Zapad kriv za krizu u Ukrajini, ili zablude liberala koje su isprovocirale Putina

(Forin afers)

Prema dominantnom stavu na Zapadu, uzrok ukrajinske krize može se skoro u potpunosti svesti na rusku agresiju. Argument u prilog tome je da je ruski predsednik Vladimir Putin pripojio Krim kao izraz dugogodišnje želje za restauracijom sovjetske imperije, a on na tom putu može krenuti i na ostatak Ukrajine, kao i na druge zemlje istočne Evrope. Iz ovog ugla gledanja, smena ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča u februaru 2014. samo je pružila izgovor za odluku Putina da naredi ruskim snagama da zauzmu deo Ukrajine.

Međutim, ovo nije tačno: Sjedinjene Države i njeni evropski saveznici dele veći deo odgovornosti za krizu. Koren nevolje je proširenje NATO, centralni element šire strategije da se Ukrajina izmesti iz ruske zone uticaja i da se integriše u Zapad. Istovremeno, širenje EU na istok i podrška Zapada prodemokratskom pokretu u Ukrajini - počevši od Narandžaste revolucije u 2004. godine - bili su kritični elementi, takođe. Od sredine devedesetih, ruski lideri se odlučno protive proširenju NATO, a u poslednjih nekoliko godina jasno su poručili da neće mirno stajati po strani dok se njihov strateški važan sused pretvora u zapadni bastion. Za Putina, nezakonito rušenje demokratski izabranog i proruskog predsednika - koji je Putin s pravom označio kao "puč" – bila je kap koja je prelila čašu. On je odgovorio tako što je anektirao Krim, plašeći se da će ostrvo postati domaćin pomorske baze NATO i radeći na destabilizaciji Ukrajine dok ne napusti svoje napore da se priključi Zapadu.

Putinovi potezi ne bi trebalo da predstavljaju iznenađenje. Uostalom, Zapad je taj koji je kročio u rusko dvorište i zapretio njenim najbitnijim strateškim interesima, a što je Putin jasno naglašavao i ponavljao. Elite u SAD i Evropi zaslepljene su jednim pogledom na međunarodnu politiku. One veruju da logika realizma ima mali značaj u 21. veku i da Evropa može biti celovita na bazi principa vladavine prava, ekonomske samostalnosti i demokratije.

Ova shema događaja krenula je naopako u Ukrajini. Kriza pokazuje da real-politika ostaje relevantna - zemlje koje je ignorišu, to čine na sopstvenu odgovornost. SAD i evropski lideri pokušali su da uvuku Ukrajinu u zapadno uporište na ruskoj granici. Sad, kada su posledice takvog pokušaja jasne, bila bi još veća greška da nastave takvu politiku.

SAD i evropski lideri pokušali su da uvuku Ukrajinu u zapadno uporište na ruskoj granici.

Zapadna uvreda

Kako se Hladni rat završio, sovjetski lideri bili su skloniji tome da američke snage ostanu u Evropi i da NATO opstane. Smatrali su da će tim dogovorom ponovo ujedinjena Nemačka ostati pacifikovana. Međutim, oni, kao i ruski naslednici SSSR, nisu želeli nastavak rasta NATO, te su pretpostavljali da su zapadne diplomate razumele njihove brige. Klintonova administracija očito je mislila drugačije, pa je tokom sredine devedesetih počela sa pritiscima za širenje Alijanse.

Prvi krug proširenja dogodio se 1999. Članice saveza postale su Češka, Mađarska i Poljska. Drugo proširenje usledilo je 2004. i ono je uključilo Bugarsku, Estoniju, Letoniju, Litvaniju, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju. Moskva je ulagala oštre prigovore od samog starta ovog procesa. Na primer, tokom NATO kampanje protiv bosanskih Srba 1995, ruski predsednik Boris Jeljcin rekao je: ''Ovo je prvi znak onoga što se može dogoditi kada NATO dođe do ruskih granica...Plamen rata može se zapaliti u čitavoj Evropi''. Rusi su, međutim, tada bili veoma slabi kako bi omeli proširenje NATO na istok koje, istine radi, nije predstavljalo tako veliku pretnju, jer nijedna nova članica nije delila granicu sa Rusijom, izuzev malih baltičkih zemalja.

