A 20. vek se okončao najtežim nacionalnim porazima - gubitkom svega što smo smatrali pobedama u Prvom i Drugom svetskom ratu. Svoje nacionalne i ljudske nesreće okončavamo pred svetom kao narod ratnih zločinaca kome se sudi u Haškom sudu.

U najmanju ruku, rasterećena od problema Kosova, Srbija će sada imati priliku da ispuni do sada zanemarenu međunarodnu obavezu garanta Dejtonskog sporazuma. Srbima preko Drine i ne treba više, a Bošnjacima je i to previše u odnosu na njihova dirljivo naivna očekivanja.

Kakva će biti stvarna orijentacija Srbije u kolopletu sve ozbiljnije svetske krize, pored pritiska objektivnih okolnosti, uvek je i stvar izbora. Izbor nije samo rezultat saznanja i slobodne volje već i interesa koje presecaju odnosi snaga, odnosi moći.

Pre sto godina, Kraljevina Srbija bila je pretesna za ono što su njeni odgovorni, obrazovani i rodoljubivi građani doživljavali kao „otačastvo“ – današnjim građanima kao i da je ova, avnojevska Srbija prevelika.

Konstitutivni mit istorijski zrelog naroda ne može biti narušen otimanjem teritorije, ali ako bez njega ostanemo, ni nama ni budućim generacijama neće biti moguće da damo odgovor na pitanje šta je to što čini vezivno tkivo naše nacije.

Za međunarodnu zajednicu, vašingtonsku i briselsku administraciju, za određene članove Predsedništva BiHa, za razna udruženja, za neobrazovanog i neupućenog predsednika, važno je da znaju da su se Srbi u Srbiji i Srpskoj kroz istoriju mnogo puta morali pokoravati, ali da se nikada nisu savili pred neprijateljem i osvajačem.

Pošto je razbijena SFRJ, uništena Republika Srpska Krajina, razdržavljena „dejtonska“ Republika Srpska, srpskoj državi ne preostaje ništa drugo nego da svom snagom brani teritorijalni integritet barem ove preostale „badinterove“ Republike Srbije.

Nema ih puno niti su im tiraži veliki. Javna je tajna da se finansijer jednih novina koje pretenduju da budu nosilac tabloidnog novinarstva u Banjaluci hvalio da njega interesuje samo kako što više politički i lično diskreditovati Milorada Dodika.

Neće Srbija nestati, jer naš narod ima jednu osobinu koja ga izdvaja od ostalih, a to je inat. Po anglo-amerikanskom projektu naša država će biti osakaćena, teritorijalno, duhovno, ekonomski, politički i vojno. Ali, neće nestati.

Srbi se sa Sarajevom kao svojim glavnim gradom teško mogu subjektivno identifikovati već samim tim što su iz njega velikom većinom proterani. Već prvih dana rata bezmalo svi kadrovi srpske nacionalnosti koji su se zatekli u Sarajevu na čelu privrednih preduzeća, banaka, medijskih kuća, klinika, fakulteta, škola itd. bili su smenjeni.