Danas: Kontrola cena, skuplje gorivo za strance, racionalizacija potrošnje - Da li evropske zemlje paniče ili se spremaju za dužu krizu?

 Nagli rast cena nafte zbog sukoba na Bliskom istoku naterao je evropske vlade na niz brzih, ali različitih intervencija na tržištu goriva. Iako im je cilj da ublaže inflatorni udar i spreče nestašice, ove mere, od kontrole cena do racionalizacije potrošnje, otvaraju pitanje da li Evropa reaguje na krizu na vreme ili ulazi u prevremenu paniku.

Rat u Iranu, koji traje već nekoliko nedelja, doveo je do naglog rasta cena nafte, koja od tada gotovo da ne silazi ispod 100 dolara po barelu.

Ukoliko taj rast bude još drastičniji, brojni stručnjaci predviđaju crni scenario, jer bi tako visoke cene nafte poskupele praktično sve ostalo, što bi izazvalo jak inflatorni udar.

Ukoliko taj rast bude još drastičniji, brojni stručnjaci predviđaju crni scenario, jer bi tako visoke cene nafte poskupele praktično sve ostalo, što bi izazvalo jak inflatorni udar

Ovih dana cena još uvek oscilira – čas padne, čas skoči, a to mahom zavisi od izjava predsednika SAD Donalda Trampa o tome da li je sukob pri kraju ili je dogovor daleko.

Iako situacija još uvek nije prerasla u ozbiljniju krizu, rast cena nafte podigao je cene naftnih derivata, pa je motorno gorivo značajno skuplje.

U Srbiji je cena dizela trenutno 212 dinara za litar, dok je cena benzina 188 dinara, uz državna ograničenja.

Naime, država je smanjila akcize za 60 odsto, što je otvorilo prostor da cene za građane budu na tom nivou, dok bi realna tržišna cena dizela, prema rečima ministarke energetike Dubravke Đedović Handanović, bila 270 dinara.

Srbija je odlučila da povuče i deo naftnih derivata iz rezervi, kako bi se dodatno smanjio pritisak.

Međutim, zemlje Evrope različito su reagovale na ovu krizu. Iako su mnogi regulisali cene kako se sav teret ne bi prelio na potrošače, neki su otišli i korak dalje.

Kako su cene na pumpama na auto-putevima u pojedinim zemljama inače više nego na ostalim pumpama u zemlji, to je sada posebno došlo do izražaja. Jedan od takvih primera je i susedna Hrvatska, gde su cene trenutno ograničene, pa evrodizel košta 1,73 evra, dok je cena na pumpama koje se nalaze na auto-putevima ostala tržišna i iznosi 1,86 evra, jer se na njih ove mere države ne primenjuju.

Slovačka je otišla najdalje, pa je  odredila više cene za vozila sa stranim tablicama. Dakle, za sve strance, cena goriva je viša u ovoj zemlji.

Takođe, Slovenija je postala prva država članica EU koja je uvela racionalizaciju goriva, odnosno meru kojom su vozači ograničeni na maksimalnu kupovinu od 50 litara goriva dnevno. Preduzeća i poljoprivrednici imaju mogućnost kupovine od 200 litara.

Dakle, kriza na Bliskom istoku naterala je evropske vlade na različite korake, koji građanima često deluju pomalo konfuzno i kao „histerična“ reakcija na krizu koja je tek u povoju.

Ipak, Veljko Mijušković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu za Danas navodi da je reakcija očekivano bila brza i, pre svega, defanzivna.

„Većina vlada pokušava da kupi vreme i spreči paniku kombinacijom kontrole cena, akciza, rezervi i administrativnih ograničenja, dok pojedine zemlje već uvode i racionalizaciju prodaje. To pokazuje da Evropa ovu krizu ne doživljava kao kratkotrajan tržišni poremećaj, već kao ozbiljan energetski i politički rizik“, objašnjava naš sagovornik.

Najčešći skriveni efekat ovakvih mera je, smatra on, da se problem samo privremeno zamrzne, ali ne rešava.

„Vremenom se javljaju veći fiskalni troškovi, poremećaji u snabdevanju, razlike u cenama između regiona i dodatni pritisci na tržište. Na kraju, deo tereta se gotovo uvek prelije na druge sektore kroz višu inflaciju i sporiji ekonomski rast“, ukazuje Mijušković.

Ovakve mere su, prema njegovim rečima, opravdane kada postoji realna opasnost od nestašica, naglog skoka cena i destabilizacije tržišta.

„One su delotvorne kratkoročno, jer štite građane i privredu od prvog udara, ali dugoročno ne mogu zameniti tržište, niti neutralisati globalni rast cena energenata. Što duže traju, to su skuplje za budžet i veća je verovatnoća da proizvedu poremećaje negde drugde u sistemu“, upozorava Mijušković.

Međutim, on ne smatra da su ovakve mere država preuranjene, jer je, kako naglašava, u krizama često veći problem zakasnela nego rana reakcija.

„Ako bi se kriza produbila, državama ostaju još selektivnije intervencije – ciljane pomoći za transport, poljoprivredu i industriju, dodatno korišćenje rezervi, stroža kontrola izvoza i, u krajnjem slučaju, šira racionalizacija potrošnje. Drugim rečima, sadašnje mere su prva linija odbrane, a ozbiljnije restrikcije dolaze tek ako poremećaji potraju“, pojašnjava.

Više cene goriva na auto-putevima su, kaže Mijušković, delom ekonomski objašnjive.

„Troškovi poslovanja na auto-putevima su često viši i tu postoji drugačija struktura tražnje. Međutim, u kriznim okolnostima takva razlika lako dobija i političku dimenziju, jer putnici to doživljavaju kao dodatno opterećenje u trenutku kada je gorivo već preskupo. Zato je formalno moguće opravdati razliku, ali je teško održiva ako postane prevelika“, smatra on.

Kada je reč o višim cenama za strance, Mijušković poručuje da je granica između kriznog upravljanja i potencijalne diskriminacije vrlo tanka i brzo se može preći.

„Čim mera pravi razliku po osnovu stranih tablica ili porekla kupca, ona više nije samo krizno upravljanje, već može biti viđena kao diskriminatorna praksa. Države mogu pokušati da zaštite domaće snabdevanje, ali moraju voditi računa da ne naruše osnovna pravila tržišta“, naglašava.

Ograničenje količine goriva koje može da se kupi na pumpi, upozorava Mijušković, nosi rizik od „cvetanja“ crnog tržišta.

„Kada se uvede ograničenje količine, deo tražnje se prebacuje van regularnih kanala, posebno ako postoji strah od nestašica ili daljeg rasta cena. Kao kratkoročna mera može imati efekta, ali ako potraje, gotovo sigurno podstiče preprodaju i gomilanje zaliha“, zaključuje on.

(Danas)