje da je potrebno da se strane u sukobu izbore za rešenje. Osim ljudskih žrtava ruskih napada, produžavanje trenutnog stanja ohrabruje Putina, koji veruje da iscrpljivanjem može da pobedi u ratu”, navodi predavač SAIS-a.

DŽozef, poznavalac prilika na Balkanu ukazuje da je Kremlj - koji smatra da ima prednost u ljudstvu, naoružanju i mobilizacijskim kapacitetima - ohrabren očiglednim poteškoćama Ukrajine da mobiliše regrute.

“Pošto je Tramp i dalje nevoljan, a Evropa uglavnom nesposobna da Kijevu pruži pomoć koja će doprineti promeni stanja na frontu, postoji li način da se strane usmere ka prekidu vatre?”, pita predavač na prestižnom američkom univerzitetu u svom eseju.

“Zaista, predsednik Tramp može da prekine pat poziciju okretanjem ka Balkanu – koji deluje kao teatar nadgornjavanja u kom Sjedinjene Države i njihovi saveznici imaju stratešku prednost. Na dva komplementarna načina, Vašington može da iskoristi Putinove opsesivne stavove o Srbiji i Kosovu, otvarajući održiv put ka prekidu vatre u Ukrajini, istovremeno vršeći dodatni pritisak na Kremlj da ga prihvati”, piše DŽozef.

Ukazuje da bi Sjedinjene Države mogle da iskoriste, kako ga označava, kosovski model sadržan u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN).

„Uslove sa kojima se saglasila Rusija - primenjene za zaustavljanje sukoba sa Srbijom nakon intervencije NATO-a pre četvrt veka. Umesto amorfnog, neefikasnog poziva na razmenu teritorija koja bi okončala rat – ili traženja od krajnje nepoverljivih strana da same postignu rešenje – Bela kuća može da predloži da Kijev i Moskva prihvate privremeni sporazum o Donbasu i drugim (dogovorenim) spornim teritorijama, sličan kosovskom”, sugeriše predavač na Univerzitetu DŽons Hopkins.

DŽozef primećuje da bi za SAD i njihove evropske partnere bio ključan pristup poput Rezolucije 1244. Aludira tu, kako navodi, na održivi redosled: “Bavio bi se suverenitetom nad Donbasom, pre nego što se pozabavi bezbednosnim garancijama. Sada kada je sveobuhvatno pitanje u čijem vlasništvu je Donbas, ostavljeno po strani, Rusija i Ukrajina mogu sebi priuštiti da pregovaraju – stavku po stavku, uz pomoć Sjedinjenih Država”, ukazuje američki stručnjak.

Tim pregovorima bi, kako navodi, bili obuhvaćeni modaliteti potrebe za trajno primirje, uključujući mirovne snage, kontinuiranu vojnu pomoć Ukrajini, administraciju neke treće strane u Donbasu i druga važna pitanja.

 “Tramp može da izvrši pritisak na Putina da prihvati taj pristup tako što će Srbiji (i Kosovu) ponuditi članstvo u NATO-u, čime će ruskom lideru naneti trenutni i uznemirujući udarac. Takva promena kursa za Vašington i Beograd je iznenada postala moguća, s obzirom na aktuelnu unutrašnju krizu u Srbiji i Trampovu spremnost da razmotri neuobičajena rešenja. Novoiskazana čvrstina administracije u pristupu prema energetskom sektoru Rusije - sugeriše da je Vašington otvoren za pritiske na Kremlj sve dok ne obuhvataju sisteme naoružanja na ukrajinskom terenu koji bi mogli doprineti eskalaciji”, navodi DŽozef u naučnoj studiji.

Kosovski model i Rezolucija 1244 kao osnova za primirje u Ukrajini

Američki stručnjak za Balkan navodi da bi, kako ga naziva, kosovski model omogućio svakoj od strana da zadrži teritorijalne pretenzije nad Donbasom, dok istovremeno nudi značajne, neposredne koristi Kijevu i Moskvi.

“Ključno za Ukrajinu, Rezolucija 1244 je zaobišla pitanje suvereniteta Kosova – predviđajući konačno rešenje zasnovano na volji naroda. Uspostavljajući isključivo privremenu i prelaznu administraciju UN, Rezolucija 1244 je otvorila putanju za Kosovo da na kraju proglasi nezavisnost od Srbije, iako ne proglašava nezavisnost – niti zabranjuje. Zelenski je mnogo skloniji da prihvati takav aranžman, koji omogućava ukrajinskom predsedniku da svojim građanima kaže da je Donbas i dalje sastavni deo Ukrajine – i da će narod Donjecka i Luganska (i usaglašenih susednih oblasti) odlučivati kome će se prikloniti”, ukazano je u tekstu.

