Trampove carine i protekcionistička ekonomska politika mnogo manje pogađaju Kinu, a daleko više američke saveznike

Ironija je da, u ime nacionalne bezbednosti, Vašington nanosi štetu saveznicima koji su najviše doprineli ekonomskom blagostanju SAD-a, istovremeno ostavljajući najvećeg konkurenta, Kinu, u daleko manje nepovoljnom položaju. Ono što je realna perspektiva je da bi se evropske i azijske zemlje, isključujući Kinu, mogle (samo)organizovati, stvarajući novi prostor relativne stabilnosti.

Radikalna promena ekonomskog pristupa SAD-a od početka drugog mandata Donalda Trampa, odnosno otežano funkcionisanje svetskih (ili multilateralnih) institucija usled „novih pravila“, čini postojeće ekonomske strukture na globalnom nivou sve manje upotrebljivim. Ovo je posledica političkog izbora, a ne neizbežnog sleda događaja, i promene koje su pokrenute su verovatno ireverzibilne, odnosno biće veoma teško vratiti se na prethodni status kvo.

Mnogi analitičari se fokusiraju na stepen u kojem se lanci snabdevanja i trgovina proizvedenom robom pomeraju između Amerike i Kine. U tom kontekstu, analiza razmera uvećanja američkih carinskih stopa je nezaobilazna. U izveštaju Frejzer instituta „Economic Freedom of the World“ potencira se dramatičan pad SAD-a u pogledu slobode trgovine, sa 56. na 76. mesto.

U jednom momentu, sredinom aprila ove godine, Sjedinjene Države su sa čak 28% u proseku imale druge najviše prosečne carine od 165 observiranih zemalja (odmah iza Bahama). Sve se dogodilo zapanjujuće brzo; dok je 3. februara 2025. prosečna carinska stopa SAD-a bila tek 2,4% (na približnom nivou gde se nalazila prethodnih godina), 7. avgusta 2025. ona je porasla na 18,6%, što je najviši nivo od sredine 1930-ih.

Napuštanje uloge globalnog garantora

Međutim, uobičajeno fokusiranje na američko-kineske ekonomske odnose vodi ka relativizaciji efekata promenjenog pristupa nove administracije u Vašingtonu prema „ostatku sveta“. Suštinski, potcenjuje se obim u kojem je prethodni američki okvir podupirao ekonomske odluke koje je donosila skoro svaka država, finansijska institucija i kompanija širom sveta.  

Lista novih carina Donalda Trampa, april 2025.

Naime, globalna javna dobra koja su od strane Amerike stavljena na „opšte korišćenje“ nakon 1945, kao što su mogućnost bezbedne plovidbe vazduhom i morem, pretpostavka da je imovina bezbedna od eksproprijacije, pravila za međunarodnu trgovinu i stabilna dolarska sredstva u kojima se fakturišu transakcije i tezauriše novac – mogu se, u ekonomskom smislu, smatrati oblicima osiguranja. Vašington je naplaćivao „premije“ od zemalja koje su učestvovale u sistemu, bivajući predvodnik sistema na različite načine, uključujući i kroz svoju sposobnost da postavlja pravila koja su američku ekonomiju učinila najatraktivnijom za investitore. Zauzvrat, države koje su se pridružile sistemu osiguravale su svoje ekonomije od neizvesnosti i rizika.

Bilo je problema unutar ovog sistema pre Trampovog uspona. Ali posebno u svom drugom mandatu, Tramp je promenio ulogu SAD-a sa globalnog garantora sistema na aktera koji se fokusirao na izvlačenje profita iz sistema – umesto da osigurava svoje klijente od spoljnih pretnji, pretnja protiv koje se „prodaje“ osiguranje počela je da dolazi i od „osiguravača“.

Suštinsko povlačenje Vašingtona sa svoje ranije pozicije garantora sistema će fundamentalno promeniti ponašanje zemalja klijenata – i to ne na način na koji se Tramp nada. Kina, zemlja čije ponašanje nova američka administracija želi da promeni, verovatno će biti najmanje pogođena, dok će najbliži saveznici SAD-a biti najviše oštećeni.

