Данас: Контрола цена, скупље гориво за странце, рационализација потрошње - Да ли европске земље паниче или се спремају за дужу кризу?

 Нагли раст цена нафте због сукоба на Блиском истоку натерао је европске владе на низ брзих, али различитих интервенција на тржишту горива. Иако им је циљ да ублаже инфлаторни удар и спрече несташице, ове мере, од контроле цена до рационализације потрошње, отварају питање да ли Европа реагује на кризу на време или улази у превремену панику.

Рат у Ирану, који траје већ неколико недеља, довео је до наглог раста цена нафте, која од тада готово да не силази испод 100 долара по барелу.

Уколико тај раст буде још драстичнији, бројни стручњаци предвиђају црни сценарио, јер би тако високе цене нафте поскупеле практично све остало, што би изазвало јак инфлаторни удар.

Уколико тај раст буде још драстичнији, бројни стручњаци предвиђају црни сценарио, јер би тако високе цене нафте поскупеле практично све остало, што би изазвало јак инфлаторни удар

Ових дана цена још увек осцилира – час падне, час скочи, а то махом зависи од изјава председника САД Доналда Трампа о томе да ли је сукоб при крају или је договор далеко.

Иако ситуација још увек није прерасла у озбиљнију кризу, раст цена нафте подигао је цене нафтних деривата, па је моторно гориво значајно скупље.

У Србији је цена дизела тренутно 212 динара за литар, док је цена бензина 188 динара, уз државна ограничења.

Наиме, држава је смањила акцизе за 60 одсто, што је отворило простор да цене за грађане буду на том нивоу, док би реална тржишна цена дизела, према речима министарке енергетике Дубравке Ђедовић Хандановић, била 270 динара.

Србија је одлучила да повуче и део нафтних деривата из резерви, како би се додатно смањио притисак.

Међутим, земље Европе различито су реаговале на ову кризу. Иако су многи регулисали цене како се сав терет не би прелио на потрошаче, неки су отишли и корак даље.

Како су цене на пумпама на ауто-путевима у појединим земљама иначе више него на осталим пумпама у земљи, то је сада посебно дошло до изражаја. Један од таквих примера је и суседна Хрватска, где су цене тренутно ограничене, па евродизел кошта 1,73 евра, док је цена на пумпама које се налазе на ауто-путевима остала тржишна и износи 1,86 евра, јер се на њих ове мере државе не примењују.

Словачка је отишла најдаље, па је  одредила више цене за возила са страним таблицама. Дакле, за све странце, цена горива је виша у овој земљи.

Такође, Словенија је постала прва држава чланица ЕУ која је увела рационализацију горива, односно меру којом су возачи ограничени на максималну куповину од 50 литара горива дневно. Предузец́а и пољопривредници имају могућност куповине од 200 литара.

Дакле, криза на Блиском истоку натерала је европске владе на различите кораке, који грађанима често делују помало конфузно и као „хистерична“ реакција на кризу која је тек у повоју.

Ипак, Вељко Мијушковић са Економског факултета у Београду за Данас наводи да је реакција очекивано била брза и, пре свега, дефанзивна.

„Већина влада покушава да купи време и спречи панику комбинацијом контроле цена, акциза, резерви и административних ограничења, док поједине земље већ уводе и рационализацију продаје. То показује да Европа ову кризу не доживљава као краткотрајан тржишни поремећај, већ као озбиљан енергетски и политички ризик“, објашњава наш саговорник.

Најчешћи скривени ефекат оваквих мера је, сматра он, да се проблем само привремено замрзне, али не решава.

„Временом се јављају већи фискални трошкови, поремећаји у снабдевању, разлике у ценама између региона и додатни притисци на тржиште. На крају, део терета се готово увек прелије на друге секторе кроз вишу инфлацију и спорији економски раст“, указује Мијушковић.

Овакве мере су, према његовим речима, оправдане када постоји реална опасност од несташица, наглог скока цена и дестабилизације тржишта.

„Оне су делотворне краткорочно, јер штите грађане и привреду од првог удара, али дугорочно не могу заменити тржиште, нити неутралисати глобални раст цена енергената. Што дуже трају, то су скупље за буџет и већа је вероватноћа да произведу поремећаје негде другде у систему“, упозорава Мијушковић.

Међутим, он не сматра да су овакве мере држава преурањене, јер је, како наглашава, у кризама често већи проблем закаснела него рана реакција.

„Ако би се криза продубила, државама остају још селективније интервенције – циљане помоћи за транспорт, пољопривреду и индустрију, додатно коришћење резерви, строжа контрола извоза и, у крајњем случају, шира рационализација потрошње. Другим речима, садашње мере су прва линија одбране, а озбиљније рестрикције долазе тек ако поремећаји потрају“, појашњава.

Више цене горива на ауто-путевима су, каже Мијушковић, делом економски објашњиве.

„Трошкови пословања на ауто-путевима су често виши и ту постоји другачија структура тражње. Међутим, у кризним околностима таква разлика лако добија и политичку димензију, јер путници то доживљавају као додатно оптерећење у тренутку када је гориво већ прескупо. Зато је формално могуће оправдати разлику, али је тешко одржива ако постане превелика“, сматра он.

Када је реч о вишим ценама за странце, Мијушковић поручује да је граница између кризног управљања и потенцијалне дискриминације врло танка и брзо се може прећи.

„Чим мера прави разлику по основу страних таблица или порекла купца, она више није само кризно управљање, већ може бити виђена као дискриминаторна пракса. Државе могу покушати да заштите домаће снабдевање, али морају водити рачуна да не наруше основна правила тржишта“, наглашава.

Ограничење количине горива које може да се купи на пумпи, упозорава Мијушковић, носи ризик од „цветања“ црног тржишта.

„Када се уведе ограничење количине, део тражње се пребацује ван регуларних канала, посебно ако постоји страх од несташица или даљег раста цена. Као краткорочна мера може имати ефекта, али ако потраје, готово сигурно подстиче препродају и гомилање залиха“, закључује он.

(Данас)