И колико год господин Копиривица био у праву у принципу у већини изнетих ставова, и колико год да их је добро аргументовао, није нам дао предлог шта и како даље чинити.

Ćaci nije ni kulturna, ni obrazovna, ni klasna kategorija, već moralna izopačenost koja je nastala kao posledica naredbe jednog bednika.Taj bednik je vođa mafijaškog režima koji je, da posetimo, zbog odavanja počasti učenika u dvorištu škole zbog ubistva 16 ljudi usled korupcije ispod nadstrešnice u Novom Sadu, naredio da se napiše "ćaci u škole" a na pločniku iscrta desetine krvavih šaka sa pokazanim srednjim prstom.Deci u školi je režim pokazao SREDNJI PRST!

Текст представља претерану и идеолошки обојену критику термина „ћаци“, који се користи пежоративно за присталице режима, али аутор га хиперболизује до нивоа дехуманизације упоредивог са античким варварима, Старчевићевим „накотом“ или чак латентним геноцидом. Ова ескалација је неодржива: поређење са холокаустом („коначно решење ћацијевског питања“) је увредљиво и минимизира стварне историјске злочине. Аутор оптужује кориснике термина за културни расизам и тоталитаризам, али сам примењује сличну тактику – дехуманизује „студенте блокадере“ и „антићације“ као „параноичне“, „идеолошки несамосталне“, као и објективне савезнике Вучића, без икаквог доказа. Слабост је и у игнорисању контекста: термин „ћаци“потиче од грешке у писању графита, а служи као сатира неписмености и корупције, не као систематска мржња.

se ćaciji ojačavahu dosadašnjim činjenjima tzv. blokadera.

Термин "ћаци" је типичан израз српске духовитости, обична спрдња, сасвим оправдано и сасвим бенигно ругање на рачун једног одвратног моралног статуса, који заслужује много гору и много тежу квалификацију. Наравно да човек иоле очуване савести и интегритета осећа потребу да се дистанцира од моралне наказности и покварености која је ову земљу и овај народ довела, коначно, на саму ивицу опстанка, па макар тако што ће носиоце таквих особина и понашања, са презиром, неким заједничким, погрдним именом да означи.
Но о томе у тексту нема, такорећи, ни словца. Аутор нас је изложио надугачко - наширокој елаборацији о тобоже "дехуманизујућој" суштини ове поруге и непостојећим "опасностима" од исте, како би поентирао, за мене заиста фрапантним, изузетно неодговорним и као-од-режима-порученим поређењем оних који тај термин користе са оцем усташтва, Антом Старчевићем! Било би боље да је бар део тог труда уложио у разоткривање фашистичке суштине и природе самог "ћацизма".

Pročitao sam tekst profesora sa velikim naporom da ne odustanem.Pročitao sam i komentare. Svi su razumeli nameru teksta. Radi se, bez obzira na reči, o nedvosmislenoj podršci VELIKOM GEDZBIJU.

Скоро све је тачно, али недостаје храброст да се каже до краја.
Упозорења су празна без јасне поенте. Пасивни посматрачи немају право да себе зову неутралним када су трендови очигледно погубни.

Одговорност је на свакоме од нас. Већина данас ћути, чека, посматра.
Ако се Србија из овога извуче без жртава онда част пасивнима.
Али ако дође до ломова и ескалације, онда ће управо они који су „само посматрали“ морати да се погледају у огледало.

Ако ни режим не ваља, ни побуна против њега — онда имамо обавезу да створимо трећи пут. Да га има, прикључио бих се. Али пошто га нико не нуди, овакви текстови остају само интелектуална вежба.