Navodi se da bi u korist Kijeva mogla ići demografija u Donbasu i drugim teritorijama obuhvaćenim sporom – jer je stanovništvo daleko izmešanije nego na Kosovu – gde je svaki referendum o nezavisnosti bio gotovo unapred odeređen.

“Uz pomoć američke administracije, Ukrajina i Rusija mogu pregovarati o uslovima za glasanje raseljenih lica i izbeglica na mogućim referendumima. Kako je propisano ukrajinskim Ustavom, konačnu odluku doneli bi svi ukrajinski glasači na referendumu”, piše Edvard DŽozef.

Predviđa da bi, kao i na Kosovu, za administriranje Donbasom bile zadužene Ujedinjene nacije ili Evropska organizacija za bezbednost i saradnju (OEBS).

“To bi omogućilo Zelenskom da razmotri privremeni pristanak na administraciju UN u području zapadnog Donbasa. Obuhvatanje te teritorije, koju Rusija ne kontroliše, povećava izglede za pregovore o održivim bezbednosnim garancijama – odnosno kompromis”, ukazano je u tekstu.

Iako bi, navodi DŽozef, dodatnu teritoriju doveo u opasnost - Kijev bi stekao opšti stepen bezbednosti, ali i kratkoročne koristi na teritoriji koju Rusija okupira.

“To bi doprinelo brzo zaustavljanje intenzivne rusifikacije anektiranog Donbasa, uključujući oduzimanje imovine, nametanje ruskih pasoša i vojnu indoktrinaciju dece. Kao i na Balkanu, UN ili OEBS bi osnovali komisije za imovinu, omogućavajući raseljenim osobama da ostvare zahteve bez ruskih ograničenja, podstičući masovni povratak izbeglica”, piše u studiji.

Navodi se da je ključno za Rusiju, to što bi rešenje po modelu Rezolucije 1244 odmah prekinulo čak i simbolički suverenitet nad Donbasom i okolnim područjima – uključujući, u skladu sa mogućim dogovorom, i oblasti koje Rusija ne kontroliše i nikada ne bi kontrolisala.

“U Rezoluciji 1244, Savet bezbednosti je implicitno naložio da nema vraćanja Kosova pod srpsku kontrolu. Zaista, u novembru 2005. godine, Rusija, Sjedinjene Države i još tri članice kontakt grupe postavile su principe da se Kosovo ne vraća u situaciju pre marta 1999. godine”, navodi američki stručnjak.

U studiji uverava da bi Moskva, Kijev i Vašington takav model mogli primeniti u trenutnim okolnostima.

“Saglašavajući se unapred da neće biti povratka na predratne okolnosti, dok istovremeno razmatraju podelu, ujedinjenje Donbasa sa Rusijom ili novi oblik integracije unutar Ukrajine, u zavisnosti od odluke građana tog regiona. Bez dvosmislenosti, strane bi odredile definisana potencijalna rešenja koja bi obuhvatala stav Moskve o suverenitetu, kao i stavove Kijeva. U slučaju ratifikacije u Savetu bezbednosti, to bi moglo predstavljati snažan podsticaj Putinu, koji bi na unutrašnjem polju, to mogao da predstavi kao međunarodno priznanje ruskog Donbasa”, predloženo je u tekstu.

Predlogom političkog rešenja za Donbas DŽozef ukazuje da može otpočeti važna diskusija o bezbednosnim garancijama – jednom od neispunjenih obećanja Putinovog i Trampovog samita na Aljasci.

“I tu je potrebno uključiti odredbe povoljne po Putina - uz povećani pritisak Sjedinjenih Država na Moskvu i veću vojnu podršku Kijevu. To povećava izglede za dogovor o bezbednosti. Na kraju krajeva, mirovne snage drugih država obezbeđivaće teritoriju koju želi Putin. Teoretski, mogle bi i da je kontrolišu kroz politički proces (ili prekid primirja, ruski plan koji SAD i njihovi saveznici moraju da zaustave). Kao i Rezolucija 1244, novo rešenje kojim su posredovale Sjedinjene Države sadržaće detaljne, sveobuhvatne bezbednosne odredbe, uključujući i o mirovnim snagama”, precizirano je u dokumentu.

