Uspon i pad neoliberalizma

Zašto je neoliberalizam i na unutrašnjem i na međunarodnom planu propao? Na to pitanje odgovaram – mnogo detaljnije nego što ro mogu u ovom kratkom članku – u svojoj predstojećoj knjizi „Velika globalna transformacija: Nacionalni tržišni liberalizam u multipolarnom svetu“. Ovo pitanje postavljam i iz ličnih razloga: neki od mojih najboljih prijatelja su neoliberali. Bio je to generacijski projekat zapadne „baby-boom“ generacije, koji su kasnije usvojili i drugi – poput nas iz istočne Evrope ili elita u Latinskoj Americi i Africi. Kada danas sretnem svoje ostarele bejbi bumere, koji i dalje pokazuju gotovo nesmanjeni žar za neoliberalizam, deluju mi kao ideološke izbeglice iz sveta koji je odavno nestao. Oni nisu s Venere ili s Marsa; oni su sa Titanika.

Kao i komunizam, neoliberalizam je poražen stvarnošću

Kada kažem da je neoliberalizam poražen, ne mislim da je poražen intelektualno, u smislu da postoji spreman neki alternativni projekat koji samo čeka svoju priliku da ga zameni. Ne: kao i komunizam, neoliberalizam je poražen stvarnošću. Realni svet je jednostavno odbio da se ponaša onako kako su liberali mislili da treba.

Najpre moramo priznati da je taj projekat imao mnoge privlačne strane. Ideološki i generacijski bio je povezan s buntovnom generacijom šezdesetih, pa mu je poreklo bilo nekonformističko. Promovisao je rasnu, rodnu i seksualnu ravnopravnost. Svojim naglaskom na globalizaciji zaslužan je za najveće smanjenje globalnog siromaštva u istoriji i za pomoć brojnim zemljama da pronađu put ka prosperitetu. Čak i njegov često osporavani Vašingtonski konsenzus – iako su neke njegove zapovesti sprovođene do krajnosti, a druge ignorisane – u osnovi je ispravan i ima mnogo toga što govori u njegovu korist. Nije najmanje važno to što nudi jednostavan i lako razumljiv pristup ekonomskoj politici: ne treba više od jednog sata da se objasni i ekonomski najneupućenijoj osobi.

Zašto neoliberalizam nije ostao dominantna ideologija i zašto je propao? Postoje tri razloga za to: njegov univerzalizam, oholost njegovih pristalica (što uvek dolazi sa univerzalizom) i neiskrenost njegovih vlada

Dakle, da se vratimo na prvobitno pitanje – zašto neoliberalizam nije ostao dominantna ideologija? Mislim da postoje tri razloga za to: njegov univerzalizam, oholost njegovih pristalica (što uvek dolazi sa univerzalizmom) i neiskrenost njegovih vlada.

Da je neoliberalizam univerzalan ili kosmopolitski, nije teško primetiti. Liberalna ideologija svakog pojedinca i svaku naciju u principu tretira na isti način. To je prednost: liberalizam i neoliberalizam mogu, bar u teoriji, da privuku najrazličitije grupe, bez obzira na njihovu istoriju, jezik ili religiju. Ali upravo je univerzalizam njegova Ahilova peta. Pretvaranje da važi za sve ubrzo dolazi u sukob s činjenicom da su lokalni uslovi često različiti, a pokušaji da se oni prilagode postulatima neoliberalizma propadaju. Lokalni uslovi (posebno u društvenim pitanjima, koja su proizvod lokalne istorije i religije) odupiru se uverenjima nastalim u potpuno drugačijim geografskim i istorijskim okolnostima. Tako se, u susretu sa realnošću, neoliberalizam povlači. Stvarni svet preuzima reč.

Ali svi univerzalisti (uključujući i komuniste) odbijaju da prihvate taj poraz. I moraju tako, jer je svaki poraz znak neuniverzalnosti. Tu nastupa intelektualna oholost. Poraz se tumači kao posledica moralnih mana onih koji nisu uspeli da usvoje neoliberalne vrednosti. Za njegove pristalice, samo potpuno prihvatanje neoliberalizma čini čoveka razumnim i moralno ispravnim. Kakav god novi društveni ugovor njegovi pobornici proglasili važećim – pa makar bio formulisan pre samo nedelju dana – on se mora bezuslovno primenjivati ubuduće.

