Esej o strasti, šefa Katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu, profesora Đorđa Stankovića, ne bi izazvao iole značajniju pažnju javnosti da nismo istorijski i praktično sada u Okružnom sudu u Beogradu. Hoćemo li uspeti da kao i drugi narodi iz njega izađemo časno i dostojanstveno?

Nikakav pravni argument za rat nije postojao na Kosovu, slučaj postmodernog pravednog rata zasnivao se na kontroverznoj evidenciji. Nametljiva nelegalnost toga rata učinila je od rasprave međunarodnih pravnika o Kosovu interesantnu studiju o jednom slučaju, studiju o statusu te grane prava.

Kratak kurs iz novije istorije „dve Srbije” pokazaće da se podela razrasla, ukorenila u misli, priče, ponašanja, mentalitet. A jedno vreme se izdašno u političkoj sferi gajila. Govorimo samo o periodu – od pada Berlinskog zida – u kome su današnji miritelji uticali na ono što danas imamo.

Čak i ako se uzme da EU jeste spoljnopolitički prioritet, to se ni u kom slučaju ne može i ne sme porediti sa nečim što je stvar poštovanja Ustava, očuvanja nacionalnog dostojanstva i državnog suvereniteta.

Ako bilo ko ozbiljno pogleda kako je ovaj region politički evoluirao poslednjih deset godina, videće da je jedan od najznačajnijih faktora bila uloga koju je igrao Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju.

Kosovo je Srbija, niko nije rekao da nije. Osim onih koji su plaćeni da to rade, da navuku što glasniji bes i lažnih i iskrenih patriota na sebe, a odvuku pažnju sa onoga što se za to vreme dešava na samom „mestu zločina“.

Poslednjih godina među hrvatskom desnicom i srpskom levicom insistira se na tome da je “Nedićev Beograd” imao dva koncentraciona logora (Staro sajmište i Banjicu), kao i da je vlada Milana Nedića bila politički, ideološki i lično odgovorna za uništavanje Jevreja u Srbiji.

To što u Rezoluciji 1244 nigde izričito ne piše da je secesija zabranjena, nikako ne može da znači da je dozvoljena. Ako usvojimo stav da je „sve što nije izričito zabranjeno, dozvoljeno“, onda smo na dobrom putu ka punoj anarhiji.

Četvrtog jula popodne Naser Orić se vratio iz Haškog tribunala u BiH kao slobodan čovek. Na sarajevskom aerodromu sačekali su ga kao “heroja” njegovi saborci.

Srbija se nacionalnog programa, istorijski gledano, odrekla još daleke 1914. godine. Prema mom mišljenju, ona je tada imala svoj pravi strategijski plan – okupljanje svih srpskih oblasti, iz svih srpskih zemalja, u jednu jedinstvenu srpsku državu