Сергеј Бабурин: Истина о Слободану Милошевићу је важна за духовно-морални препород не само српског народа већ и других словенских народа

 Сергеј Бабурин, копредседник Међународног комитета „Слободан Милошевић“, Председник Међународне асоцијације фондова мира, научни руководилац Центра за интеграцијске и цивилизацијске студије Института државе и права Руске академије наука, Заслужни делатник науке Руске Федерације, доктор правних наука, професор, потпредседник Државне Думе Руске Федерације II и IV сазива, лауреат Светске награде „Имам Хомеини“: Излагање на Међународном округлом столу «Слободан Милошевић, слободна Србија и Нови свет», 10. марта 2026. у Прес-центру УНС-а у Београду.

Драги пријатељи, драга браћо и сестре!

Заиста, прошло је 20 година од смрти Слободана Милошевића, водећег државника Србије и Југославије и великог српског патриоте. Тужно је помислити да је, када смо се упознали, он био 18 година старији од мене. А сада сам већ ја старији од њега.

Истину о Слободану Милошевићу, о епохи када је, неко време, против Србије био уједињен цео Западни свет, па и Русија, која се окренула Западу

Када су малочас спомињана имена оних који су помагали Србији, који су били у комитету солидарности и борили се за ослобођење Слободана Милошевића, било је тужно схватити колико њих више није са нама. Време је неумољиво, али је зато још важније да испунимо нашу конкретну обавезу пред потомцима — да им оставимо у наслеђе Истину. Истину о Слободану Милошевићу, о епохи када је, неко време, против Србије био уједињен цео Западни свет, па и Русија, која се окренула Западу. Будимо искрени: под председником Јељцином, то је била нека друга Русија. Да смо у то време имали данашњег председника Владимира Путина, али не оног раног Путина, који је у првим годинама своје делатности на месту председника Руске Федерације такође покушавао да се допадне Западу, већ данашњег Путина, који одлучно брани традиционалне духовне и моралне вредности – све би било другачије.

Али тада је, наравно, било страшно време. Пропаст Совјетског Савеза, пропаст федеративне Социјалистичке Југославије — то је био почетак светског безакоња господара униполарног светског система. А прва жртва тог униполарног света била је Југославија. Овде, на Балкану, су почели ратови.

Године 1995, у Немачкој, у Бундестагу, који је тада био у Бону, имао сам прилику да се сретнем са Ханс-Дитрихом Геншером, веома истакнутом немачком политичком фигуром друге половине 20. века, који је био министар спољних послова и вицеканцелар СР Немачке од 1974. до 1992. године. Са мном је као незванични саветник био велики совјетски дипломата Јуриј Квицински. Он је и преводио наш разговор. И у сусрету са водећим немачким дипломатом, отворено сам му рекао: „Господине Геншер, то што се сада дешава у Босни и Херцеговини, цео тај рат на територији Југославије, то је ваша кривица; и не само Немачке, већ ваша лично. Тиме што сте, кршећи међународно право, признали независност Хрватске и Словеније, Ви сте изазвали експлозију на Балкану.“ Геншер то није негирао.

Слободан Милошевић, који је постао председник Србије 1989. године, добио је веома тешко политичко наслеђе.

Наравно, далеко сам од тога да идеализујем било кога. Свако од нас има мане, имао их је и Слободан Милошевић, али не онакве каквим су почели да га приказују након његовог свргавања и незаконите предаје Хашком трибуналу

Наравно, далеко сам од тога да идеализујем било кога. Свако од нас има мане, имао их је и Слободан Милошевић, али не онакве каквим су почели да га приказују након његовог свргавања и незаконите предаје Хашком трибуналу. На пример, је и даље не верујем да је он на било који начин био умешан у убиство Ивана Стамболића у августу 2000. Не верујем ни многим другим лажним, недоказаним оптужбама које су изнете Милошевићу у Хагу, у покушају да га представе као страшног монструма, пристрасно одбацујући исказе сведока који нису оставили камен на камену од оптужнице. Његова херојска одбрана у Хагу је посебна велика прича не само за народ Србије, већ и за цело човечанство. Није случајно што је патријарх српски Павле, који се љутио на Милошевића због односа према цркви, рекао да га Српска Православна Црква поштује и спремна је да служи опело председнику Савезне Републике Југославије, који је погинуо у Хагу.

У марту 2006. године, био сам укључен у организацију сахране председника Слободана Милошевића. Данас се мало ко сећа да је тадашње „демократско“ руководство Југославије одбило да га сахрани у домовини. Било је планирано је било да се Милошевић сахрани на затворском гробљу у Хагу. Ми, руски пријатељи Срба (тада сам био потпредседник Државне думе Русије), изјавили смо да Русија то неће дозволити. Ако Београд није спреман, онда ће Москва примити и сахранити посмртне остатке палог великог Србина. И успео сам да решим то питање. У ствари, чак сам успео да договорим две варијанте сахране. Прва је била световна сахрана у престоници, на нашем главном световном гробљу. Друга – уз сагласност Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Алексија II – била је сахрана у Новоспаском манастиру. У Царском манастиру, где се налазе гробови предака династије Романов.