NATO je nastavio da gleda dalje na istok. Na samitu Alijanse u Bukureštu, aprila 2008, savez je razmatrao pitanje učlanjenja Gruzije i Ukrajine. Bušova administracija je podržala ovakvu ideju, ali tome su se protivile Francuska i Nemačka, iz straha da će taj potez iritirati Rusiju. Na kraju, članice NATO postigle su kompromis: Alijansa nije pokrenula formalan proces koji vodi do članstva, ali je izdala saopštenje kojim se primaju k znanju težnje Gruzije i Ukrajine i kojim je hrabro zaključeno da će ''te dve zemlje postati članice NATO''.

Moskva taj epilog ipak nije videla kao kompromis. Tadašnji zamenik ministra inostranih poslova Rusije Aleksandar Gruško rekao je tada da je ''članstvo Gruzije i Ukrajine u alijansi velika strateška greška koja će imati veoma ozbiljne posledice za panevropsku stabilnost''. Putin je insistirao na tome da će ulazak ove dve države u NATO predstavljati ''direktnu pretnju'' Rusiji. Jedne ruske novine izvestile su da je Putin tokom razgovora sa Bušom ''vrlo jasno ukazivao da će Ukrajina prestati da postoji ukoliko bude primljena u NATO''.

Ruska invazija na Gruziju avgusta 2008. trebalo je da razbije poslednje nedoumice o Putinovoj odlučnosti da spreči ulazak Gruzije i Ukrajine u NATO. Gruzijski predsednik Mihael Sakašvili, koji je bio odlučan da svoju zemlju uvede u članstvo NATO saveza, odlučio je leta 2008. da reintegriše dva separatistička regiona, Abhaziju i Južnu Osetiju. Putin je težio tome da Gruzija ostane slaba i podeljena i van NATO. Nakon što su izbile borbe između gruzijske vlade i separatista iz Južne Osetije, ruske snage preuzele su kontrolu nad Abhazijom i Južnom Osetijom. Moskva je jasno stavila do znanja kakve su joj namere. Međutim, uprkos ovom jasnom upozorenju, NATO nikada nije javno odustao od namere da priključi Gruziju i Ukrajinu u članstvo NATO. Savez je nastavio da se širi tokom 2009. godine, kada su Albanija i Hrvatska postale članice.

EU se takođe širi na istok. U maju 2008. EU je obelodanila program ''Istočno partnerstvo'', program koji pomaže razvoj zemalja poput Ukrajine i integriše ih u ekonomiju EU. Očekivano, ruski lideri videli su ovaj plan kao neprijateljski interesima Rusije. U februaru ove godine, pre nego što je Janukovič bio primoran da ode sa vlasti, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov optužio je EU da pokušava da kreira ''zonu uticaja'' u istočnoj Evropi. U očima ruskih lidera, širenje EU je trojanski konj ekspanzije NATO.

Konačno, sredstvo Zapada za udaljavanje Kijeva od Moskve bila je ulaganje truda u širenje zapadnih vrednosti i promovisanje demokratije u Ukrajini i drugim postsovjetskim državama. U realizaciju tog plana često se uključuje finansiranje prozapadnih organizacija i pojedinaca. Viktorija Nuland, pomoćnih sekretara SAD za evropske i evroazijske poslove, procenila je u decembru 2013. godine da su SAD od 1991. investirale više od 5 milijardi dolara da bi pomogle Ukrajini da dostigne ''budućnost kakvu zaslužuje''. Kao deo ovih napora, američka vlada je finansirala Nacionalnu zadužbinu za demokratiju. Ova neprofitna fondacija finansirala je više od 60 projekata sa ciljem promovisanja civilnog društva u Ukrajini, a predsednik ove fondacije Karl Geršman nazvao je tu zemlju ''najvećom nagradom''. Nakon što je Janukovič pobedio na izborima februara 2010, Nacionalna zadužbina za demokratiju procenila je da se time narušavaju njeni ciljevi, pa je priblegla finansiranju opozicije i jačanju demokratskih institucija u državi.