Po jednom načinu razmišljanja, iako Trampov novi pristup zahteva i od vlada i od preduzeća da plaćaju više za usluge koje su ranije dobijali za manje kontra-usluga, svet će na kraju prihvatiti novu normalnost, u korist SAD-a. Međutim, kako to vidi većina akademskih ekonomista, to je zabluda i u svetu koji Trampov program stvara većina aktera će se suočiti sa gubicima – uključujući SAD.

DŽon Majnard Kejns u Breton Vudsu 1944.

Naime, SAD su imale ogromne koristi delujući kao dominantni svetski garantor nakon Drugog svetskog rata. Preuzimajući ovu ulogu, Vašington je imao izvesnu kontrolu nad ekonomskom i bezbednosnom politikom drugih država, bez potrebe da pribegava oštrim pretnjama i merama. Zauzvrat, zemlje koje su učestvovale u sistemu bile su zaštićene od različitih oblika rizika. Ova bezbednost je možda počivala na zajedničkoj iluziji o tome koliko malo vojnih ulaganja i akcija je potrebno da bi se geopolitička situacija održala stabilnom.

Nova realnost

Sada je taj osećaj sigurnosti nestao. Tramp nije jedini akter odgovoran za slom ekonomskog režima koji je preovladavao 80 godina. Uspon Kine i odgovor SAD-a na to su takođe odigrali ulogu, kao i klimatske promene, napredak informacione tehnologije i razumljiv gubitak poverenja američkih birača u aktuelne elite nakon intervencija u Avganistanu i Iraku, globalne finansijske krize 2008–09. i pandemije Kovida.

Politike Trampove administracije predstavljaju prekretnicu, gde se sada jasno stavlja do znanja o potrebi za drugačijom „vrstom šeme“, u kojoj se koristi oružje i održava neizvesnost kako bi izvuklo što više za što manje zauzvrat. Tramp to vidi kao jednostavan reciprocitet ili pravedan tretman za zemlje koje su, po njegovom mišljenju, decenijama eksploatisale SAD.

Međutim, racionalna analiza ukazuje da te zemlje nikada nisu izvukle ništa što bi se približno moglo porediti sa koristima koje je od toga imala Amerika. Radi se pre svega o jeftinim dugoročnim kreditima za američki trezor, nesrazmerno velikim stranim ulaganjima u američke korporacije i radnu snagu, faktički globalnim pridržavanjem američkih tehničkih i pravnih standarda (koji su koristili proizvođačima sa sedištem u SAD), usklađivanjem sa američkim inicijativama o sankcijama, plaćanjima za smeštaj američkih trupa, široko rasprostranjenom zavisnošću od američke odbrambene industrije.

Američki vojni transportni avion pored vazduhoplovne baze Rajn-Majna u Frankfurtu, Nemačka, 2005.

Sve ovo, a posebno oslanjanje na američki finansijski sistem za veliku većinu globalnih transakcija i rezervi, uključujući spremnost da se po relativno niskim kamatama decenijama finansira američka javna potrošnja i posledično debalans u spoljnotrgovinskoj razmeni SAD-a sa ostatkom sveta, bilo je važan faktor kontinuiranog rasta životnog standarda američkih građana.

Nova Trampova administracija odbacuje ovaj profitabilan i stabilan poslovni model u korist onog koji pojačava suprotan ciklus. Već sada, preduzeća, vlade i investitori fundamentalno menjaju svoje prakse kako bi pokušali da se sami osiguraju.

Najveća šteta za najbliže saveznike

Trampov pristup će naneti najveću štetu ekonomijama koje su najbliže povezane sa američkom i koje su prethodna pravila igre uzimale zdravo za gotovo: Kanada, Japan, Meksiko, Južna Koreja i Velika Britanija.