Navodi se i da bi se Putin teško mogao imati nešto protiv upotrebe modela po uzoru na Rezoluciju 1244.

“Ruski lider je učestalo traži strogo pridržavanje odredaba Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 o Kosovu, dok je više puta ukazivao na ‘kosovski presedan’ kao opravdanje za aneksiju ukrajinske teritorije. Govoreći pred Dumom u martu 2014. godine, izjavio je da je situacija na Krimu apsolutno ista kao i secesija Kosova od Srbije. Nakon invazije u februaru 2022. godine, Putin je preneo generalnom sekretaru UN Antoniju Guterešu da je priznanje Kosova kao nezavisne države presedan na kom bi bilo zasnovano rusko priznavanje nezavisnog Donbasa”, primećuje DŽozef u svojoj studiji.

U tekstu podseća i na tvrdnje ruskog predsednika Putina da poštuje volju naroda.

“Predlažući aneksiju Krima ruskoj Dumi marta 2014. godine, Putin je rekao da je Krim održao referendum u potpunosti usklađen sa demokratskim procedurama i međunarodnim normama. U septembru 2022. godine, Putin je proglasio da su održani referendumi i prebrojani glasački listići, kao i da je narod Donbasa i susednih regiona odabrao nedvosmisleno otcepljenje”, piše američki stručnjak.

Prema njegovom mišljenju, trenutno je nevažno da li su ti referendum bili lažni, Putinove reči cinizam, ili je pak cilj ruskog lidera da Ukrajinu u potpunosti pretvori u marionetsku državu.

“Važno je hitno oživljavanje diplomatije koju predvode Sjedinjene Države primoravanjem Rusije i Ukrajine da odgovore na konstruktivne američke predloge za prekid vatre. Putinova posvećenost Rezoluciji 1244 i podrška referendumu otvaraju prostor za to. Kako se šanse Ukrajine na bojnom polju budu poboljšavale uz kontinuiranu podršku SAD i Evrope, tako će se poboljšavati i izgledi za diplomatiju — zasnovanu na praktičnom modelu Ujedinjenih nacija za Kosovo. Ruski predsednik ga zagovara duže od dve decenije”, primećuje Edvard DŽozef.

Unaprediti model prekida vatre na Kosovu uvođenjem Srbije u NATO

Američki stručnjak uočava i da, kako navodi, nezadovoljstvo ruskog predsednika zbog Kosova, otvara mogućnosti napretka sa Srbijom koji bi Beograd mogao izvući iz orbite Kremlja i osnažiti američki uticaj na Moskvu.

“Više od slovenskog bratstva, istorije ili antiameričke antipatije, rusko-srpski odnosi počivaju na čvrstom protivljenju Kremlja nezavisnosti Kosova. Uz Kinu, Rusija koristi svoje pravo veta u Savetu bezbednosti da drži Kosovo van UN, podržavajući neprijateljstvo Beograda prema bivšoj pokrajini. Izolacija Kosova ostaje glavni prioritet spoljne politike srpskog predsednika Aleksandra Vučića, temelj bliskih odnosa Beograda sa nizom malignih aktera, uključujući Iran, Venecuelu, Kubu, kao i Rusiju i Kinu”, navodi on.

Podseća i da su u retkoj otvorenoj kritici, aprila 2022. srpski mediji optužili Putina da je Srbiji zabio nož u leđa, pošto je generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Guterešu preneo da je, kako ga je označio, kosovski presedan omogućio da zaobiđe centralne vlasti – impicitno Beograd ili Kijev.

“Putin je preduzeo odlučujući korak u priznavanju Kosova, olakšavajući Vašingtonu i Zapadu da ga reše“, prenosi DŽozef u svojoj studiji reči Srećka Đukića, bivšeg ambasador Srbije u Belorusiji.

Takođe, američki stručnjak podvlači da bi, za razliku od predsednika DŽoa Bajdena – za koga smatra da je propustio odličnu priliku da prekine strateško partnerstvo Beograda sa Moskvom, Donald Tramp može da izazove odlučujući raskid nudeći Srbiji i Kosovu članstvo u NATO-u.