Kada su ruski lideri uvideli ovaj, od Zapada vođen, socijalni inženjering u Ukrajini, zabrinuli su se, jer su shvatili da ova zemlja može biti sledeća. A takvi strahovi su bili opravdani. Septembra 2013. Geršman je napisao u Vašington postu: Ukrajinski izbor da se priključi Evropi ubrzaće nestanak ideologije ruskog imperijalizma koju predstavlja Putin''. Dodao je: ''Rusi, takođe, suočavaju se sa izborom, a Putin ne samo da može izgubiti van granica svoje zemlje, već i unutar Rusije''.

Stvaranje krize

Zamislite američki bes kada bi Kina stvorila impresivni vojni savez, pa pokušala da uključi Kanadu i Meksiko

Tri politike Zapada – uvećanje NATO, ekspanzija EU i promocija demokratije – dodale su gorivo na vatru koja je tinjala. Prva iskra dogodila se novembra 2013. kada je Janukovič odbio veliki ekonomski dogovor oko koga je pregovarano sa EU i kada je prihvatio umesto njega 15 milijardi dolara vrednu ponudu Rusije. Ta odluka uslovila je velike antivladine demonstracije koje su narednih tri meseca eskalirale i dovele do smrti oko sto demonstranata. Zapadni emisari su hitro došli u Kijev u misiju razrešenja krize. Dana 21. februara, vlada i opozicija postigle su dogovor koji je omogućavao Janukoviču ostanak na vlasti do održanja novih izbora. Međutim, sporazum se maltene odmah raspao, a Janukovič je pobegao u Rusiju sutradan. Novouspostavljena vlada u Kijevu je prozapadna i antiruska do srži, u svom sastavu imala je i ljude koji bi legitimno mogli biti nazvani neofašistima.

Iako puna razmera mešanja SAD u događaje još uvek nije jasna, jasno je da su SAD podržale prevrat. Nuland i republikanski senator DŽon Mekejn učestvovali su u antivladinim demonstracijama, a američki ambasador u Ukrajini DŽefri Pjat, po zbacivanju Janukoviča sa vlasti, rekao je da je to bio ''dan za udžbenike istorije''. Kako je snimak telefonskog razgovora otkrio, Nuland je zagovarala promenu režima i želela je da ukrajinski političar Arsenij Jacenjuk postane premijer nove vlade, što je i postao. Nije stoga ni najmanje čudno što Rusi smatraju da Zapad stoji iza rušenja Janukoviča sa vlasti.

Za Putina, došao je trenutak da deluje protiv Ukrajine i Zapada. Kratko nakon 22. februara, on je naredio ruskim snagama da preuzmu Krim i ubrzo nakon toga poluostrvo je inkorporirano u Rusiju. Taj zadatak nije bio težak, zahvaljujući hiljadama ruskih trupa koje su već bile stacionirane u mornaričkoj bazi u Sevastopolju. Krim je bio laka meta takođe i zbog činjenice da 60 odsto stanovništva čine etnički Rusi. Većina njih želela je da izađe iz sastava Ukrajine.

