Za i protiv Trampa ili šta su nama Venecuela i Iran

Iako konvencionalna mudrost tvrdi da bi naklonost prema ličnostima političara trebalo da bude sekundarna u odnosu na pitanje izbora političke ideologije, pitanje odnosa prema Donaldu Trampu – u Srbiji ništa manje nego u bilo kojoj drugoj zemlji sveta – kristališe se kao centralna politička tema, koja transcendira uobičajene linije podele i preskače u velikoj meri zabetonirane ideološke barikade. Uprkos ogorčenoj borbi između pristalica režima i opozicije, pitanje odnosa prema „trampizmu“ – toj majci svih postmodernih politika – jednostavno ne prati postojeće rasede u srpskoj javnosti, što ga čini zanimljivim načinom da se aktuelni revolucionarni klinč sagleda iz drugog ugla.

Tri perspektive na Trampovu Ameriku

Srpski odnos prema Trampu i politici koju vodi u svom drugom (trampovski puristi bi rekli „trećem“) mandatu može se pratiti kroz trotakt klasične hegelijanske dijalektike. Hegelovsku tezu nam daju tradicionalno konzervativni Srbi koji na egzistencijalnom nivou preziru klintonističku kabalu u Vašingtonu i leminge koji slepo koračaju za njom u Evropskoj uniji, a koji su skloni da u Trampovom povratku vide „ono što se reklamira na kutiji“ – povratak Amerike staroj slavi i moralnom ugledu „bastiona slobode“ za koji se sama bila proglasila tokom Hladnog rata, i u šta su svesrdno poverovale partijske elite nekadašnjeg Istočnog bloka.

Nevezano za to da li je neko srpski konzervativac, socijalista ili liberal, neko u Trampovoj politici vidi stezanje obruča oko Rusije kroz agresivno sankcionisanje svih zemalja koje sa njom ekonomski sarađuju (pa tako i nas), neko zaverenički namiguje pokazujući prstom prema „Aljasci“, i uveravajući nas da je Donaldov „Novi svet“ uprkos antiruskim potezima na kraju kompatibilan sa ciljevima SVO u Ukrajini

Sa antitezom primarno nastupa liberalna elita koja upravlja Srbijom, povodeći se za medijima demokratskog establišmenta i njihovim klonovima u Evropi i Srbiji (a to je praktično celi medijski mejnstrim). Oni u novom Trampovom imperijalizmu vide zastranjivanje Metropole u političku nekorektnost i napuštanje moralne vertikale koja im je bila samorazumljiva sve do odsudnog 5. novembra 2024. godine, što je Međunarodnu zajednicu™ ostavilo bez vođe i finansijera, dok preti da celu planetu otkliže u pakao nacionalizma, konflikta i sankcije na način na koji je to Slobodan Milošević učinio sa radosnim jugoslovenskim Štrumpf-selom devedesetih.

Ovde dve slike, međutim, ne korespondiraju sa binarnom podelom na tzv. „Prvu“ i „Drugu Srbiju“, što se najbolje vidi kada se isti fenomen, umesto iz ideološke, sagleda iz ekonomske i geopolitičke perspektive. Naime, nevezano za ideološko odobravanje ili sablažnjavanje, zastupnici teze i antiteze se razlikuju po procenama u kojoj meri je Trampova cezaristička, neomonroovska, odnosno neoimperijalna politika zaista dobra po samu Ameriku – dok jedni vide Velikog Donalda kako na naše oči jača Ameriku, čineći je geopolitički i ekonomski moćnijom nego što je ikada bila, drugi vide klovnovsko batrganje ocvale rijaliti zvezde koja šibicari sa preostalom kolonijalnom inercijom kako bi svojoj propaloj hegemoniji kupio još par godina prividnog globalnog autoriteta. Odnos Trampa prema Rusiji je takođe dobar lakmus-papir. Nevezano za to da li je neko srpski konzervativac, socijalista ili liberal, neko u Trampovoj politici vidi stezanje obruča oko Rusije kroz agresivno sankcionisanje svih zemalja koje sa njom ekonomski sarađuju (pa tako i nas), neko zaverenički namiguje pokazujući prstom prema „Aljasci“, i uveravajući nas da je Donaldov „Novi svet“ uprkos antiruskim potezima na kraju kompatibilan sa ciljevima SVO u Ukrajini.