Slika "Revolucija" Genadija Miznjikova u Novoj Tretjakovskoj galeriji u Moskvi

Kombinacija moralne propovedi i ekonomskog uspeha, koju su mnogi neoliberali uživali zbog svojih godina, mestu rođenja i obrazovanju, dala je celom pokretu viktorijanske, pa čak i kalvinističke crte: bogaćenje se nije posmatralo samo kao znak ovozemaljske uspešnosti, već i kao dokaz moralne superiornosti. Kao što je Deng Sjaoping rekao: „Obogatiti se je slavno.“ Ovaj moralni element podrazumevao je nedostatak empatije prema onima koji nisu uspeli da pronađu svoje mesto u novom poretku. Ako je neko propao, to je bilo zato što je zaslužio da propadne.

Neoliberali iz više srednje klase na Zapadu nisu svoje sugrađane tretirali drugačije od stranaca

Verni svom univerzalizmu, neoliberali iz više srednje klase na Zapadu nisu svoje sugrađane tretirali drugačije od stranaca. Lokalni neuspeh bio je ništa manje zaslužen od onog u nekoj dalekoj zemlji. Upravo je to, više nego išta drugo, doprinelo političkom porazu neoliberala: oni su jednostavno ignorisali činjenicu da je veći deo politike – unutrašnja politika.

Oholost koja proističe iz uspeha (i koja je dostigla neviđene razmere nakon poraza komunizma) bila je dodatno osnažena univerzalizmom – karakteristikom zajedničkom svim ideologijama i religijama koje, po svojoj prirodi, odbijaju da prihvate da su lokalni uslovi i prakse važni. Sinkretizam nije bio deo neoliberalnog rečnika.

Grafit na kojem piše „32 godine neoliberalizma“ tokom protesta zbog visokih troškova života u Santijago de Veraguasu, Panama

I na kraju, neiskrenost. Nepoštovanje čak i samoproglašenog i samonametnutog „globalnog poretka zasnovanog na pravilima“, naročito u međunarodnim odnosima, i tendencija da se ta pravila primenjuju selektivno – to jest da se, u suštini, slede tradicionalne politike nacionalnog interesa bez spremnosti da se to prizna – stvorili su kod mnogih utisak dvostrukih standarda. Zapadne neoliberalne vlade odbijale su da to priznaju, već su nastavljale da ponavljaju svoje mantre čak i kada su njihove izjave bile u očiglednoj suprotnosti sa onim što su radile. Na međunarodnoj sceni završile su u ćorsokaku, manipulišući rečima, preoblikujući pojmove, fabrikujući stvarnost – sve u pokušaju da prikriju istinu.

Poslednjih pedeset godina videli smo krah dve univerzalističke ideologije – komunizma i neoliberalizma. Obe su poražene stvarnošću

Deo te neiskrenosti bio je prisutan i na unutrašnjem planu, kada se ljudima govorilo da ćute i da se ne žale jer statistički podaci ne potvrđuju njihovo nezadovoljstvo, pa su njihovi subjektivni utisci proglašavani pogrešnim i ignorisani.

Šta sledi? O tome govorim u knjizi Velika globalna transformacija. Mislim da postoji jedna stvar oko koje se većina ljudi može složiti: poslednjih pedeset godina videli smo krah dve univerzalističke ideologije – komunizma i neoliberalizma. Obe su poražene stvarnošću.

Rad Konstantina Hudjakova „Nismo to očekivali. Tri heroja“

Nove ideologije neće biti univerzalne: neće tvrditi da su primenjive na ceo svet. One će biti partikularističke, ograničene po obimu – i geografski i politički – i usmerene na održanje hegemonije tamo gde vladaju, bez pretenzija da svoja načela učine univerzalnim.

Zato su razgovori o globalnim ideologijama autoritarizma besmisleni. Te ideologije su lokalne, usmerene na očuvanje vlasti i statusa kvo. To ne znači da su imune na staro iskušenje imperijalizma – ali taj nagon ne može se proširiti na ceo svet, niti različiti autoritarizmi mogu zajednički delovati da bi to postigli.

Štaviše, pošto im nedostaju univerzalni principi, verovatno će ulaziti u sukobe. Jedini način da autoritarni režimi izbegnu međusobne sukobe jeste prihvatanje veoma ograničenog skupa principa – u suštini onih koji podrazumevaju nemešanje u unutrašnje poslove i odsustvo agresije – i da se na tome stane. Izgleda da je Si Đinpingova nedavno proglašenje pet takvih ograničenih pravila, na nedavnom sastanku Šangajske organizacije za saradnju, zasnovano upravo na takvoj računici.

(RTS)