Putin je zatim izvršio jak pritisak na novu vladu u Kijevu, kako bi je obeshrabrio u nastojanju da se pridruži Zapadu protiv Moskve, stavljajući jasno do znanja da neće dozvoliti Ukrajini da postane funkcionalna država i jako zapadno uporište na ruskim vratima. U tom cilju, on je poslao savetnike, oruže i diplomatsku podršku ruskim separatistima u istočnoj Ukrajini, koji vode zemlju ka građanskom ratu. Nagomilao je trupe na ukrajinskoj granici, preteći invazijom u slučaju da vlast napadne pobunjenike. Pored toga, naglo je povećao cenu prirodnog gasa koji Rusija prodaje Ukrajini i zahtevao isplatu dugova od prethodnih količina izvezenog gasa. Putin je zaigrao oštro.

Dijagnoza

Putinove akcije je lako shvatiti. Ogromnim ravničarskim prostranstvima, koje su prelazile Napoleonova Francuska, imperijalna Nemačka i nacistička Nemačka da bi napale Rusiju, Ukrajina služi kao tampon zona od velike strateške važnosti za Rusiju. Nijedan ruski lider ne bi tolerisao da jedan vojni savez, do skoro smrtni neprijatelj Rusiji, uđe u Ukrajinu. Niti bi bilo koji ruski lider stajao po strani dok Zapad instalira vladu koja je odlučna da integriše Ukrajinu u Zapad.

Vašingtonu se možda ne dopada pozicija Moskve, ali trebalo bi razumeti logiku iza te pozicije. Ovo je geopolitika 101: Velike sile su uvek osetljive na pitanja potencijalne pretnje blizu njene teritorije. Uostalom, SAD ne tolerišu da udaljene velike sile lociraju svoje snage bilo gde u zapadnoj hemisferi, posebno ne na granicama. Zamislite bes u Vašingtonu kada bi Kina stvorila imprsivni vojni savez i pokušala da uključi Kanadu i Meksiko u njega. Na stranu logika, ruski lideri rekli su njihovim zapadnim kolegama u mnogim prilikama da NATO ekspanziju na Gruziju i Ukrajinu smatraju neprihvatljivom, zajedno sa naporima da se ove zemlje okrenu protiv Rusije – poruka koju je rat 2008. učinio kristalno jasnom.

Zvaničnici iz SAD i njihovi evropski saveznici potrudili su se da umire ruske strahove govoreći da bi Moskva trebalo da razume da cilj NATO nije Rusija. Kao dodatak stalnom negiranju da širenje NATO ima za cilj ugrožavanje Rusije, alijansa nikada nije za stalno razmestila vojne snage u novim zemljama članicama. Tokom 2002, čak je stvoreno i telo nazvano Savet NATO-Rusija, kao pokušaj da se poboljša međusobna saradnja. Da bi dalje ''smekšali'' Rusiju, SAD su 2009. najavile da će novi raketni odbrambeni sistem postaviti na ratne brodove u evropskim vodama, a ne na teritoriju Češke ili Poljske. Međutim, nijedna od ovih mera nije bila svrsishodna; Rusi su ostali snažno suprotstavljeni uvećanju NATO, posebno u Gruziji i Ukrajini. A Rusi su ti, ne Zapad, ko odlučuje šta za njih predstavlja pretnju.

Da bi se razumelo zbog čega Zapad, naročito SAD, nisu razumele da njihova politika u Ukrajini vodi direktnom sukobu sa Rusijom, moramo se vratiti u polovinu devedesetih godina, kada je Klintonova administracija počela da propagira širenje NATO. Stručnjaci su ukazivali na argumente za i protiv proširenja, ali nije bilo konsenzusa po tom pitanju. Mnogi emigranti iz istočne Evrope i njihovi rođaci snažno su podržali proširenje, zato što su želeli da se zaštite zemlje poput Mađarske i Poljske. Nekoliko realista takođe je odobravalo takvo rešenje, zato što je smatralo da Rusija mora da bude zauzdana.

