Priča o devojčici koja je volela muziku

Gornje Polimlje na samom severu Crne Gore stočarski je kraj, bogat šumom i vodom. Plahovit Lim, kao i sve reke u Crnoj Gori, usekao je duboko svoje korito, a sa obe strane reke uzdižu se venci planina koje  se naslanjaju jedna na drugu – Čakor, Djevojački krš, Vaganica, Planinica, Sjekirica sa desne, Visitor sa Tatarijom, Goleš i Zeletin sa leve strane Lima. I tu malo Murino, mnogi bi rekli zabit. Ništa ne leti nad njim do orlovi. Baš u tu zabit je početkom aprila 1999, novinar i urednik tzv. složenih emisija - kako su se tada nazivali visoko pozicionirani urednici TV “Priština” - Branko Brudar, odlučio da od ratnog vihora koji je zahvatio Kosovo i Metohiju sakrije svoje ćerke Juliju i Teodoru i njihove sestre od tetke - Ivanu i Oliveru. Sve se slilo u malu, kako su je zapadni mediji nazivali "problematičnu pokrajinu" na jugu Srbije – avioni, projektili, bombe NATO pakta, vojska, policija, UČK, paramilitarci, izbeglice...Branko je mobilisan još na početku rata i poslat na granicu ka Makedoniji, supruga u radnoj obavezi rat je provela u pošti u Prištini. Julija i Olivera su jednog dana otišle niz seoski put Murina da kupe šećer za kolač koji im je mesila baka. Ubio ih je bombarder kojem je na komandnoj tabli seoska prodavnica pod Čakorom bila vojna meta. U prodavnici troje dece. Ukupno šestoro mrtvih.

Murino je malo mesto na severu Crne Gore, na oko devet kilometara od Plava, na raskrsnici kojom se prolazilo kada se nekada starim putem išlo na more, preko planine Čakor, pa se potom Prokletijama spuštalo prema Crnoj Gori. U Murinu je živela porodica Brankove supruge, a njihova deca su tamo provodila raspuste i bilo je to mesto za koje je Branko mislio da je idealno da decu sakrije od ratnog ludila koje je zahvatilo Kosovo i Metohiju.

“Prvo smo svi bili u Prištini, a onda sam ja insistirao da ih sklonim u Murino, baš zbog tih čestih bombardovanja Prištine, mogućih napada…teroristi haraju gradom…U Prištini smo boravili po podrumima i onda sam ja rekao porodici, kad već imamo mogućnost da odemo, da decu prebacimo tamo - moje dve ćerkice, desetogodišnju Juliju i sedmogodišnju Teodoru i njihove dve sestre od tetke - Ivanu i Oliveru.

U to vreme nije bilo lako putovati. NATO je svakodnevno bombardovao mostove i putnu infrastrukturu, zaposleni su imali radnu obavezu, uveden je policijski čas i kontrole na putevima su bile stalne. Branko je na samom početku bombardovanja mobilisan i poslat na tromeđu Crne Gore, Srbije i Makedonije, u selo Rence, prema Dragašu, dok je njegova tadašnja supruga imala radnu obavezu kao službenik pošte koje su tada bile posebno važne zbog potrebe održavanja komunikacionih sistema.

Kada se Branku i njegovom kolegi desetak dana od početka bombardovanja ukazala mogućnost da kolima tadašnje TV Priština svoju decu prebace na bezbedniju teritoriju, iskoristili su tu prvu, možda, mislili su - i jedinu priliku i decu odvezli do granice sa Crnom Gorom, gde su ih sačekali rođaci i uzeli decu.

Branko je bio siguran da je decu sklonio na bezbedno mesto. 

"Murino je jedno tako beznačajno mesto i deca su mi na sigurnom"​

"Jesam, imao sam jako lep osećaj, mislio sam - sad može da se desi šta god, neće biti nikakvog problema. Murino je jedno tako beznačajno mesto i deca su mi na sigurnom. Ja sam spokojan otišao na položaj, na sasvim drugi kraj zemlje."

Julija, Teodora, Olivera i Ivana su se bezbrižno igrale mesec dana, kao i sva deca iz kraja. Bio je to još jedan raspust, premda neuobičajen i neplaniran.

“Bio je 30. april. Bio sam na položaju. Drugari iz jedinice su na radiju čuli da je bombardovano Murino. Šta tamo imaju da gađaju? Ničeg za njih tamo nije bilo; ničeg važnog što bi moglo da privuče bombe NATO-a. To je tako beznačajno mesto.”