Trampova administracija je očekivala da će njeni ključni saveznici jednostavno platiti bilo koju cenu za zaštitu Vašingtona. Do sada su Japan, Meksiko, Filipini i Velika Britanija sledili takav pristup. Ipak, popularnost SAD-a je naglo opala; u studiji istraživačkog centra Pju iz proleća 2025. o stavovima prema SAD, udeo japanskih građana koji su pozitivno gledali na tu zemlju opao je za 15 procentnih poena u odnosu na prethodnu godinu; rejting pozitivnosti zemlje je pao za 20 procentnih poena među Kanađanima i 32 među Meksikancima.

Poster sa natpisom „Američki zaliv“ u Ovalnom kabinetu Bele kuće u Vašingtonu, 6. marta 2025.

Zabrinutost za nacionalnu bezbednost, postojeće veze i – u slučaju Kanade i Meksika – geografska blizina, ograničiće stepen u kojem te države mogu da otklone svoju ekonomsku zavisnost. I pored toga, Kanada se oduprla Trampovim pokušajima da jednostrano revidira trgovinski sporazum između SAD-a, Meksika i Kanade iz 2020. i uvede asimetrično visoke carine na kanadsku robu.

Drugi važni saveznici SAD-a, poput Australije i Južne Koreje, u bliskoj budućnosti neće imati drugog izbora nego da podržavaju Vašington. Međutim, vremenom će i ove države, kao i Kanada, pokušati da prošire svoje veze sa Kinom, EU i ASEAN-om, izvesno na štetu Amerike.

Možda će najveća žrtva Trampove politike biti Japan, zemlja koja je značajno investirala u proizvodnju u SAD duže od 45 godina, usput prenoseći svoje tehnološke i upravljačke inovacije. Veći deo nacionalne štednje je uložen u američke državne obveznice, i to u dužem roku nego što je to učinila bilo koja druga država. Japan je pristao da služi kao „plutajući nosač aviona“ SAD-a na prvoj liniji fronta sa Kinom, ta da bude domaćin američkim trupama na Okinavi uprkos rastućem protivljenju domaćeg stanovništva. Ono što je Japan dobijao zauzvrat bile su pouzdane garancije, barem do početka ove godine.

Voštane figure Donalda Trampa i Si Đinpinga u Muzeju "Madam Tiso" u Budimpešti, 2003.

Kineska alternativa

Za razliku od „zemlje izlazećeg sunca“, ASEAN (Association of Southeast Asian Nations – Asocijacija nacija jugoistočne Azije) i EU su bili manje usklađeni sa SAD u pogledu ekonomske i bezbednosne politike. Pa ipak, države članice – posebno Nemačka, Francuska, Holandija, Singapur, Švedska i Vijetnam – takođe su zasnovale svoje ekonomsko ponašanje na garancijama koje je Vašington pružao. Kao rezultat toga, imale su vodeće uloge u američkim lancima snabdevanja i privlačile su visoko-tehnološke investicije iz SAD.

Njihove vlade, kompanije i građani su ulagali novac u američku ekonomiju kroz strane direktne investicije, kupovinu državnih obveznica ili pak kroz investicije u korporacije kotirane na američkoj berzi, dok su najčešće pristajali da se pridruže sankcijama i režimima kontrole izvoza koje je preduzimao Vašington. Tramp je sada ove zemlje podvrgao masovnim carinama i carinskim pretnjama, kao i bilateralnim zahtevima za specifične pogodnosti.

Međutim, zemlje EU i ASEAN-a imaju alternative i posledično menjaju svoje ponašanje, jačajući ekonomske veze jedne sa drugima i sa Kinom. Tako je tokom protekle decenije udeo kineskih inputa u evropskim i jugoistočnoazijskim industrijskim lancima snabdevanja naglo porastao, dok je udeo SAD opao.

Naime, nije održivo za EU, a svakako ne za ASEAN, da ekonomski izoluje Kinu, a dobici od poslovanja sa ovom privrednom će se samo povećavati sa novim pristupom Vašingtona. Istina, trgovina sa Kinom ne zamenjuje osiguranje koje su SAD ranije pružale. Ipak, kao značajni ekonomski subjekti sami po sebi, jugoistočno-azijske i evropske zemlje imaju daleko veću sposobnost da krenu drugačijim putem, iako će trošiti više na samo-osiguranje nego ranije.