Međutim, mnogi realisti su se protivili proširenju, smatrajući da velika sila u opadanju, sa starom populacijom i jednodimenzionalnom ekonomijom u stvari i ne treba zauzdavanje. I strahovali su da bi proširenje samo dalo povod Moskvi da prouzrokuje probleme u istočnoj Evropi. Američki diplomata DŽordž Kenan formulisao je ovaj pogled na pitanje u intervjuu iz 1998, ubrzo nakon što je američki Senat dozvolio prvi krug NATO ekspanzije. ''Ja mislim da će Rusi nepovoljno reagovati i da će ovaj potez uticati na njihovu politiku'', rekao je. ''Mislim da je to tragična greška. Uopšte nije bilo razloga za ovim. Niko nikome više ne preti''.

Sjedinjene Države i njeni saveznici bi trebalo da odustanu od plana pozapadnjačenja Ukrajine i da umesto toga od nje naprave neutralnu zonu

Većina liberala, s druge strane, podržala je proširenje, uključujući mnoge članove Klintonove administracije. Oni su verovali da je kraj Hladnog rata iz temelja izmenio međunarodnu politiku i da je novi, postnacionalni, poredak zamenio logiku realizma koja je vladala u Evropi. Sjedinjene Države nisu bile samo ''neophodan narod'', kako je državna sekretarka Medlin Olbrajt svojevremeno rekla; one su postale bezopasni hegemon i kao takve, malo verovatno da u Moskvi budu označene kao pretnja. U suštini, cilj takve politike bio je da cela Evropa izgleda kao Zapadna Evropa.

I tako, SAD i njeni saveznici počeli su da promovišu demokratiju u zemljama istočne Evrope, pojačavaju njihovu ekonomsku nezavisnost i uključujući ih u međunarodne institucije. Pobedivši u debati u SAD, liberali su sa malo napora ubedili evropske saveznike da podrže proširenje NATO. Evropljani su čak više nego Amerikanci bili skloniji ideji da geopolitika više ne igra značajnu ulogu i da novi liberalni poredak može da očuva mir u Evropi.

Liberali su uradili tako temeljan posao u Evropi da je njihov diskurs postao dominantan u polju evropske bezbednosti u prvoj deceniji ovog veka, a pored toga, alijansa je uspostavila politiku otvorenog rasta članstva, a opozicija tome bila je vrlo slaba. Liberalni pogled na svet je sada prihvaćen kao dogma među zvaničnicima SAD. Na primer, u martu, predsednik Barak Obama je tokom govora o Ukrajini ponavljao ''ideale'' koji motivišu politiku Zapada, te kako se tim idealima ''često preti od strane starijeg, više tradicionalnog, pogleda na moć''. Državni sekretar DŽon Keri odgovorio je na krizu na Krimu u stilu ovakve liberalne perspektive: ''Prosto, vi se u 21. veku ne ponašate kao da ste u 19. veku, tako što izvršite invaziju na drugu zemlju, sa potpuno izmišljenim izgovorima''.

Suštinski, dve strane deluju prateći druge udžbenike igre: Putin i njegovi saradnici razmišljaju i deluju u skladu sa diktatima realizma, dok njihove zapadne kolege neguju liberalne ideje o međunarodnoj politici. Rezultat toga je da su SAD i njeni partneri nesvesno proizveli veliku krizu oko Ukrajine.

Igra krivice

U intervjuu iz 1998, Kenan je predvideo da NATO ekspanzija može da isprovocira krizu posle koje će zagovornici proširenja reći ''oduvek smo vam govorili kakvi su Rusi''. Većina zapadnih političara je, kao po navici, prikazala Putina kao pravog krivca u ukrajinskoj nevolji. Prema Njujork tajmsu, nemačka kancelarka Angela Merkel je u martu implicirala da je Putin iracionalan, rekavši Obami da je Putin ''u drugom svetu''. Iako Putin bez daljeg ima autokratske tendencije, ne postoje dokazi da je on mentalno neuravnotežen. Naprotiv: on je prvoklasni strateg koga bi se trebalo plašiti i koga bi trebalo da poštuje svako ko ga izaziva u spoljnoj politici.