Najzanimljiviji su, međutim, zastupnici hegelijanske sinteze, koji se na srpskoj političkoj sceni mogu naći na svim krajevima političkog spektra. Ovo stanovište podrazumeva da trampizam nije simptom propasti Amerike, da nova, siledžijska politika zaista pomaže da se za račun kolonija posrnula američka ekonomija digne na noge, a odbacivanje globalizma predstavlja znak svesti da se došlo do ćorsokaka, ali da će konačni efekat biti isti – Amerika će biti svedena sa globalne na regionalnu silu, a tu je čeka dugi proces dalje dekadencije, razgradnje i čak unutrašnje disolucije. Prostije rečeno, Amerika zaista jeste „nikad jača“, ali će uprkos tome neizostavno da propadne, u najmanju ruku kao globalna imperija, a možda čak i kao država.

Za ili protiv Trampa?

Uprkos kukavnom zahvaljivanju srpskog režima Vašingtonu za „prekidanje strateškog dijaloga sa Prištinom“, etničko čišćenje Srba i sistemsko uništavanje preostalih srpskih institucija na KiM se nastavlja, a u uslovima u kojim su Amerikanci spremni da kidnapuju političke lidere koji im se ne dopadaju, teško je reći da „kosovske“ vlasti nemaju njihov blagoslov i dopuštenje za ono što rade

Ako je na deskriptivnom planu odnos srpske javnosti prema Trampovoj novoj američkoj imperiji toliko šarolik, šta tek reći za normativni plan? Pitanje „da li Srbija treba da bude saveznik ili protivnik Trampove Amerike“ je verovatno centralno političko pitanje srpske javnosti u ovom trenutku i odgovor na njega tek transcendira postojeće linije razgraničenja na političkoj sceni. Ovo je nedavno isplivalo na površinu kada su režimski i opozicioni mediji duvali u istu tikvu po pitanju Generalštaba, da bi celi projekat propao zato što je postojao konsenzus o tom pitanju među građanima sa obe strane političkog rova.

Od početka 2026. godine, kao i dobrim delom 2025., pitanje srpskog odnosa prema Trampu podrazumevalo je formulisanje srpskog stava prema konkretnim imperijalističkim potezima nove administracije. Bilo je već mnogo reči o trolovskom likovanju sa kojim se srpska javnost odnosi prema mukama na kojim se našla Kraljevina Danska (i Evropska unija sa njom) oko pitanja Grenlanda. Po pitanju Izraela i Palestine srpsko društvo je manje-više podeljeno koliko i bilo koja druga (istočno)evropska zemlja, a teško je braniti stav da je američka antiruska i antikineska politika nešto što odgovara nacionalnim interesima Srbije. O Kosovu da i ne govorimo – uprkos kukavnom zahvaljivanju srpskog režima Vašingtonu za „prekidanje strateškog dijaloga sa Prištinom“, etničko čišćenje Srba i sistemsko uništavanje preostalih srpskih institucija na KiM se nastavlja, a u uslovima u kojim su Amerikanci spremni da kidnapuju političke lidere koji im se ne dopadaju, teško je reći da „kosovske“ vlasti nemaju njihov blagoslov i dopuštenje za ono što rade.

Kompatibilnost „Donaldove vizije“ za svet sa interesima srpskog naroda se zato u srpskoj javnosti dokazuje na primerima gde Amerikanci smatraju da mogu lakše da nas zalude i prevedu na svoju vodenicu. Pored agresivne kampanje protiv ruskih i kineskih kompanija, pored tragikomičnog cipelarenja vernih evropskih sluga koji su suznih očiju nevericu nad onim što im se dešava smenjivali kukavnim zahvaljivanjem gospodaru što je u kažnjavanju blagonaklon, američka propaganda fokusirala se aktivno na klevetanje „islamističkog“ Irana i „komunjarske“ Venecuele. Igralo se na gorko iskustvo koje Srbi imaju i sa islamizmom (od koga su naši sunarodnici stradali u BiH i na KiM), i sa komunistima (čija nas deca danas predvode na našem bezalternativnom evropskom putu). Takođe, američki pečat na ovim sadržajima najlakše se prepoznavao po činjenici da su se oni potpuno ravnopravno i regularno pojavljivali kako u režimskim, tako i u opozicionim medijima – uz jedva primetne kozmetičke i uredničke razlike.