 “Ponuda Vašingtona i prihvatanje Beograda imaće trenutni, transformišući efekat na Balkanu i šire. Rušeći samonametnuti tabu o pridruživanju Alijansi, prihvatanje NATO-a Srbije – najstarijeg i najbližeg prijatelja Rusije u Evropi – zadaće brz i uznemirujući udarac Putinu i geopolitički poraz Moskvi i Pekingu”, uveren je DŽozef.

Osim toga navodi i da za razliku, kako je označava, beogradske spore šarade u vezi sa članstvom u EU - okončanje srpske neutralnosti i članstvo u NATO-u nije kompatibilno sa Vučićevom viševektorskom spoljnom politikom ili oživljavanjem velikosrpskog nacionalizma.

“Za Beograd, prihvatanje članstva u NATO-u – koji je bombardovao Srbiju 1999. godine – značilo bi i konačno prihvatanje ishoda rezultata agresivnih ratova pokrenutih pod predsednikom Slobodanom Miloševićem. Sa najvećom, najdestabilizujućom zemljom na Balkanu konačno u zapadnom taboru, Tramp može preuzeti zasluge za okončanje čitave tridesetpetogodišnje drame u vezi s Jugoslavijom. Nestabilni Balkan više neće služiti kao poligon za rusko hibridno ratovanje, kinesku ekonomsku subverziju, niti će čamiti kao ‘siva zona’ organizovanog kriminala, trgovine drogom i druge bezbednosne pretnje”, podvlači američki stručnjak za Balkan.

Ta, kako je označava, dramatična promena pravca za Trampa i proširenje Alijanse snažno bi odjeknuli u Kijevu -  čineći ukrajinske teritorijalne ustupke izvodljivijim.

“Bezbednosne garancije američke administracije postaće uverljivije za Ukrajinu, sa nedvosmislenom posvećenošću SAD-a NATO-u iskazanom na Balkanu. Zelenski će prihvatiti pomoć znajući da će srpska municija direktno pristizati u Ukrajinu, neometana pretnjama Moskve. Ponuda članstva Kosovu i Srbiji će naglasiti agendu Alijanse, pokazujući da NATO donosi strateške odluke, bilo da se radi o Balkanu ili istočnom krilu, bez spoljnog pritiska”, uverava DŽozef u studiji.

On primećuje da predsednik Srbije Aleksandar Vučić, za koga kaže da se suočava sa najtežom krizom tokom dvanaestogodišnje vladavine, ima dobar razlog da prihvati opisanu ponudu.

 “Trampova ogromna popularnost u Srbiji čini američkog predsednika jedinom figurom koja može učiniti članstvo u NATO-u prihvatljivim u zemlji. Dugo odlagana odluka Trampove administracije da sprovede Bajdenove sankcije protiv srpske nacionalne naftne kompanije, NIS, otvara novu fazu u odnosima Srbije sa Rusijom i SAD. Administracija je jasno stavila do znanja da Beograd mora da organizuje prodaju ruskog vlasničkog udela u NIS-u vlasnicima koji nisu Rusi ili da nacionalizuje NIS. U svakom slučaju, Beograd bi mogao da doživi raskid sa Kremljom i dobije priliku da konačno odredi svoju stratešku orijentaciju ka Zapadu”, tumači DŽozef.

Srdačni odnosi Beograda sa NATO-om

Nesporeći negativne narative srpskih vlasti, američki stručnjak primećuje da Beograd ima srdačne odnose sa NATO-om, kako u Srbiji tako i na Kosovu, gde su mirovne snage KFOR-a prihvaćene među stanovništvom.

 “Slučajno ili ne, Beograd je uputio novog ambasadora u Vašington - bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji se snažno zalagao da Srbija prihvati realnost i unapredi ekonomske i bezbednosne interese pridruživanjem NATO-u. Tramp bi ponudu Srbiji za članstvo u NATO-u mogao pojačati izdašnim investicionim i odbrambenim paketom u okviru Strateškog dijaloga Sjedinjenih Država i Srbije koji je pokrenula Bajdenova administracija”, smatra ekspert za Balkan sa Univerziteta DŽons Hopkins.

Izgledi ozbiljnih reformi koje zahteva NATO, uz mnogo efikasniji pristup EU, privući će značajan deo opozicije. Odjednom, prevremeni izbori i izborne reforme kojima se Vučić opirao više mu neće izgledati tako zastrašujuće

DŽozef smatra da bi odluka o pridruživanju NATO-u donela novu dinamiku protestima u Srbiji koji, kako navodi, progone Vučića zbog korupcije u vladi i manjka odgovornosti – što su teme koja su među građanima Srbije odavno zasenile Kosovo.