Drugi analitičari tvrde, uverljivije, da Putin žali za raspadom SSSR i da je rešen da obrne taj proces proširivanjem ruskih granica. Prema ovoj interpretaciji, Putin, uzimajući Krim, sada testira da li je pravo vreme da zauzme Ukrajinu ili bar njen istočni deo, te će se ponašati u perspektivi agresivno prema drugim zemljama, ruskim susedima. Za neke analitičare koji dele ovakav stav, Putin predstavlja modernog Adolfa Hitlera, te bi pokušaj sporazuma bilo koje vrste sa njim predstavljao ponavljanje greške iz Minhena. Stoga, NATO mora prihvatiti Gruziju i Ukrajinu kako bi zauzdao Rusiju pre nego što ona počne da ugrožava svoje susede i preti zapadnoj Evropi.

Ovaj argument se raspada već na prvi pogled. Ako je Putin predan stvaranju velike Rusije, znaci te njegove namere bi se valjda pojavili i pre 22. februara. Nema nijednog dokaza da je on planirao da zauzme Krim, još manje bilo koji drugi deo Ukrajine, pre tog datuma. Čak i zapadni lideri koji su podržali širenje NATO nisu to radili iz straha da bi Rusija mogla upotrebiti vojnu silu. Putinove akcije na Krimu zatekle su ih potpuno nespremne, one su izgledale kao spontana reakcija na odstranjenje Janukoviča sa vlasti. Čak i u tim momentima, Putin je rekao da se protivi otcepljenju Krima, pre nego što je brzo promenio svoje mišljenje.

Pored toga, sve i da je želela, Rusiji manjka kapaciteta da lako pokori i pripoji istočnu Ukrajinu, još manje celu zemlju. Skoro 15 miliona ljudi, trećina stanovništva Ukrajine, živi između reke Dnjepar, koja preseca zemlju i granice sa Rusijom. Većina ovih ljudi želi da ostane u sastavu Ukrajine i sigurno bi se oduprlo ruskoj okupaciji. Dalje, ruska mediokritetska armija bi imala malo šansi da smiri celu Ukrajinu. Moskva takođe nije u stanju da plaća skupu okupaciju; njena slaba ekonomija patila bi još više, pored sankcija koje joj ionako prete.

Čak i da Rusija ima moćnu vojnu mašineriju i impresivnu ekonomiju, bila bi verovatno opet nemoćna da uspešno okupira Ukrajinu. Mora se uzeti u razmatranje sovjetsko iskustvo u Avganistanu, američko u Vijetnamu i Iraku i rusko iskustvo iz Čečenije, da bi se shvatilo da se vojne okupacije uobičajeno loše završe. Putin sigurno razume da je pokušaj zauzimanja Ukrajine poput gutanja ježa. Njegova reakcija na dešavanja u Ukrajini bila je defanzivna, a ne agresivna.

Izlazak

Imajući u vodu da većina zapadnih lidera nastavlja da negira da je Putinovo ponašanje možda motivisano legitimnim bezbednosnim razlozima, nije iznenađujuće da su na njega reagovali pooštravanjem svoje dosadašnje politike i kažnjavanjem Rusije, kako bi ona obustavila dalju agresiju. Iako Keri opstaje na poziciji da su ''sve opcije na stolu'', niti su SAD niti njeni saveznici spremni na upotrebu sile kako bi odbranili Ukrajinu. Zapad se stoga oslanja na ekonomske sankcije kako bi primorala Rusiju da okonča podršku za pobunjenike u istočnoj Ukrajini. Tokom jula, SAD i EU stavile su na snagu treći krug sankcija, ciljajući pojedince na visokim nivoima koji imaju tesne veze sa ruskim vlastima i neke velike banke, energetske kompanije i vojne kompanije. Takođe su zapretili da će uvesti još teže sankcije, koje će ciljati cele sektore ruske privrede.