И тек после тога, захваљујући чврстом ставу тадашњег руководства Српске радикалне странке (Шешеља није било, и он је био у Хагу), Томислава Николића, Драгана Тодоровића, Александра Вучића и других истакнутих српских политичара, дата је дозвола да се Слободан Милошевић сахрани у Србији. Велику улогу је одиграо ултиматум Ивице Дачића и Социјалистичке партије Србије, када су запретили изласком СПС из владајуће коалиције ако сахрана покојног председника у Београду буде забрањена. Милошевић је ипак формално био лидер њихове партије; па би их равнодушност према његовој судбини озбиљно покосила на изборима.

Међутим, тада смо опет били преварени. При поласку из Москве за Београд, обавештен сам да је усаглашена сахрана у Алеји великана. Али по слетању у главни град Србије, сазнао сам да је чим је авион са Милошевићевим ковчегом слетео у Београд, државна сахрана забрањена, а Алеја великана отказана. „Сахраните га где хоћете, али приватно.“

Сада сам уверен да они који знају истину о тој епохи, ту истину морају да забележе и оставе потомству. Док постоји могућност. Не смемо дозволити да историју пишу само наши заједнички непријатељи

Морао сам и да координирам рад на томе да се Марку Милошевићу, сину покојног председника, омогући да преузме очев ковчег из Хага. Није било лако, јер је и за сином издата потерница. Тек што сам стигао у Београд, наша парламентарна делегација састала се са председником Народне скупштине Србије. Мој задатак је био да покушам да обезбедим дозволу српских власти да његова супруга, Мира Марковић, истакнути југословенски политичар, присуствује Милошевићевој сахрани. Као одговор на моју молбу, председник Скупштине је рекао да није против, иако и за њом постоји потерница, али да ће Мира Марковић морати да по доласку преда властима свој пасош. Када сам питао за шта је она оптужена, речено нам је да је злоупотребила свој положај, утичући на Милошевића да додели стан жени са дететом мимо редоследа. Морао сам да се горко нашалим да сам лично вероватно зарадио доживотну робију, пошто сам годинама помагао својим бирачима око станова, телефона и других сличних ствари. Али морао сам да позовем Москву и обавестим их да ће долазак удовице морати да се откаже јер њена безбедност не може да се обезбеди.

Али зато смо видели да хиљаде људи желе да се опросте од свог председника. Музеј револуције, где су једино могли да изложе Милошевићев ковчег ради опроштаја, нису могли да затворе ни ноћу, јер је река људи непрекидно текла. Следећег дана, ковчег је изложен на монтираној бини са надстрешницом испред Народне скупштине (и коришћење просторија Скупштине није било дозвољено). Испраћај је био грандиозан! Став народа према погинулом у Хагу лидеру Југославије је био другачији од става власти. Да га испрате, дошле су не десетине, већ стотине хиљада житеља Србије. Иступајући на испраћају, говорио сам о Слободану Милошевићу као о хероју не само Србије, не само Југославије, већ и целог словенског света.

Сада сам уверен да они који знају истину о тој епохи, ту истину морају да забележе и оставе потомству. Док постоји могућност. Не смемо дозволити да историју пишу само наши заједнички непријатељи.

Ми морамо разумети да је Слободан Милошевић одавно за цео свет постао оличење личног хероизма и државничке мудрости. Он је знао је да Југославија не може да добије рат против НАТО-а. Али је категорички одбио да капитулира. Рекао је: „Борићемо се.“

Нећу крити да сам био запањен и ожалошћен када су садашње српске власти одлучиле да на месту зграде југословенског Генералштаба, коју су НАТО агресори бомбардовали 1999. године изграде амерички хотел, небодер Трамп Тауер. То не би било само апсурдно, то би била српска цивилизацијска капитулација. НАТО бомбардовање 1999. године убило је више од 2.500 људи, а порушена зграда Генералштаба није дала да се то заборави. Хвала Богу, суочени са народним протестима Срба, Американци су сами одустали од тог провокативног пројекта.

Не желим више да задржавам вашу пажњу; треба да говоре и моје колеге. Али завршићу своје иступање само једном тврдњом.

Истина о Слободану Милошевићу је важна за духовно-морални препород не само српског народа већ и других словенских народа. Као минимум! Ми морамо разумети да је Слободан Милошевић одавно за цео свет постао оличење личног хероизма и државничке мудрости. Он је знао је да Југославија не може да добије рат против НАТО-а. Али је категорички одбио да капитулира. Рекао је: „Борићемо се.“

Нека му је светла памјат!

(srbratstvo.rs)