Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Шта и ко ће све утицати на изборе у Српској |
![]() |
![]() |
![]() |
петак, 17. јануар 2014. | |
(Прес, 14. 1. 2014)
Што се тиче САД и ЕУ, овдје ваљда нема ниједног јединог бирача коме није јасно да, више први него други, нису наклоњени Српској и Србима, као што јесу Федерацији, то јесте Бошњацима и централизацији БиХ. Ко није запамтио, или је заборавио да су крајем рата бомбардовали положаје ВРС и да су након рата Српској додијелили једва четвртину од међународне помоћи која је стигла у БиХ, могао је да прати како су нам касније отимали ентитетске надлежности и гурали нас у унитарну Босну. Ни Брисел, а поготово Вашингтон, немају симпатије за Српску, па, дакле, ни за власт ни за опозицију, али имају изразите антипатије према Милораду Додику. Лидер мале земље, која није ни држава него ентитет, а већ осам година се јогуни, курчи и инати бранећи њен суверенитет, смета великим који су навикли на безусловну покорност. Зато данас у западним медијима једино њега поименце криве што је БиХ у стању распадања, а не планиране централизације. Ваљда већ свјесни да њихови пријекори овдје дјелују као препорука, отворено пријете да ће се вратити „незавршеном послу у Босни“. Истовремено, овдје су по први пут покренули и механизме за ненасилно смјењивање непослушних лидера преко НВО сектора. То је, сада, већ добро познати рецепт теоретичара Џимаја Шарпа и инструктора пуковника Хелвија, по коме су изведени „арапско прољеће“ на Блиском истоку и, прије тога, „обојене револуције“ у Источној Европи. Јесте да су у Либији, умјесто демократије, изазвали међуплеменски рат, да су у Египту умјесто либерала на власт довели Муслиманску браћу па онда увели војну диктатуру, да је у Сирији Ал Каида преузела неуспјелу побуну против аутократије, а да су у Украјини промјене блокиране пред ризиком банкрота државе. Али, зато је рушење Милошевића у Србији 2000. успјело и охрабрило нове покушаје. Чак ни већина чланова најужег руководства Отпора тада није знала да је међу њима била омања група, која је плаћена, обучавана и управљана из центра у Будимпешти, под руководством Вилијама Монтгомерија, бившег амаеричког амабасадора у више земаља региона. Открили су да су преварени тек онда када су неки од њихових бивших сабораца протјерани из Либије, Египта и Украјине као агенти ЦИА, а неки од бивших Отпораша у Београду отворили међународну школу „Канавас“ за обуку „плишаних револуционара“. Дакле, школа је близу, а нема ни језичке баријере ... Подршка матице је увијек била важан фактор на изборима у РС и зато опозиција стално спекулише да Додик не стоји добро у Београду. Као аргумент се најприје узимало што је Вучић изостао на једном од састанка двије владе у Бањалуци, а пошто је касније дошло до више билатералних сусрета у Београду, Андрић граду и Бањалуци, сада се инсистира да нису били довољно срдачни. Тачно је да Вучић није у срдачним односима са њим, али са ким па јесте. Напросто, овај интелигентни, образовани и амбициозни политичар је такав по природи и није примјећена његова срдачност ни са Николићем и Дачићем, или било ким другим у јавним приликама. Изузетак је онај шеик из Емирата који је ушао у ЈАТ. Али, замислимо како би код бирача у РС било примљено да и Босић госта у бијелој галабији позове кући на вечеру зато што је одлучио да уложи у Ер Српску. Одавде су попријеко гледали и на Тому док се, све до недавног прекида, редовно сусретао са Таипом и Бакиром у Станболу и Сарајеву, а шта ли би тек рекли на Мухамеда бин Заједа ал Најхјана, који, такође, подржава и независно Косово и муслиманску Босну. Подршка „матјушке“ Русије је по значају готово равна оној из матице, или чак и важнија у тренуцима када Србија, компромисима на безалтернативном путу у ЕУ, разочара не само Бањалуку, него и Москву. Можда је и то објашњење што је, упркос несразмјери - ентитет наспрам највеће државе на свијету, Додик током минулих година имао рекордан број сусрета са Лавровим, Шојгуом, Милером, па и самим Путином. Русија је блокирала усвајање свих Инцкових антисрпских извјештаја у Савјету безбједности УН, а нису изостале ни енергетске инвестиције у Босански Брод, Модричу, Угљевик и Јужни ток. Али, импресивна руска међународно политичка серија од Сирије, преко Сноудена и Украјине до Ирана, вјероватно ће изазвати повећан притисак западних савезника на земље Балкана и утврђивање простора који заокружују Румунија и Бугарска, односно Албанија и Црна Гора. Да ли ће у тој констелацији РС за Русију постати занемарљив улог у новој глобалној прерасподјели интересних сфера, или ће добити још већу подршку? Што се тиче окружења мимо Србије, Хрватска практично нема никакав утицај на изборе у Српској, а то би се данас могло рећи и за Црну Гору, чак и када се ради о традиционално блиској Херцеговини. А што се пак тиче Федерације, прецизније кантона са бошњачком већином, Сарајево је, као и увијек, врло активно против било које владајуће гарнитуре у Српској, све у наивном ишчекивању „босанских патриота“ на власти у Бањалуци. „Слободна Босна“, „Дани“ и други медији иду неколико корака испред бошњачких политичара. Из броја у број, уз интервјуе са Наташом Кандић, Соњом Бисерко и Пером Луковићем, редовно се појављују и опширни разговори са лидерима СДС, са неизоставнним блоком питања о Додиковим непочинствима. Сарајевски недељници, као и дневници, практично се и не читају у РС, а и оно мало што стиже до публике има супротан ефекат. СНСД и коалициони партнери би током предизборне кампање требало да откупљују дио тиража и да их активисти бесплатно дијеле бирачима. Утицаји су, међутим, само утицаји. Одлуку ће ипак донијети бирачи, који засад углавном не знају ни да ли ће уопште гласати, ни за кога ће. А када се, заглушени дреком РТВ порука и заслијепљени свјетлом билборда супротстављених страначких блокова завуку иза паравана, ко зна шта ће и зашто заокружити. |