Zemlje koje nisu priznale Kosovo

Na prvu loptu, Srbi imaju jednostavan spoljnopolitički test na osnovu koga procenjuju ko im je (veći) prijatelj, a ko neprijatelj na globalnoj sceni – dovoljno je pogledati da li je ta konkretna zemlja priznala nezavisnost samoproglašene „Republike Kosovo“ i kako se odnosila prema neokolonijalnoj politici rasturanja Jugoslavije

Kako, dakle, Srbi treba da se postave prema američkoj imperijalnoj politici u Venecueli i Iranu? Da li ono malo solidarnosti i spoljnopolitičkog autoriteta koje još uvek imamo treba da ponudimo zemljama i narodima koji su izloženi istoj vrsti geopolitičkog nasilja koje je na nama testirano, razvijeno i usavršeno, ili treba da ponudimo granu masline „Đuri koji nas je tukao“ i na taj način založimo svoj obraz da bismo svet ubedili da to „nije više onaj isti Đura“? Pre dve godine sve je bilo lako – i iranska „Osovina otpora“, i venecuelanski „bolivarski socijalisti“, i marginalizovana američka MAGA-sirotinja bili su na istoj strani barikade naspram obesne i ohole globalističke vrhuške u Vašingtonu, Londonu, Briselu i Berlinu, koja nam je propisivala šta smemo da jedemo, šta smemo da vozimo, kako smemo da vaspitavamo decu i kada smemo da izlazimo iz kuće. I međuvremenu su stvari postale – komplikovane.

Na prvu loptu, Srbi imaju jednostavan spoljnopolitički test na osnovu koga procenjuju ko im je (veći) prijatelj, a ko neprijatelj na globalnoj sceni – dovoljno je pogledati da li je ta konkretna zemlja priznala nezavisnost samoproglašene „Republike Kosovo“ i kako se odnosila prema neokolonijalnoj politici rasturanja Jugoslavije. Iz te perspektive nema dileme – ni Venecuela, ni Iran nisu priznali „Kosovo“, niti su ijednim gestom ukazali na spremnost da to učine. Sa druge strane, iako su pojedinačni članovi novog američkog establišmenta oštro kritikovali raniju američku politiku prema Srbima, dosad nismo imali nijedan realan gest koji bi ukazivao na spremnost, ili bar dobru volju da se ta politika promeni. To se, uzgred budi rečeno, odnosi i na politiku Kraljevine Danske, koja ovih dana na sve strane jauče o povredama međunarodnog prava i nepovredivosti granica suverenih država, ali joj ne pada na pamet da svoju novostečenu principijelnost dokaže povlačenjem priznanja „Kosova“ – između ostalog i zato, što neće dodatno da antagonizuju Trampovu „bolju, ljepšu i stariju“ Ameriku.

Naravno, ni američki propagandisti u Srbiji nisu naivni i znaju na šta mogu, a na šta ne mogu da igraju u srpskoj javnosti, pa smo tako tokom prošle godine imali serije članaka, što u prorežimskim, što u opozicionim medijima, usmerenim na klevetanje Islamske Republike Iran, koja je odjednom i preko noći postala najveći izvoznik islamista na ratište u Bosni '92-’95., i jedina zemlja koja je 2024. godine glasala za ozloglašenu Rezoluciju Generalne skupštine UN o Srebrenici (u tim istim medijima se nikada ne pominje, recimo, uloga Nemačke u ratovima ’91-95., niti u donošenju te iste Rezolucije). Sa Venecuelom je priča nešto drugačija – tu se obično priča o „komunističkom režimu koji je upropastio zemlju“ i koji je „sam kriv za sve što mu se dešava“, kao da je Venecuela pre Čaveza bila idilična zemlja bogatstva i ravnopravnosti, i kao da praktično četvrt veka nije bila izložena pritiscima, sankcijama i hibridnom ratu u koji su SAD ulivale milijarde dolara.