“Dok će tvrdokorni nacionalisti napadati Vučića zbog NATO-a, njegova baza – poslušna kao i Trampova – progutaće odluku svog lidera, koga aktivno promovišu poslušni nacionalni mediji. Izgledi ozbiljnih reformi koje zahteva NATO, uz mnogo efikasniji pristup EU, privući će značajan deo opozicije. Odjednom, prevremeni izbori i izborne reforme kojima se Vučić opirao više mu neće izgledati tako zastrašujuće”, piše američki stručnjak.

U skladu sa Trampovim talentom za spektakl, navodi DŽozef, Tramp bi lidere Srbije i Kosova moga pozvati u Ovalni kabinet – kao što je to učinio u svom prvom mandatu – da potpišu obaveze o članstvu (uslovljene reformama i procesom pristupanja koje zahteva NATO) i ključni mirovni sporazum koji je izmicao svim Trampovim prethodnicima, počev od predsednika Klintona.

Istorijski sporazum predsednika Trampa između Kosova i Srbije takođe će formalno kodifikovati pomalo zaboravljeni Sporazum o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, kojem je posredovala Evropska unija, uz njegov Aneks. Vučić će moći da reafirmiše proces pridruživanja bez potrebe da formalno prizna Kosovo, uz de fakto priznanje koje je već pripisano Beogradu i Prištini. (Trampov istorijski sporazum mogli bi da potpišu odvojeno srpski i kosovski lideri, kao što je bio slučaj sa Vašingtonskim sporazumom iz 2020. godine)

“Istorijski sporazum predsednika Trampa između Kosova i Srbije takođe će formalno kodifikovati pomalo zaboravljeni Sporazum o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, kojem je posredovala Evropska unija, uz njegov Aneks. Vučić će moći da reafirmiše proces pridruživanja bez potrebe da formalno prizna Kosovo, uz de fakto priznanje koje je već pripisano Beogradu i Prištini. (Trampov istorijski sporazum mogli bi da potpišu odvojeno srpski i kosovski lideri, kao što je bio slučaj sa Vašingtonskim sporazumom iz 2020. godine). Sama ponuda za članstvo u NATO-u – alfa i omega za kosovske Albance – ubediće svakog kosovskog premijera, uključujući i tvrdokornog tehničkog predsednika vlade Albina Kurtija da konačno uspostavi samoupravu za kosovske Srbe. U slučaju otvaranja puta za pridruživanje NATO-u, Kurti ili bilo koji kosovski premijer može da zadovolji dugogodišnji zahtev Beograda i potpiše nacrt statuta kojim se stvara Zajednica opština sa srpskom većinom (ZSO) na Kosovu”, sugeriše predavač na Univerzitetu DŽons Hopkins.

U tom procesu, navodi dalje, Vučić bi došao do uspostavljanja ZSO bez potrebe formalnog priznavanja Kosova, pored de fakto priznanja koje se već pripisuje Beogradu i Prištini.

“Uprkos svim tvrdnjama iz vlade, Vučić razume da srpski stav o Kosovu nikada nije bio slabiji. Niz smelih poteza Kurtija na severu, gde dominiraju Srbi, marginalizovao je srpske institucije i potkopao nade Beograda za podelom. Istovremena ponuda Vašingtona Kosovu za članstvo u NATO-u Vučiću ostavlja malo izbora - osim da prihvati Trampov plan, uključujući članstvo Srbije u NATO-u”, ističe DŽozef.

Eventualno odbijanje Srbiju bi ostavilo iza Kosova koje bi, u slučaju prihvatanja uslova, nastavilo napredovanje uz podršku Trampove administracije.

“Put ka Alijansi okončava uticaj Beograda nad bivšom pokrajinom, čineći besmislenom srpsku kampanju za poništavanje priznanja nezavisnosti Kosova, kao i rusko-kinesku opstrukciju članstva Kosova u UN (Članstvo u NATO-u je mnogo važnije za Kosovo od ulaska u UN)”, precizirano je u studiji.