Branko je noć proveo uz radio, jedinu vezu sa spoljnim svetom koju je imao. Bio je i dalje čudno spokojan. Njegova deca su bezbedna i na sigurnom.

“Sve sam mislio da je to lažna vest, u to vreme se pisalo svašta.”

Dva dana kasnije do položaja na kojem se nalazio stigle su kolege sa televizije. Novinari su se u to vreme jedini i mogli probijati gotovo pustim, porušenim, kontrolisanim i ujedno nebezbednim putevima.

“Bilo je oko 10 sati, 1. maj. Oni su već došli na mesto gde sam ja bio. Jedan kolega je došao džipom i vozačem…tad' sam dobio potvrdu vesti."

Poginuli su njegova starija ćerka - desetogodišnja Julija...i njena sestra od tetke, 13-godišnja Olivera...i još jedan 13-godišnji dečak...i još troje ljudi.

Supruga je vest o smrti ćerke dobila pre Branka i ranije stigla u Murino, a Branko nakon dva dana.

"Išle su da kupe šećer. Baka im je pravila kolač"

“U Murinu, na raskrsnici i kod mosta, ima neka prodavnica. One su krenule nešto da kupe, da poslušaju babu. Sve četiri su krenule. Rekli su mi da je desetak minuta nakon što su se spustile do prodavnice, jedna bomba pala ispred mosta na oko kilometar. Meštani su to protumačili kao da ovi iz vazduha koji gađaju hoće da upozore. Ali, sledeća bomba je pala direktno na prodavnicu. Julija i Olivera su u tom trenutku bile u prodavnici. Poginule su na licu mesta i sa njima, 13-godišnji Miroslav Knežević. 30. aprila u 16 časova.”

Ostale dve devojčice su se spasile samo prstom sudbine, kaskajući za sestrama na oko stotinak metara dalje od njih. Zadobile su na čudan način samo ogrebotine, ali i veliku traumu, koju su roditelji kasnije lečili uz stručnu pomoć psihologa.

Branko govori da su decu jedva sahranili. Tela su bila raskomadana i razasuta na sve strane.

“Delove njihovih tela pokupili su stručnjaci koji su radili uviđaj. Na Internetu postoji slika,” čuju se u glasu ovog čoveka istovremeno praznina i težina poraza - ono što više nikada ne može da bude isto.

Kakvo je sećanje na Juliju? Kakva je bila devojčica?

“Volela je muziku. Bila je jako muzikalna. Bila je nasmejana devojčica, ne govorim zato što je više nema, nego zato što je takva bila ... Ona i Teodora su podelile… Julija je imala moj lik, a karakter moje supruge - mirna, staložena. Teodora je povukla majčin lik, a moj karakter - malo je eksplozivna, brza. Julija je bila fina devojčica. Uveliko je išla u školu, ostajala je i sama kući. Ja sam tada mnogo vremena provodio na terenu, po Kosovu, a pre toga u Hrvatskoj, pa u Bosni i Hercegovini, a ona je bila poslušna, redovno je pisala domaći, bila dobar đak i bila je jako muzikalna.”

Šta je želela da postane kad poraste?

“Pričali smo. Ona je kao i svako dete lutala. Počela je sa baletom, pa je došla čak do veterinara, te dečje priče. Ja sam tada u to vreme slabo bio kući, jer se puno radilo po terenu.”

Šta je radila poslednjeg dana svog života?

“Kao i svakog dana kako su vreme provodile u Murinu. Kako su mi posle pričali, naše devojčice su se u kraju bogatom prirodom, punom zelenila, igrale i tog dana normalno. Igrale su se i baka je htela nečim da ih počasti, da napravi neki kolač, a okolo ima i dosta rođaka i svi se igraju, te su odlučile da odu do seoske prodavnice i kupe šećer, ili već neki sastojak za kolač. I onda su zamolile baku da ih pusti, govorile su joj, ‘pa hajde da odemo’, baka njima, ‘nemojte, imamo dovoljno’, one su navaljivale, ‘hajde da odemo malo od kuće, van dvorišta’. Htele su valjda da se lepše osećaju i onda su krenule i tako – bilo je to.”