Šta nas briga za komunjaru koji je upropastio svoju zemlju?

Kako ovi mehanizmi skretanja pažnje i propagandnog uslovljavanja funkcionišu, mogli smo da gledamo uživo početkom januara, nakon šokantne vojne operacije američke mornarice i obaveštajnih službi, tokom koje su iz Karakasa oteti predsednik Nikolas Maduro i njegova supruga Silija Flores

Kako ovi mehanizmi skretanja pažnje i propagandnog uslovljavanja funkcionišu, mogli smo da gledamo uživo početkom januara, nakon šokantne vojne operacije američke mornarice i obaveštajnih službi, tokom koje su iz Karakasa oteti predsednik Nikolas Maduro i njegova supruga Silija Flores. Sve je, kao i obično počelo sa relativizacijama – operacija tokom koje je ubijeno najmanje 80 ljudi, mahom civila, predstavljena je kao „spektakularna beskrvna demonstracija sile“ (setimo se da je navodno ubistvo 37 ljudi na pijaci Markale bilo dovoljno da započne višenedeljna kampanja bombardovanja Republike Srpske 1995. god., dok je zvanični povod za bombardovanje SRJ 1999. god. bilo navodno ubistvo dvadesetak albanskih civila u Račku), a srpski mediji i društvene mreže bili su saturirani podsmešljivim komentarima na račun kukavičke i nesposobne venecuelanske vojske koja „ne može da obori jedan helikopter“.

Nije sporno, naravno, da su Amerikanci ’99. godine krstarećim raketama mesecima neuspešno pokušavali da ubiju predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, niti da, uprkos punoj kolaboraciji državnih organa BiH i Srbije, helikopteri i „Delta snage“ nisu mogle da se dočepaju Radovana Karadžića i Ratka Mladića dobrih desetak godina, ali isto tako stoji činjenica da Venecuela izdržava puni udar američkih sankcija već 26 godina, dok je Srbija u najboljem slučaju (ako ne računamo sve one godine kada je Milošević bio „faktor mira i stabilnosti na Balkanu“) pod njima poživela svega devet godina koje nas dan-danas traumatizuju.

Ali ništa od toga nije ključno. Osnovni problem je isti kao i uvek – zamena žrtve za dželata i prebacivanje u najboljoj anglosaksonskoj tradiciji odgovornosti na „devojku koja je nosila kratku suknju“. Sigurno se sećate koliko su nas uporno ubeđivali da smo se devedesetih godina samoizolovali, odnosno da smo spiralu nasilja i socijalne degradacije sami izazvali svojim nacionalističkim težnjama. Tako je i Venecuela „sama kriva“ što je „pustila komunjare da zavladaju“, a nije poput, kako se ispostavlja, najdalekovidijeg državnika našeg vremena, Kim DŽong Una, obezbedila instrumente nuklearnog odvraćanja koji su neophodni jedini garant da će se njeni politički izbori poštovati na međunarodnoj areni. Pritom se niko ne pita da li su baš Srbi pozvani da odlučuju o sociopolitičkom uređenju latinoameričkih država, pa čak i da jesmo – da li se od nas traži da predložimo bolivarskoj braći uvid u svoje političko iskustvo, ili samo da navijamo za Amerikance dok Venecueli rade nešto što su već uradili nama?

Šta je nama Simon Bolivar

U svemu tome ne treba zaboraviti da veze Srba sa Venecuelom nikako nisu provizorne i da one sežu znatno dublje od činjenice da se i jedni, i drugi kulturološki smatramo delom „Globalnog juga“. Nije slučajno Ivo Andrić bio fasciniran likom i delom Simona Bolivara, o kome je 1930. god. – na stogodišnjicu njegove smrti – u Srpskom književnom glasniku objavio poduži esej, i to u vreme kada je kralj Aleksandar Karađorđević, pozivajući se u velikoj meri na bolivarske argumente, kroz ličnu diktaturu nastojao na silu da slepi divergentne narode i kulture u jedinstvenu i moćnu državu, čiji bi glavni zadatak bio borba protiv imperijalizama drugih evropskih zemalja i ravnopravan status sa velikim igračima na kontinentu. Aleksandrova Jugoslavija je potrajala duže od Bolivarove Velike Kolumbije, ali obe su ostavile mnogo traga, pre svega na imaginaciji i političkoj kulturi naroda koji su im nekada pripadali, i obe su postale plen za imperijalne sile koje jednostavno nisu trpele konkurenciju.