Takođe, Edvard DŽozef procenjuje da postoje dobri razlozi da nepredvidljivi Tramp – za koga navodi da je u prošlosti prezirao pristupanje malene Crne Gore NATO-u, promeni kurs prema Kosovu i Srbiji.

 “Za razliku od Ukrajine, teret i rizici širenja Alijanse na Balkanu – odvojenog od ruskog kopna velikim brojem NATO država, praktično su nikakvi. NATO zadržava apsolutnu prevlast u čitavom regionu. Svega tri države na Balkanu nisu članice Alijanse: Bosna i Hercegovina, Kosovo i Srbija, jedina koja je isključila članstvo. U svim državama pristupanje NATO-u povećalo je stabilnost, smanjilo troškove za Sjedinjene Države i povećalo američki uticaj i šanse za ulaganja”, ukazuje američki stručnjak.

Uveren je i da bi proširenje NATO-a na Kosovo i Srbiju dodatno smanjilo izazove po bezbednost Amerike.

“Snage NATO-a, uključujući američke trupe, već su opterećene zaštitom Kosova. Sam Tramp je više puta isticao nestabilnost situacije, tvrdeći u Generalnoj skupštini UN, na samitu NATO-a i u Ovalnom kabinetu da je sprečio Srbiju da pokrene veliki rat na Kosovu. Sporazum između Srbije i Kosova zasnovan na članstvu u NATO-u odmah će smiriti tenzije, omogućavajući trupama NATO-a i Sjedinjenih Država da umanje prisustvo, a na kraju se i potpuno povuku”, smatra DŽozef.

Američki stručnjak za Balkan mišljenja je i da republikanski članovi Kongresa shvataju logiku širenja NATO-a na Balkanu.

“Brajan Mast, predsedavajući Odbora za spoljne poslove Predstavničkog doma, predložio je zakon kojim se Stejt departmentu sugeriše da podrži članstvo Kosova u NATO-u i da podstakne Srbiju da smanji ili prekine strateško angažovanje sa Ruskom Federacijom i Kinom”, podseća DŽozef.

Formalno priznanje Srbije i Kosova biće sve manje sporno, imajući u vidu razgovore i sporazume o dobrodusedskim odnosima o čemu je bilo reči poslednje tri godine

Navodi i da će formalno priznanje Srbije i Kosova biti sve manje sporno, imajući u vidu razgovore i sporazume o dobrodusedskim odnosima o čemu je bilo reči poslednje tri godine.

“Kao i u slučaju Grčke i Turske, Grčke i Severne Makedonije, Hrvatske i Crne Gore, transformativna i opipljiva perspektiva pridruživanja NATO-u – zajedno sa smanjenjem tenzija i povećanjem trgovine – umiriće čak i Prištinu i Beograd. Uz pomoć sposobnog generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea i njegove vešte zamenice, Radmile Šekerinske, bivše makedonske ministarke odbrane, Vašington može da ubedi Alijansu da ponudi put ka NATO-u Kosovu i Srbiji”, predviđa Edvard DŽozef.

Očekuje i da bi mogući Trampov diplomatski iskorak sa zavađenim balkanskim stranama, uz malo pravne sofisticiranosti, pridobio čak i četiri članice NATO-a koje ne priznaju nezavisnost Kosova.

Uz pomoć sposobnog generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea i njegove vešte zamenice, Radmile Šekerinske, bivše makedonske ministarke odbrane, Vašington može da ubedi Alijansu da ponudi put ka NATO-u Kosovu i Srbiji

“Dugo očekivano grčko priznanje Kosova verovatno bi usledilo nakon ceremonije potpisivanja Trampovog sporazuma u ​​Beloj kući, podstičući pragmatizam u Rumuniji, Slovačkoj i Španiji – od kojih nijedna ne mora odmah da prizna Kosovo. Potom, izlaskom iz balkanskog okvira, administracija može ostvariti ogroman uticaj u Ukrajini. Oslanjajući se na Putinova uverenja o Srbiji i Kosovu, Tramp može steći značajnu prednost nad Moskvom, održive ustupke od Kijeva i ozbiljno razmatranje Nobelovog komiteta za dodelu nagrade”, zaključuje Edvard DŽozef u naučnoj studiji koju je objavio Univerzitet DŽons Hopkins.

***

Edvard P. DŽozef, predavač je i viši saradnik Instituta za spoljnu politiku Meril centra za strateške studije na Univerzitetu DŽons Hopkins

(N1)