Branko je jak muškarac. Trudi se da seče rečenice dužim pauzama i sakrije stegnutost i suvoću grla. Prošao je u svojoj karijeri i životu dosta toga. Dok razgovaramo o Juliji, a mala Una vozi rolere, rasplakao se. Ne želi da ostane u suzama. Vraća se kratkim rečenicama.

“Teško. Teško. Teško je to opisati. Sve je jako teško rečima opisati. Ja se i ne sećam, iskren da budem. Možda desetak dana nakon toga, slabo se čega sećam. Slabo se čega sećam. Ja sam posle toga odlazio i za Prištinu, ali teško je to opisati. To je praznina jedna velika. To je strašno nešto. Evo, koliko je prošlo, a kako kažu, meni kao da je juče bilo.”

Una je treća Brankova ćerka, prva iz drugog braka. Rodila se skoro dvadeset godina posle Julijine smrti. Ona je Branka vratila u život. Branko joj priča o Juliji, sestri koju nikada neće moći da upozna. Una ima sedam godina, Julija bi danas imala 26. Una Juliju vidi najviše na fotografijama koje se čuvaju kod Brankovih roditelja.

“Pričam joj, ali ona još uvek ne shvata. Par puta me je pitala za Juliju, zato što su kod mojih roditelja Julijine fotografije. Ja joj onda objasnim - to je jedna tvoja seka, pričaće ti tata o njoj. Ali, to što se Una rodila, mislim da me je to vratilo u život i da tako kažem - u neku normalu. Posvetio sam se njoj, njenom odrastanju i onda nekako lakše podnosim sve.

"Svejedno mi je gde sam bio; cela godina, svaka godina je ista"

Posle sahrane ćerke Julije '99, porodica Brudar se vratila svojim ratnim obavezama. Branku su izašli u susret i nisu ga slali na isti položaj, već u drugu jedinicu u kojoj su uglavnom bili novinari. Po sopstvenom priznanju, uprkos razumevanju kolega, bilo mu je svejedno gde je bio.

“Da li sam bio u Prištini, na granici, ili gde god već - u drugoj jedinici, bilo mi je svejedno…”

Porodica se po okončanju bombardovanja ponovo okupila u svom stanu u Prištini, na Sunčanom bregu. Bez Julije.

Iz Prištine i sa Kosova i Metohije odlaze vojska i policija, a stotine hiljade albanskih izbeglica ulazi u pokrajinu, Srbi se izlažu javnom linču i proteruju.

“Živeli smo na Sunčanom bregu, ali je tamo bilo nemoguće više živeti. Odlazim u Beograd, gde mi se nalazila rodbina. Nije mi Beograd najsrećniji izbor, ali ni na koga nisam imao da se oslonim osim da odem tamo. Tu smo došli, tako sam tu i ostao, evo do danas.”

O čemu razmišljate svakog 24. marta, 30. aprila?

“Meni je cela godina ista. Cela godina, svaka godina je ista, nema tu posebnog dana. Tada se samo intenzivinije sećaš svega i tada idemo u Murino, jer su nam deca sahranjena tamo. Sahranili smo ih privremeno u Murinu, a ostale su nam tamo. Kada je godišnjica, kada su zadušnice, idemo. Obilazimo i kad osetimo potrebu.”

Brankova mlađa ćerka Teodora, koja je 30. aprila '99, za sestrom kaskala seoskim putem, danas je dvadesetrogodišnja majka dečačića. Sestre se seća, ali o tome, priznaje Branko, priča uglavnom sa majkom.

“Ja ne mogu. I ovako činim veliki napor da govorim o tome”,  još jednom mu podrhtava glas.

Branka ostavljamo sa Unom u Beogradu da nastavi da posmatra ćerku dok raste i vozi rolere. A Juliju, Oliveru i Miroslava, pored humki u Murinu i sećanja njihovim najmilijih, uneli smo u priču o stradaloj deci 1999. Z A Š T O?

U napadu na seosku prodavnicu i mostić u Murinu, stradalo je ukupno šestoro ljudi, od njih - troje dece. Desetak dana kasnije NATO je 'dokrajčio' most, onako kako je 'dokrajčio' i prodavnicu, tog puta bez žrtava. Poginuli su: Julija Brudar (devet godina), Olivera Maksimovic (12), Miroslav Knežević (13), Vukić Vuletić (47), Milka Kocanović (63) i Manojlo Komatina (67). 

KoSSev