Naravno, poređenje Bolivara sa Aleksandrom nikako ne bi bilo fer prema velikom revolucionaru, budući da Ujedinitelj nema ni blizu onakvu popularnost na Balkanu koju u ekvatorijalnim delovima Latinske Amerike ima Oslobodilac. Ako bismo Bolivara poredili sa nekim iz naše istorije, to bi mogao biti samo Karađorđe – onaj koji žrtvuje i život, i porodicu, i lično blagostanje da bi svom narodu izborio zavetovanu slobodu, onoga koji predstavlja donosioca istinski progresivnih istorijskih stihija kao što su emancipacija robova i politička jednakost, ali i onoga koji je u okvirima multietničke neovizantijske Heterije sanjao obnovu izgubljenog Carstva cara Dušana i Konstantina Dragaša na principima Francuske revolucije.

U tom kontekstu, venecuelanski otpor američkoj hegemoniji, baš kao ni srpski pre njega, nije nikako bio stvar istorijske slučajnosti i nasumičnog bacanja kocke, već posledica zaveta slobode koje u svojim srcima nose pripadnici oba naroda (i „svi koji se tako osećaju“). A ta sloboda nije apstraktna i birokratizovana „sloboda kretanja ljudi, robe i kapitala“ u koju se zaklinju evropski liberali dok komadaju Afriku i Jugoistočnu Aziju kao slavsku pogaču, ta sloboda je borba za oslobođenje od spolja nametnutog ropstva i proterivanje okupatora sa zemlje koja mu ne pripada, a koju je proglasio za svoju.

Iran i mi – uloga moje porodice u islamskoj revoluciji

Ako su ove paralele sa Venecuelom manje-više nedvosmislene, a kulturne sličnosti i političke sudbine dovoljno očigledne čak i onim Srbima koji se ne interesuju za detalje svetske istorije, srpske simpatije prema Iranu predstavljaju kudikamo veću zagonetku. A nemojte se zavaravati – simpatije prema Iranu među Srbima postoje, i one daleko prevazilaze okvire levičarskog fetišizovanja Homeinija koje se može pronaći među akademskim krugovima na Zapadu.

A nemojte se zavaravati – simpatije prema Iranu među Srbima postoje, i one daleko prevazilaze okvire levičarskog fetišizovanja Homeinija koje se može pronaći među akademskim krugovima na Zapadu

Da su ove simpatije realne i da su dovoljno rasprostranjene među širim srpskim stanovništvom najbolje svedoče već pomenute klevetničke kampanje koje su se u više navrata stihijski vodile protiv Islamske Republike u srpskim tabloidima, a koje smo već pomenuli. Pritom su se licitacije brojem iranskih dobrovoljaca u Alijinoj ARBiH i nabrajanja zločina koje su ove islamističke snage počinile veoma indikativno pojavile u medijima nakon, a ne pre izraelsko-američke agresije na Iran. Solidarnost prema narodu koji je meta američkih bombi i raketa – bez obzira da li dolaze iz Haife ili iz „Dijego Garsije“ – među Srbima je očigledno bila previše velika da bi se prepustila samoj sebi, pa smo tako bili svedoci veoma neprijatnog kriznog pi-ara koji je odgovornost za islamističke zločine u BiH i na Kosmetu prebacivao na Iran, umesto na globalnu imperiju koja je islamističke teroriste radikalizovala, naoružavala, obučavala i koristila kao oružje praktično od vremena „Velike igre“ u Srednjoj Aziji.