Postministarska konferencija ASEAN-a sa Kinom, Kuala Lumpur, Malezija, 10. jula 2025.

Trampova ekonomska politika udaljava SAD i od tržišta u razvoju, budući da se njihova otpornosti na makroekonomske šokove povećala. Tokom finansijskih kriza 1998-99. i 2008-09, čak su i najveće ekonomije u razvoju – Brazil, Indija, Indonezija i Turska – bile teško pogođene. Međutim, od tada su postale znatno otpornije zahvaljujući domaćim reformama, kao i novim izvoznim i investicionim mogućnostima koje su ponudile privrede poput kineske.

S druge strane, desetine ekonomija sa nižim i srednjim prihodima akumulirale su dugove velikom brzinom, a Trampov novi pristup dodatno redukuje njihove ekonomske potencijale. Najsiromašnije zemlje u Centralnoj Americi, Centralnoj i Južnoj Aziji i Africi mogle bi upasti u ozbiljne ekonomske probleme usled povlačenja SAD-a kao garanta, Trampovog oštrog zaokreta protiv strane razvojne pomoći i pojačane sklonosti investitora ka relativno stabilnim lokacijama.

Smanjenje uloge dolara

Možda najvažnija promena biće ugrožavanje pozicije dolara. Dominacija dolara, koja je daleko prevazilazila ono što bi BDP Sjedinjenih Država ili udeo u globalnoj trgovini opravdavao, omogućavala je Vašingtonu da decenijama deo svoje javne potrošnje i spoljnotrgovinskog deficita finansira stalnim uvećavanjem količine emitovanih državnih obveznica. Međutim, od objave „carinskog rata protiv svih“ 2. aprila 2025. dolar počinje da se ponaša kao i većina ostalih valuta, a to je da se kreće u suprotnom smeru od kamatnih stopa.

Iznenadne promene politike doprinosile su rastu ekonomske nestabilnosti i depresijaciji dolara. Na primer, u maju 2025. je najavljen obilan paket fiskalnih stimulansa u SAD, tokom juna bilo je nekoliko pretnji uvođenjem dodatnih carina, te bombardovanje Irana od strane Sjedinjenih Država, da bi se u avgustu „na udaru“ našla Indija i druge zemlje u razvoju. Kao odgovor na svaki od ovih događaja dolar je pao, dok su dugoročne kamatne stope u SAD rasle, što ukazuje na odliv kapitala kao odgovor na previranja.

Slično tome, tokom moderne istorije uvođenje carina je dovelo do aprecijacije valuta. Međutim, ove godine dolar je devalvirao sa uvođenjem carina. Ovaj veliki prekid sa istorijskim obrascem sugeriše da su globalne zabrinutosti zbog nestabilnosti američke politike počele da nadmašuju uobičajeno „bekstvo u sigurnost“, odnosno u dolarski denominovane aktive.

Neprijateljski i nepredvidiv pristup Trampa prema vojnim savezima predvođenih Vašingtonom dodatno nagriza podršku dolaru. Posledično, druge vlade povećavaju svoje vojne izdatke, što povećava relativnu atraktivnost njihovih valuta. Evropska tržišta obveznica, na primer, postaju sve veća i dublja kako vojni izdaci finansirani dugovima rastu u severnoj i istočnoj Evropi.

Menjačnica u Najrobiju, Kenija, 2018.

Indikativno je da usled relativno visokih kamata na dolarske obveznice, ali i sve veće dostupnosti kreditnih alternativa, neke visoko zadužene zemlje, uključujući Keniju, Šri Lanku i Panamu, počinju da se oslobađaju od dolarskih dugova okrećući se valutama sa nižim kamatnim stopama, kao što je kineska. Prelazak na zaduživanje u juanima takođe je posledica ekspanzije kineskih zajmova za izgradnju infrastrukture u okviru „Puta svile“. Dodatno, korporacije iz tržišta u razvoju emitovale su više obveznica u evrima nego u dolarima ove godine (sa iznosom duga koji je dostigao rekordnih 239 milijardi dolara u julu 2025).

