Veliki brat i šerif(i) iz komšiluka

Nekada davno, u vreme dok su Amerikom hodali šerifi, oni su imali pravo da svakog građanina imenuju za svog zamenika. Svaki poštovalac istorije Divljeg zapada zna za Obračun kod OK korala, kada su se krajem devetnaestog veka braća Erp sukobili sa banditima iz porodice Klenton. Tog dana pre borbe, maršal Tumbstona Virgil Erp imenovao je za svoje zamenike brata Vajat Erpa i Dok Holideja, koji su u sukobu od trideset sekundi ubili svoje protivnike. Onda su se u dvadesetom veku pojavile ,,komšijske straže''. Započele su u Njujorku i onda su se proširile čitavom zemljom. Ubedljivo najpoznatija takva organizacija su ,,Anđeli čuvari''[1], koji su takođe nastali u Njujorku, sa planom obezbeđivanja putnika u podzemnoj železnici i posetilaca Central parka. Oni su danas i turistička atrakcija, nenaoružani ljudi sa crvenim beretkama koji pomažu građanima.

Ali, postoje i druge, naoružane organizacije. Član jedne od njih je u Sanfordu, Florida primetio sumnjivog Trejvona Martina, koji se sa kapuljačom na glavi šetao njegovim komšilukom. Kažu da je Cimerman ignorisao uputstva policajca, koji mu je radio vezom naložio da prestane da prati osumnjičenog. Umesto toga, prišao je tinejdžeru i nakon kraće rasprave završio na zemlji. Priča kaže da ga je tinejdžer tukao, i da je on pucao u samoodbrani.

Protesti koji su započeti širom SAD nakon oslobađajuće presude su relativno mali, čak i za zemlju manju od Amerike. U Los Anđelesu se povremeno okupi nekoliko stotina ljudi, a činjenica da su u Njujorku demonstranti blokirali Tajms skver ne znači da su bili brojni, nego samo da im je policija dozvolila da na taj način iskažu revolt. Veći značaj tim protestima daju mediji, nego što ga oni realno imaju. Mali broj ljudi, i mirna priroda protesta, ničim ne podsećaju na prethodne nemire, izazvane sličnim povodom.

Nakon oslobađajuće presude za policajce (trojica potpuno oslobođeni, četvrti okrivljen samo za napad), čije je prebijanje crnog mladića bilo zabeleženo i na traci[2], započeti su najveći neredi u Americi dvadesetog veka. Južni Los Anđeles postao je ratna zona, sa čitavim blokovima kuća srušenim ili spaljenim, brojnim radnjama opljačkanim. Tih šest dana protesta, policija nije smela da uđe u veliki deo grada, i nije imala moć da prekine nasilje. Građani su bili besni, i čak ni činjenica da se prebijeni mladić (osuđenik na uslovnoj slobodi, koji je te noći pijan bežao od policije) trećeg dana pojavio na televiziji i uputio molbu za mir[3] nije pomogla da se nasilje prekine. Čak ni pojava Nacionalne garde nije prekinula protest, i oni su završeni tek nakon što su iz obližnje kasarne na ulicu izašli marinci. Bilans šestodnevnih nemira je 53 ubijena, preko dve hiljade ranjenih, i milijarda dolara štete.

Možda su ovako blagi nemiri, tri decenije kasnije, znak vremena, kao što bi znak vremena mogao da bude i to što ih mediji prave većim nego što jesu. Los Anđeles je 1992. goreo samo zbog prebijanja, a na Floridi se desilo nekažnjeno ubistvo. Porotnici su se pre tri decenije pojavljivali na televiziji, i branili pravo policije, a šestoro članova nove porote su nepoznati, i ne zna se čak ni njen rasni sastav. Ali i pored mnogo nepoznatih činjenica vezanih za događaj na Floridi, čini se da ,,ima nešto trulo'' u pravnom sistemu države Amerike. Čini se da anglo-saksonsko pravo, čije domete i rezultate vidimo i na suđenjima u Hagu, nije tako savršeno kako ga neki predstavljaju. Ili je i ono postalo podložno promenama, u znaku vremena.

Nakon pomenutog sukoba kod OK korala (iako zakonski opunomoćeni kao zamenici Maršala), Vajat Erp i Dok Holidej su odmah uhapšeni, i njima je suđeno za ubistvo. U Los Anđelesu, pre tri decenije policajci su isto tako odmah uhapšeni. U Sanfordu, Cimerman je priveden, ali je pušten nakon saslušanja, zbog pretpostavke o samoodbrani. Tek mesec i po dana kasnije, nakon pritisaka javnosti, uhapšen je i optužen za ubistvo. Iako se ne zna šta se tačno desilo, jer svedoci ne postoje, kaže se da je ,,kapetan straže'' te noći bio van svoje građanske dužnosti. Nakon što je primetio sumnjivog prolaznika, obavestio je policiju i izašao iz vozila. Prišao je osumnjičenom koji ga je nakon prepirke oborio na zemlju i udarao. Onda je zapucao ,,u samoodbrani''.

Na Floridi se samo ,,preporučuje'' pripadnicima komšijskih straža da ne nose naoružanje. Država to ne može da im zabrani, jer je u Floridi nošenje oružja dozvoljeno[4]. Čak ni nakon susreta sa policajcem, građanin nema obavezu da prijavi da nosi oružje. Tako je te noći Cimerman mogao da sa pištoljem za pojasom priđe sumnjivom crncu, i nakon što od njega (čini se da je to očigledno) dobije batine, počne da razmišlja o samoodbrani. Ali, samoodbrana bi trebalo da se primenjuje samo ukoliko se napad odvija na mestu na kojem se nalazi onaj ko se tako brani. Ne može neko da se ,,samoodbranjuje'' tako što prilazi drugoj osobi i započinje kavgu s njim. To se zove provokacija. Ali, to je ono što izgleda nije bilo jasno šestočlanoj ženskoj poroti.

U američkoj varijanti engleskog jezika nastala je reč koja verovatno ne postoji u drugim jezicima. Vigilante (verovatno od vigil, budnost) označava čoveka ili grupu ljudi, koji u nedostatku predstavnika zakona, uzimaju pravdu u svoje ruke. Kroz čitavu istoriju Amerike, postojale su grupe vigilantesa koji su se sa manje ili više pravde, borili za svoje želje. Vigilantes su bili i kriminalne grupe, i dobrotvori zaštitnici imigranata, ali i brojne linč gomile i KKK. Oni postoje i u popularnoj kulturi Amerike, Betmen, Spajdermen i drugi su takođe poznati vigilante. Sa tako jakom istorijom te vrste građanskog udruživanja u ,,komšijske straže'', i brojnim vigilantes grupama i ,,usamljenim borcima za pravdu'', izgleda da ovde nije krivac pravo na nošenje oružja, nego to što i dalje postoje organizacije vigilanata, koji za sebe uzimaju pravo da sprovode pravdu. Zbog toga se čini da bi Amerika trebalo da raščisti sa delom svoje istorije. Da se ne bi dešavalo da se razni Betmeni i dalje šetaju ulicama i ubijaju one koji su im sumnjivi.