Takođe, prosečan Srbin nema nikakve iluzije da za budućnost i blagostanje njegove zemlje države-članice BRIKS+ uglavnom predstavljaju partnere i razvojne prilike, ako ne i potpuno otvorene saveznike, dok države-članice NATO listom predstavljaju neprikrivene neprijatelje koji rade na političkom, ekonomskom i duhovnom uništenju Srbije i srpskih zemalja

Ali odakle srpska naklonost prema Iranu? Na prvi pogled, u pitanju je još jedna neprincipijelna, slučajna i situaciona podrška stranoj zemlji koja se sticajem okolnosti našla na istoj strani istorije kao i Srbi. Našem narodu, folklorno zainteresovanom za sve krizne tačke na planeti, nikako nije promaklo ko je naoružavao Rusiju dronovima i raketama u vreme kada su svi naši strateški partneri – iz Amerike, Evropske unije i Turske – zasipali Ukrajinu najmodernijim oružjem, informativnom i logističkom podrškom. Takođe, prosečan Srbin nema nikakve iluzije da za budućnost i blagostanje njegove zemlje države-članice BRIKS+ uglavnom predstavljaju partnere i razvojne prilike, ako ne i potpuno otvorene saveznike, dok države-članice NATO listom predstavljaju neprikrivene neprijatelje koji rade na političkom, ekonomskom i duhovnom uništenju Srbije i srpskih zemalja. Ali kao i u slučaju Venecuele, veze i paralele sa Iranom idu dublje od činjenice da je čuvena Teheranska konferencija, na kojoj je, između ostalog, odlučena i posleratna sudbina Jugoslavije kao ideološkog kondominijuma Zapadnog i Istočnog bloka, sprovedena dok je sam Iran bio pod vojnom okupacijom Saveznika.

Iran kao „alternativni model razvoja“

Ove paralele najlakše se mogu ilustrovati ako pogledamo Iran i Jugoslaviju sredinom šezdesetih godina prošlog veka. U pitanju su bile zemlje koje su kulturološki bile izrazito vesternizovane, demografski su imale sličan broj stanovnika, bile su na sličnom stepenu razvoja, politički su bile pod kontrolom prozapadne personalne diktature sličnog kolorita, i raspolagale su sa sličnim regionalnim političkim uticajem kao bilo koja druga država srednje veličine. U to vreme, međutim, Jugoslavija odlučuje da pođe u potpunosti zapadnim putem subjektivističke i potrošačke kulture, duhovnog i političkog potčinjavanja Zapadu, i nekritičkog prihvatanja ideologije Vašingtonskog konsenzusa. Iran, međutim, polazi putem otpora i autohtone kulturne revolucije, koja ih praktično 40 godina stavlja pod najokrutnije sankcije i međunarodnu izolaciju pod kojima se može naći jedna zemlja, dok zapadni hegemoni bacaju na njih biblijske pošasti kao što su pomenuti radikalni islamisti, do zuba naoružani režim Sadama Huseina, kao i redovni talasi obojenih revolucija svih mogućih boja i predznaka.

I koji je rezultat ove dve trajektorije razvoja? Jugoslavija je rasparčana na pet tragikomičnih državica i još dva međunarodna protektorata koji svi skupa ne mogu da se usaglase ni oko čega osim oko slugeranjstva prema zapadnim kolonijalnim gospodarima i svemoćnim „stranim investitorima“, demografski je u pitanju jedan od regiona sa najvećim gubitkom stanovništva na svetu, ekonomski je u pitanju kolonija Evropske unije koja na to tržište plasira svoju nekvalitetnu robu po višestruko većim cenama od konkurencije, dok evropske strukture i NVO pišu zakone i donose regulativne akte za sve ove državice i paradržavice koje su se tako nedavno izborile za svoju „nezavisnost“.

Naspram njih, Iran je zemlja koja je učetvorostručila svoje stanovništvo za račun rasta srednje klase i domaće industrije, koja uprkos 40 godina sankcija ne živi bitno lošije od američkih saveznika sa kojima se graniči, zemlja koja proizvodi svoje automobile i tehniku, koja sama razvija svoju nuklearnu energetiku i raketne sisteme (koji su među najnaprednijim na svetu, uzgred budi rečeno). Ili, ako hoćete iz perspektive koja uvek imponuje tradicionalno borbenim Srbima – u pitanju je država koja je samo u 2025. godini raketama gađala tri različite nuklearne sile (Pakistan, Izrael, i bazu SAD u Kataru) i naterala ih da sa njom sklope mir, istovremeno nastavljajući da oružjem snabdeva Rusiju, naftom i gasom Kinu, i čak da otvori fabriku svojih dronova u samoj Bolivarskoj Republici Venecueli.

