Велики брат и шериф(и) из комшилука

Некада давно, у време док су Америком ходали шерифи, они су имали право да сваког грађанина именују за свог заменика. Сваки поштовалац историје Дивљег запада зна за Обрачун код ОК корала, када су се крајем деветнаестог века браћа Ерп сукобили са бандитима из породице Клентон. Тог дана пре борбе, маршал Тумбстона Виргил Ерп именовао је за своје заменике брата Вајат Ерпа и Док Холидеја, који су у сукобу од тридесет секунди убили своје противнике. Онда су се у двадесетом веку појавиле ,,комшијске страже''. Започеле су у Њујорку и онда су се прошириле читавом земљом. Убедљиво најпознатија таква организација су ,,Анђели чувари''[1], који су такође настали у Њујорку, са планом обезбеђивања путника у подземној железници и посетилаца Централ парка. Они су данас и туристичка атракција, ненаоружани људи са црвеним береткама који помажу грађанима.

Али, постоје и друге, наоружане организације. Члан једне од њих је у Санфорду, Флорида приметио сумњивог Трејвона Мартина, који се са капуљачом на глави шетао његовим комшилуком. Кажу да је Цимерман игнорисао упутства полицајца, који му је радио везом наложио да престане да прати осумњиченог. Уместо тога, пришао је тинејџеру и након краће расправе завршио на земљи. Прича каже да га је тинејџер тукао, и да је он пуцао у самоодбрани.

Протести који су започети широм САД након ослобађајуће пресуде су релативно мали, чак и за земљу мању од Америке. У Лос Анђелесу се повремено окупи неколико стотина људи, а чињеница да су у Њујорку демонстранти блокирали Тајмс сквер не значи да су били бројни, него само да им је полиција дозволила да на тај начин искажу револт. Већи значај тим протестима дају медији, него што га они реално имају. Мали број људи, и мирна природа протеста, ничим не подсећају на претходне немире, изазване сличним поводом.

Након ослобађајуће пресуде за полицајце (тројица потпуно ослобођени, четврти окривљен само за напад), чије је пребијање црног младића било забележено и на траци[2], започети су највећи нереди у Америци двадесетог века. Јужни Лос Анђелес постао је ратна зона, са читавим блоковима кућа срушеним или спаљеним, бројним радњама опљачканим. Тих шест дана протеста, полиција није смела да уђе у велики део града, и није имала моћ да прекине насиље. Грађани су били бесни, и чак ни чињеница да се пребијени младић (осуђеник на условној слободи, који је те ноћи пијан бежао од полиције) трећег дана појавио на телевизији и упутио молбу за мир[3] није помогла да се насиље прекине. Чак ни појава Националне гарде није прекинула протест, и они су завршени тек након што су из оближње касарне на улицу изашли маринци. Биланс шестодневних немира је 53 убијена, преко две хиљаде рањених, и милијарда долара штете.

Можда су овако благи немири, три деценије касније, знак времена, као што би знак времена могао да буде и то што их медији праве већим него што јесу. Лос Анђелес је 1992. горео само због пребијања, а на Флориди се десило некажњено убиство. Поротници су се пре три деценије појављивали на телевизији, и бранили право полиције, а шесторо чланова нове пороте су непознати, и не зна се чак ни њен расни састав. Али и поред много непознатих чињеница везаних за догађај на Флориди, чини се да ,,има нешто труло'' у правном систему државе Америке. Чини се да англо-саксонско право, чије домете и резултате видимо и на суђењима у Хагу, није тако савршено како га неки представљају. Или је и оно постало подложно променама, у знаку времена.

Након поменутог сукоба код ОК корала (иако законски опуномоћени као заменици Маршала), Вајат Ерп и Док Холидеј су одмах ухапшени, и њима је суђено за убиство. У Лос Анђелесу, пре три деценије полицајци су исто тако одмах ухапшени. У Санфорду, Цимерман је приведен, али је пуштен након саслушања, због претпоставке о самоодбрани. Тек месец и по дана касније, након притисака јавности, ухапшен је и оптужен за убиство. Иако се не зна шта се тачно десило, јер сведоци не постоје, каже се да је ,,капетан страже'' те ноћи био ван своје грађанске дужности. Након што је приметио сумњивог пролазника, обавестио је полицију и изашао из возила. Пришао је осумњиченом који га је након препирке оборио на земљу и ударао. Онда је запуцао ,,у самоодбрани''.

На Флориди се само ,,препоручује'' припадницима комшијских стража да не носе наоружање. Држава то не може да им забрани, јер је у Флориди ношење оружја дозвољено[4]. Чак ни након сусрета са полицајцем, грађанин нема обавезу да пријави да носи оружје. Тако је те ноћи Цимерман могао да са пиштољем за појасом приђе сумњивом црнцу, и након што од њега (чини се да је то очигледно) добије батине, почне да размишља о самоодбрани. Али, самоодбрана би требало да се примењује само уколико се напад одвија на месту на којем се налази онај ко се тако брани. Не може неко да се ,,самоодбрањује'' тако што прилази другој особи и започиње кавгу с њим. То се зове провокација. Али, то је оно што изгледа није било јасно шесточланој женској пороти.

У америчкој варијанти енглеског језика настала је реч која вероватно не постоји у другим језицима. Vigilante (вероватно од vigil, будност) означава човека или групу људи, који у недостатку представника закона, узимају правду у своје руке. Кроз читаву историју Америке, постојале су групе vigilantesa који су се са мање или више правде, борили за своје жеље. Vigilantes су били и криминалне групе, и добротвори заштитници имиграната, али и бројне линч гомиле и ККК. Они постоје и у популарној култури Америке, Бетмен, Спајдермен и други су такође познати vigilante. Са тако јаком историјом те врсте грађанског удруживања у ,,комшијске страже'', и бројним vigilantes групама и ,,усамљеним борцима за правду'', изгледа да овде није кривац право на ношење оружја, него то што и даље постоје организације vigilanata, који за себе узимају право да спроводе правду. Због тога се чини да би Америка требало да рашчисти са делом своје историје. Да се не би дешавало да се разни Бетмени и даље шетају улицама и убијају оне који су им сумњиви.