Nova svetska ekonomska geografija u nastajanju

Bez garancija SAD-a, pojaviće se nove veze između ekonomija i novi pravci investicionih tokova, izvesno skuplji za izgradnju i održavanje. Rast produktivnosti će se usporiti kako se komercijalna konkurencija, inovacije i globalna saradnja u stvaranju nove infrastrukture smanjuju. Generalno, to će biti gori ishod za skoro sve aktere na globalnom nivou, na šta ukazuje i često citirana studija MMF-a iz 2023. o potencijalnim gubicima usled moguće globalne ekonomske fragmentacije.

Usred ove promene, neposredno ekonomsko okruženje Kine biće najmanje izmenjeno uprkos Trampovim namerama. Više nego bilo koja druga velika ekonomija, Kina smanjuje svoje oslanjanje na SAD za izvoz, uvoz, investicije i tehnologiju. Da li će Kina biti u stanju da iskoristi nove spoljne prilike u povlačenju SAD-a, ili će nastojati da sprovodi istu vrstu „reket-zaštite“ kao SAD (ili goru), zavisiće od toga da li Peking može da prevaziđe skepticizam drugih zemalja u pogledu njegove pouzdanosti kao osiguravača.

Kineski predsednik Si Đinping predsedava plenarnoj sednici samita Saveta šefova država Šangajske organizacije za saradnju u Tjenđinu, Kina, 1. septembra 2025.

Asertivan stav Pekinga na sastanku zemalja Šangajske organizacije za saradnju početkom septembra u kineskom Tjencinu, kao i potpisivanje dugo najavljivanog gigantskog gasnog sporazuma Rusije i Kine (izgradnja gasovoda „Snaga Sibira 2“ sa planiranom isporukom od čak 50 milijardi kubnih metara godišnje), ukazuju da se intenziviraju napori na izgradnji „ne-zapadnog“ bloka, izvesno kao protivteže Americi.

Ironija je da, u ime nacionalne bezbednosti, Vašington nanosi štetu saveznicima koji su najviše doprineli ekonomskom blagostanju SAD-a, istovremeno ostavljajući najvećeg konkurenta, Kinu, u daleko manje nepovoljnom položaju. Ono što je realna perspektiva je da bi se evropske i azijske zemlje, isključujući Kinu,  mogle (samo)organizovati, stvarajući novi prostor relativne stabilnosti. Već se istražuju novi oblici saradnje, pored ostalog  i „redizajniraje“ Svetske trgovinske organizacije (STO), od strane članica EU i brojnih indo-pacifičkih zemalja (koje su okupljene u Sveobuhvatnom progresivnom sporazumu o transpacifičkom partnerstvu).

Ove ekonomije već čine napore kako bi se osiguralo garantovanje međusobnih investicionih prava, stvorili obavezujući mehanizmi za rešavanje trgovinskih sporova, bolje odgovorilo na finansijske šokove. Među ciljevima je održavanje uticaja MMF-a, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, pored ostalog štiteći ove institucije od paralize dok Kina ili SAD budu pokušavali da stave veto na neophodne reforme tih organizacija.

Prolećni sastanak MMF-a i Svetske banke u sedištu MMF-a u Vašingtonu, SAD, 25. aprila 2025.

Međutim, ako žele da održe neki deo prethodne otvorenosti i stabilnosti globalne ekonomije, ove zemlje će morati da grade blokove sa selektivnim članstvom, umesto da slede strogo multilateralni pristup. Ovo bi bila loša zamena za sistem kojim su SAD „predsedavale“, ali i mnogo bolja solucija nego jednostavno prihvatanje sistema koji Trampova administracija kreira.

Alternativa koju nudi BRIKS izgleda privlačno ne samo za članice te ne-zapadne organizacije, već i za mnoge države Globalnog juga. Upravo bi strah od gubitka dominacije mogao naterati industrijalizovane zemlje, mahom okupljenje u OECD bloku, da nudeći veće koncesije državama Trećeg sveta sačuvaju zapadno-centrični poredak, uprkos tome što njegov glavni garantor, SAD, pokazuje znake „posustajanja“. 

(RTS)