Srbi i (ne)obojene revolucije

Ali ako prosečan Srbin oseća solidarnost prema režimima Nikolasa Madura ili ajatolaha Hamneija, onda to nije zato što oni liče na politički sistem u Srbiji, negu upravo zato što ne liče. Srbi u ovim zemljama ne vide kukavnu i kolonizovanu modernu Srbiju, nego koliko-toliko slobodnu i suverenu SRJ 2000. godine

Paralele Srbije sa Venecuelom i Iranom u ovom tekstu samo su ovlaš dotaknute, ali pre kraja svakako treba da se dotaknemo najdelikatnije teme koja povezuje ove tri države – u sve tri su u toku političke revolucije sa različitim stepenima umešanosti zapadnih obaveštajnih struktura. Pre nego što se čitaoci naljute, malo pojašnjenje – politička pobuna koja traje duže od godinu dana u Srbiji ima sve spoljne karakteristike obojene revolucije (simboličke akcije otpora, masovni mirni protesti, sistematsko potkopavanje autoriteta režima i sl.), jedino što situaciju u Srbiji razlikuje od situacije u Venecueli i Iranu jeste što je srpski režim već lojalan zapadnom hegemonu, pa samim tim i nije proklamovana meta na način na koji je to slučaj sa bolivarskim socijalizmom, odnosno iranskom teokratijom. Dok Marija Mačado dobija Nobelovu nagradu za mir prizivajući humanitarnu intervenciju u sopstvenoj zemlji, a Reza Pahlavi Junior poziva „svoj narod“ da se digne na oružje protiv mrskih mula u Teheranu, srpske Marije Mačado idu gore-dole dezorijentisane pokušavajući da uhvate signal „Starlinka“, dok srpski Reza Pahlavi reklamira bitkoine i stare narodne zanate.

To ne znači da se određeni elementi revolucionarne ikonografije koji su testirani u Beogradu i Novom Sadu sada ne primenjuju u Karakasu, Teheranu, pa i u Mineapolisu, jer globalne revolucije, koliko god ih mi sistematizovali, nikada nisu potpuno kontrolisani i ideološki čisti procesi. I nema sumnje da srpski građanisti sva četiri režima – srpski, venecuelanski, iranski i američki – stavljaju u isti moralistički koš. Ali ako prosečan Srbin oseća solidarnost prema režimima Nikolasa Madura ili ajatolaha Hamneija, onda to nije zato što oni liče na politički sistem u Srbiji, negu upravo zato što ne liče. Srbi u ovim zemljama ne vide kukavnu i kolonizovanu modernu Srbiju, nego koliko-toliko slobodnu i suverenu SRJ 2000. godine.

I ova ocena je potpuno verna, jer je očigledno da, kako razmere revolucionarnog inženjeringa, tako i zle namere američkih hegemona, u Venecueli i Iranu mnogo više liče na projekat koji je sproveden u delo u Jugoslaviji, nego na aktuelni sukob dve frakcije evrofanatičnih liberala koji gledamo u Srbiji. Pored simpatične i sigurno opravdano frustrirane omladine po iranskim gradovima, na sceni su očigledno i ćelije islamskih terorista, i spavači Mosada, i profesionalne bande provokatora. Svi su oni tu da se postaraju da na ulicama lete glave i poteče krv. Što se Venecuele tiče, Tramp je već proglasio sebe za predsednika, a Marka Rubija za vicekralja, a ukotvljavanje brodova duhovnih naslednika „Junajtid fruta“ i „Standard ojla“ očekuje se svakog dana. Pritom ne treba nikako zaboraviti da su demonstracije u Mineapolisu deo istog procesa i svedočanstvo da je Imperija, ako je prava, u stanju da istovremeno vodi građanski rat i guši pobune u kolonijama.