Takve mere imaće malo efekta. Teške sankcije i nisu opcija, verovatno; zapadnoevropske države, posebno Nemačka, opiru se uvođenju sankcija iz straha od ruske odmazde i velike ekonomske štete u EU. Čak i da SAD mogu da ubede svoje saveznike da su potrebne teže sankcije, Putin verovatno neće menjati svoje odluke. Istorija nam pokazuje da će zemlje istrpeti velike kazne samo da bi zaštitile svoje suštinske strateške interese. Nema razloga smatrati da je Rusija izuzetak od ovog pravila.

Zapadni lideri se i dalje drže politika koje su, na prvom mestu, izazvale krizu. Potpredsednik SAD DŽozef Bajden se u aprilu sreo sa ukrajinskim zakonodavcima i rekao im: ''Ovo je drugi šansa da sprovedete obećanje koje ste originalno dali tokom Narandžaste revolucije''. DŽon Brenan, direktor CIA, nije pomogao da se stvari pokrenu kada je istog meseca došao u Kijev, na putu koji je, kako je objašnjeno iz Bele kuće, za cilj imao jačanje bezbednosne saradnje sa ukrajinskom vladom.

EU je, u međuvremenu, nastavila da ''gura'' projekat ''Istočno partnerstvo''. Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, tokom marta je sumirao razmišljanje EU o Ukrajini rekavši: ''Mi imamo dug, dužnost solidarnosti sa zemljom i mi ćemo raditi što bliže sa njima''. I naravno, 27. juna, EU i Ukrajina potpisale su ekonomski aranžman koji je Janukovič odbio sedam meseci ranije. Takođe u junu, na sastanku ministara spoljnih poslova zemalja članica NATO, dogovoreno je da alijansa ostane otvorena za prijem novih članica, iako su se ministri uzdržali da pomenu Ukrajinu po imenu. ''Nijedna treća strana nema pravo veta na proširenje NATO'', rekao je Anders fon Rasmusen, generalni sekretar NATO. Ministri su se takođe dogovorili da podrže različite mere na poboljšanju ukrajinskih vojnih kapaciteta, poput kontrole i komande, logistike i odbrane. Ruski lideri su, prirodno, ustuknuli na ove akcije; reakcija Zapada će lošu situaciju učiniti još gorom.

Postoji rešenje za krizu u Ukrajini, ali bi ono podrazumevalo da Zapad počne da razmišlja o Ukrajini na potpuno nov način. SAD i njene saveznice trebalo bi da odustanu od ideja pozapadnjačenja Ukrajine i umesto toga od nje naprave neutralnu zonu između NATO i Rusije, slično poziciji Austrije tokom Hladnog rata. To ne znači da bi buduća ukrajinska vlada morala biti pro-ruska ili pro-zapadna ili anti-NATO orijentisana. Naprotiv, ovo bi pomoglo da Ukrajina ne padne ni u zapadni ni u ruski kamp.

Da bi se postigao ovaj cilj, SAD i njeni saveznici trebalo bi javno da odbace proširenje NATO na Gruziju i Ukrajinu. Zapad bi takođe trebalo da pomogne Ukrajini tako što će predložiti ekonomski plan koji bi zajedno finansirale EU, MMF, Rusija i SAD – to je predlog koji bi Moskva podržala, imajući u vidu njen interes da na njenom zapadnom krilu bude prosperitetna i stabilna Ukrajina. Vreme je da stavimo tačku na zapadnu podršku drugoj Narandžastoj revoluciji. Ipak, američki i evropski lideri trebalo bi da ohrabruju Ukrajinu da poštuje prava manjina, naročito jezička prava ruske manjine.

Neki bi mogli da tvrde da bi promena politike prema Ukrajini nakon svega oštetila američki kredibilitet širom sveta. To bi bez sumnje bila izvesna cena, ali nastavak pogrešne politike je daleko veća cena. Nadalje, druge zemlje će pre poštovati državu koja uči iz svojih grešaka i koja ima efikasnu politiku kada iskrsnu problemi. Ta opcija je jasno otvorena za SAD.

