Zašto Turska ne učestvuje u ratu protiv "Islamske države"?

Udari iz vazduha snaga koalicije na radikalne islamiste "Islamske države" ne daju očekivane rezultate, iako se deo snaga mudžahedina posle bombardovanja povukao iz strateškog grada Kobane, koji se nalazi na samoj granici Sirije i Turske.[1] Bombardovanje iz vazduha može biti efikasno, ali za pobedu uvek je potrebno imati vojnike na terenu. Pošto SAD ne žele da vode još jedan rat i nisu spremne da njihovi vojnici ginu u borbi protiv „Islamske države“, trupe na zemlji čine Kurdi i sirijska vojska.

Iako se sirijska vojska zajedno sa Kurdima, kojima je oružje dotureno iz Nemačke, bori protiv snaga „Islamske države“, i dalje na zapadu sa podozrenjem gledaju na alavitsku vladu u Bagdadu. Iako su hrabri borci, Kurdi ne mogu da izdrže dugotrajniji pritisak terorista „Islamske države“, a sirijske snage su pretrpele ogromne gubitke u borbi protiv terorista koje je zapad podržavao.

Amerika je direktno stvorila „Islamsku državu“, ali sada je bombarduje jer se ona otrgla kontroli i počela je da bude opasna pretnja za zemlje u regionu. Ipak, ako Amerikanci ne žele da žrtvuju svoje vojnike, neko će morati jer pitanje je koliko sirijsko-kurdske trupe mogu izdržati čak iako imaju podršku iz vazduha. Jedini važni igrač koji se još drži po strani u regionu jeste Turska. Iako se borbe vode bukvalno na njenoj granici, turska armija se ne oglašava. Turski predsednik Redžep Erdogan očigledno u svemu ovome vidi interes Turske i svoj lični cilj. Jasno je da Turska želi da ima kontrolu nad regionom Sirije i severnog Iraka, kao i da proširi svoju sferu uticaja.

Ankari ne odgovara vlada u Damasku. Erdogan bi želeo da radikalni islamisti koji su u Siriju ulazili iz Turske svrgnu s vlasti alavitsku vladu i postave marionetsku vladu koja bi izvršavala naloge Ankare. Osim toga, Turska ne želi da se uključi u borbu protiv „Islamske države“ jer perfidno ne želi da ratuje na istoj strani na kojoj ratuju sirijski vojnici i Kurdi.

Turska je u NATO paktu, i ima određene obaveze koje članstvo podrazumeva. Međutim, čini se da se Turska oglušuje o svoje obaveze i da su zapadne sile, a pre svega koalicione snage koje vode borbu protiv „Islamske države“, ljute na nju. Visoki zvaničnik američke administracije naveo je sledeće: „Prisutan je rastući bes zbog odugovlačenja Turske da reaguje da se spreči masakr, na oko kilometar od njene granice. Bez obzira na galopirajuću humanitarnu katastrofu u Siriji, oni izmišljaju razloge da ne reaguju da spreče još jednu katastrofu. To nije način na koji NATO saveznik reaguje, dok se odvija pakao na korak od njihove granice". Čini se da Turska igra jednu igru i da svojim ćutanjem želi da ispuni određene ciljeve. Prvi cilj jeste pad vlade Bašara al Asada i uništenje sirijske armije. Sirijska armija je ozbiljna prepreka širenju turskog uticaja i zato Ankara želi da ta prepreka bude eliminisana. Drugi cilj je što veće stradanje kurdskog naroda.

Tursku ne zanimaju kurdske žrtve, već samo prazan prostor koji će ostati nakon masakra. Erdogan misli da može da se nagodi sa đavolom i da sarađuje sa „Islamskom državom“. Zašto da ne, ona se trenutno bori protiv njegovih tradicionalnih neprijatelja. Ipak, ako želi da stvarno natera Tursku da se uključi u rat protiv "Islamske države", Amerika ima toliko načina. Verbalne izjave su jedno, a stvaran bes je nešto drugo. NATO pakt i te kako može da natera Tursku da se bori ukoliko to zaista želi. Pitanje je zašto Vašington ne pritisne Erdogana više, toliko koliko je dovoljno da on mobiliše tursku armiju.

Turska vojska nije za potcenjivanje. Naprotiv, ona je najjača u regionu i zato razloge moramo da potražimo negde drugde. Amerikanci su oduvek voleli da se igraju rata i zato imaju sasvim sigurno spreman plan kojim će nagraditi Tursku. Daleko od toga da su Vašington i Ankara na suprotnim stranama, naprotiv, oni su vrlo bliski i spremaju podelu uticajnih sfera u regionu nakon što se borba završi. Međutim, „Islamska država“ nije igračka i vrlo lako može da se desi da sama Turska postane plen radikalnih islamista. U turskim gradovima sa kurdskom većinom već se nezadovoljstvo prenosi na ulice.

U sukobu sa policijom poginulo je osamnaestoro ljudi. Njihovi zahtevi su bili da se Turska uključi u borbu protiv „Islamske države“. Ukoliko Erdogan bude nastavio sa svojom igrom, lako može da mu se desi da bude suočen sa nemirima u sopstvenoj zemlji. U svakom slučaju, „Islamska država“ je takva da predstavlja pretnju po čitav svet. Ako Erdogan misli da može da je ukroti, on se silno vara jer mudžahedini "Islamske države" vrlo lako mogu da napadnu i Tursku. U tom slučaju američko-turski plan će se sigurno raspasti.