Kog su guje jele – moralno breme Srbije

Bez sumnje, jedan deo Srba nije u stanju da pogleda na ova različita revolucionarna gibanja i različite geopolitičke procese na različitim meridijanima, a da ne bude zaveden kulturološkim razlikama koje proizilaze iz različitih socijalnih standarda, a oni opet od banalne geografske činjenice da Srbija pripada Drugom, a Venecuela i Iran (i čitavi kvartovi Mineapolisa) – Trećem svetu

Bez sumnje, jedan deo Srba nije u stanju da pogleda na ova različita revolucionarna gibanja i različite geopolitičke procese na različitim meridijanima, a da ne bude zaveden kulturološkim razlikama koje proizilaze iz različitih socijalnih standarda, a oni opet od banalne geografske činjenice da Srbija pripada Drugom, a Venecuela i Iran (i čitavi kvartovi Mineapolisa) – Trećem svetu. Dobro situiran Srbin može lako ostati pod utiskom da ga se žrtve i borba za slobodu dalekih naroda ni na koji način ne tiče, i da je njegov zadatak samo da „njemu i njegovoj porodici bude bolje iz godine u godinu“. To nas lako odvodi na zavodljivu temu rasta famoznog DŽi-di-pija, praktično domaći teren Predsednika Svih Nas. Naravno, sokratovci, ili, ako hoćete, hegelijanci među nama mogu da kažu da ima različitih vrsta „boljitka“, i da nas mogućnost da sebi priuštimo avionsku kartu do neke luksuzne lokacije na Bliskom istoku (one su nešto naročito popularne u poslednje vreme) ne čini nužno boljim ljudima, niti zdravijim društvom. Jer društva se ne mere materijalnim blagom svojih građana, nego njihovim izgledima za budućnost. A izgledi za budućnost, istini za volju, trenutno nisu ništa više tmurni Latinoamerikancima i Persijancima, nego što su Srbima ili Amerikancima.

Zato je u ovoj priči mnogo više bitno kako se postavljamo prema svojoj stvarnosti od toga da li realno možemo na tu stvarnost da utičemo. Srbi danas svakako nemaju ni vojne, ni demografske, ni ekonomske snage da šalju dobrovoljce da ujedinjuju Bolivarovu Veliku Kolumbiju, niti da prave radionice u kojima će mladim Irancima da objašnjavaju razlike između Mosadikovog i šahovog režima. Ono što mi možemo, i što predstavlja našu moralnu obavezu, jeste da svedočimo nepravdi koju na naše oči naši geopolitički neprijatelji čine drugim narodima i državama sveta onim istim instrumentima sile koje su prethodno testirali, razvili i usavršili na nama. Ako nemamo snage za geopolitički otpor, onda bar treba da govorimo istinu o procesima koje prepoznajemo i razumemo bolje od drugih. I da – čak i kada se nepravda čini članicama Evropske unije i NATO, koje su se prema stradanju Srbije odnosile sa hladnokrvnom nezainteresovanošću i koje su čak pristale da budu saučesnice u zločinu čija su Srbi bili žrtva.

Bez obzira da li smo srpski imperijalisti ili srpski antiimperijalisti – naš odnos prema Americi mora biti isti – rušenje njene hegemonije predstavlja naš politički zadatak, koliko god opravdanih simpatija imali prema ovoj ili onoj socijalnoj ili političkoj grupi u samoj SAD

Bez obzira da li smo srpski imperijalisti ili srpski antiimperijalisti – naš odnos prema Americi mora biti isti – rušenje njene hegemonije predstavlja naš politički zadatak, koliko god opravdanih simpatija imali prema ovoj ili onoj socijalnoj ili političkoj grupi u samoj SAD. A budući da Amerika u ovoj najnovijoj imperijalističkoj iteraciji veoma perfidno igra i na hrišćansku kartu (u onoj meri u kojoj se Donald Tramp, Ilon Mask ili Piter Til mogu nazvati „hrišćanima“), neka bude rečeno i ovo: ako sebe smatramo za pravoslavce i narod Kosovskog zaveta, onda je naš zadatak da uvek i svuda svedočimo pravdu, čak i kada to znači da treba da se svrstamo na stranu muslimana i komunista umesto da se stajemo u falange neokolonijalista koji hrišćanstvo izjednačavaju sa onim DeusvultDandolovih krstaša u Carigradu i Velikog inkvizitora Fjodora Dostojevskog. Ako smo slabi, ne treba da budemo zlobni i cinični. Ako nam je načinjena nepravda, ne treba da činimo nepravdu drugima. A ostalo će sve istorija dovesti na svoje.