Neko će takođe reći da Kijev ima pravo da odluči sa kim želi da se udruži, a Rusi nemaju pravo da spreče Kijev u pridruživanju Zapadu. Ovakvo razmišljanje o spoljnoj politici je opasno za Ukrajinu. Tužna istina je da moć često igra glavnu ulogu kada su velike sile u pitanju. Apstraktna prava poput samoodlučivanja su uglavnom bezvredna kada velike sile udare na male zemlje. Da li je Kuba imala prava da formira vojni savez sa SSSR tokom Hladnog rata? SAD nisu mislile tako, a Rusi danas misle isto tako kada je reč o pridruživanju Ukrajine Zapadu. U najboljem interesu Ukrajine je da razume ove životne činjenice i da bude obazriva po raznim pitanjima sa svojim moćnijim susedom.

Ukoliko neko odbaci ovu analizu i poveruje da Ukrajina ima pravo da se pridruži EU i NATO, ostaje činjenica da SAD i evropski saveznici imaju pravo da odbace ove zahteve. Nema razloga da Zapad prihvati Ukrajinu po cenu vlastitih interesa. Realizacija snova nekih Ukrajinaca nije vredno animoziteta i razdora koje će izazvati, posebno po sam ukrajinski narod.

Naravno, neki analitičari će reći da je NATO reagovao neefikasno u slučaju Ukrajine i ostati pri tome da Rusija predstavlja neprijatelja koji će postati još silniji sa protokom vremena, pa da stoga Zapad i nema drugo rešenje osim da nastavi sa svojom dosadašnjom politikom. Ovakvo gledište je pogrešno. Rusija je sila u opadanju i postajaće sve slabija tokom vremena. Čak i da joj raste moć, opet je besmisleno uvrstiti Ukrajinu u NATO. Razlog je jednostavan: SAD i njeni evropski saveznici ne smatraju da je Ukrajina od njihovog strateškog značaja, što pokazuje odsustvo želje za upotrebom vojne sile. Bilo bi stoga uzaludno kreirati novu NATO članicu koju druge NATO članice nemaju nameru da brane. NATO se širio u prošlosti, jer su liberali pretpostvljali da alijansa nikada više ne bi trebalo da daje bezbednosne garancije, ali demonstracija moći koju je Rusija izvela pokazale je da odobravanje NATO članstva Ukrajini ukršta Rusiju i Zapad.

Ostajanje uz sadašnju politiku zakomplikovalo bi zapadne odnose sa Moskvom po drugim pitanjima. Ruska podrška je potrebna Sjedinjenim Državama kako bi se povukla američka oprema iz Avganistana kroz rusku teritoriju, za postizanje dogovora sa Iranom i za stabilizaciju situacije u Siriji. Zapravo, Moskva je pomogla Vašingtonu u sve tri situacije u prošlosti; tokom leta 2013, Putin je bio taj koji je izbavio Obamu iz nezgodne situacije dogovorom sa Sirijom, da ova počne da uništava svoje zalihe hemijskog oružja, tako izbegavajući američki vojni napad, kojim je Obama pripretio. SAD će takođe jednog dana trebati rusku pomoć u obuzdavanju rasta Kine. Sadašnja američka politika samo vodi približavanju Moskve i Pekinga.

SAD i njeni evropski saveznici sada se suočavaju sa izborom po pitanju Ukrajine. Oni mogu nastaviti sa dosadašnjom politikom, kojom će se jačati neprijateljstvo sa Rusijom i razarati Ukrajina – scenario u kojem svi prolaze kao gubitnici. Ili mogu da rade na tome da se stvori prosperitetna, ali neutralna, Ukrajina, ona koja neće pretiti Rusiji i koja će dozvoliti Zapadu da popravi svoje odnose sa Moskvom. Sa tim pristupom – sve strane bi dobile.

Preveo: Branislav Omorac