Stanje ruske ekonomije na ulasku u petu godinu rata - koliko košta mir i pod kojim uslovima

Nakon četiri godine rata u Ukrajini, ruska ekonomija i javne finansije pokazale su relativnu otpornost uprkos rastućim ratnim troškovima i opsežnim ekonomskim i finansijskim sankcijama uvedenim od strane Zapada. Glavni problem za rusku ekonomiju sada nije rizik od iznenadnog kolapsa, već odsustvo značajnih generatora rasta. Zapadni embargo, iako neefikasan u pogledu okončanja rata, već je naneo ogromnu štetu dugoročnom potencijalu rasta ruske privrede. Trgovinska i investiciona saradnja sa Kinom i drugim zemljama u razvoju pomaže u ublažavanju uticaja sankcija, ali neće zameniti pristup zapadnim inovacijama, tehnologijama, znanju, finansijskim sistemima i tržištima.

Bilbord u Moskvi

Kako rusko-ukrajinski rat ulazi u svoju petu godinu, ruska ekonomija, na kojoj su zasnovani ratni napori Moskve, pod ozbiljnim je izazovima, ali je daleko od toga da je urušena, nasuprot priželjkivanjima Zapada.

Tokom protekle četiri godine ekonomija Ruske Federacije se praktično podelila na dve grane. Prioritetni deo (istina daleko manji) obuhvata vojne i s vojskom povezane industrije. On je natprosečno rastao, zapošljavao i investirao, imajući privilegovan pristup radnoj snazi, kapitalu i uvozu. Ostatak privrede, mala i srednja preduzeća, kao i potrošačke industrije, nalaze se u praktičnoj stagnaciji. 

Prema ROSTAT-u, ruska privreda je u 2025, godini rasla tek 1% , dok za ovu godinu Ministarstvo ekonomije prognozira rast od 1,3%, ruska Centralna banka od 0,5% do 1,5%, a Svetska banka i MMF od 0,8%. Očekuje se da će Centralna banka Rusije, u naporima da podstakne kreditnu, odnosno privrednu aktivnost, nastaviti sa redukovanjem bazne kamate (sa trenutnih 15,5%), ali će ona ostati visoka. S baznom kamatom povezane su i atraktivne kamate u ponudi ruskih komercijalnih banaka, što povećava štednju građana i istovremeno ih stimuliše da smanje potrošnju – što je u suštini sistem indirektnog pozajmljivanja države od stanovništva.

Vrednost i dalje impozantnog trgovinskog suficita Rusije od 117 milijardi dolara u 2025. bila je za 12% niža nego u 2024. pre svega usled pada izvoza minerala zbog pada globalnih cena nafte i uglja, te povećanja diskonta na rusku naftu (koji je početkom 2026. iznosio 12 dolara u odnosu na cenu referentne severnomorske nafte „Brent“).

Cena nafte tipa "Ural" 2022-2026

Istovremeno, odliv kapitala iz zemlje po osnovu povećanja finansijske imovine u inostranstvu bio je niži za 10 milijardi dolara, i iznosio je 56 milijardi dolara u 2025. Budući da je „bežanje“ privatnog kapitala limitirano sve jačim sankcijama (te je za ruskog rezidenta sve teže da kupi nekretninu ili akcije u inostranstvu), povećala se ponuda deviza u zemlji što je u proteklim godinama održalo rublju snažnom. Drastično jačanje domaće monete u odnosu na dolar (20. februara 2026. rublja je apresirala 15% prema dolaru u odnosu na isti datum lane) protivno je nastojanjima da se slabijom nacionalnom monetom podstaknu budžetski prihodi od nafte i smanji uvoz (kroz uvoznu supstituciju).

Problem finansiranja fiskalnog deficita

Čak i ako se pogoršala od 2022, fiskalna situacija Rusije sa deficitom od 2,6% BDP-a u 2025, ne izgleda loše po međunarodnim standardima. S tim povezano, opšte prihvaćeno mišljenje je da Rusija, koja ima izuzetno nizak javni dug u odnosu na BDP, lako može finansirati fiskalne deficite povećanim zaduživanjem. Međutim, Rusija je odsečena od međunarodnih finansijskih tržišta, dok je tržišni kapacitet domaćeg finansijskog tržišta limitiran, odnosno ne postoji preveliki potencijal raspoloživih sredstava koja se mogu uložiti u godišnje državne obveznice.

Zgrada Centralne banke Ruske Federacije u Moskvi

Dodatno, po trenutnim kamatnim stopama od oko 14%, zaduživanje države je jako skupo. Naime, troškovi kamata su u 2025. činili oko 8% svih federalnih rashoda, dok bi u ovoj godini mogli porasti na 9-10%. Situaciju otežava to što usled ograničene potražnje za dugoročnim državnih obveznicama (tzv. OFZ), Moskva sve češće pribegava šemi „repo-OFZ“ finansiranja duga, gde se vrši monetarna emisija Centralne banke pod maskom obezbeđivanja dodatne likvidnosti komercijalnim bankama – koju one koriste za kupovinu OFZ (što se svodi na „štampanje novca“).

Stoga nije čudno što se Centralna banka otvoreno zalaže za dalje povećanje poreza, što vidi kao bolji način finansiranja budžetskog deficita. Vlada može dodatno povećati ne-naftne prihode povećanjem stopa (in)direktnih poreza i ukidanjem brojnih poreskih izuzeća, dok se nevojni rashodi mogu dodatno ograničiti. Deficit se možda mogao finansirati i eventualnim zaduživanjem u Kini, kao i trošenjem preostale likvidne imovine Nacionalnog fonda blagostanja. (Kada cene nafte padnu značajno ispod budžetskih planova, vlada pokriva manjak koristeći Nacionalni fond blagostanja. Budući da trenutna likvidna imovina Fonda iznosi oko 50 milijardi dolara, on bi mogao biti više nego prepolovljen do kraja godine). 

Bilans Nacionalnog fonda blagostanja

Iako je projektovani fiskalni deficit za 2026. godinu 1,6% BDP-a, već je sada jasno bi manjak u kasi mogao biti udvostručen, budući da prihodi u velikoj meri zavise od cena nafte, koji (zajedno s gasom) čine skoro jednu četvrtinu resursa dostupnih federalnom budžetu (dok u fiskalnim prihodima svih nivoa vlasti učestvuju sa tek 12%, što je za trećinu manji nego pre početka rata). Problem je što je u budžetu projektovana cena od 59 dolara po barelu znatno viša od 39 dolara po barelu korišćenih za obračune poreza u decembru. Naftom tipa „Ural“ trenutno se trguje sa popustom od 25% (u odnosu na „Brent“), te su prihodi budžeta po osnovu nafte i gasa prepolovljeni u januaru ove godine, u odnosu na isti mesec prošle.

Uprkos tome što su drastično pale isporuke Indiji, koja je pod pritiskom Vašingtona (Indija je naime dobila sniženje američkih carina na 18%, u zamenu za ograničavanje kupovine ruske nafte), te pojačane kontrole tankera kojima se prevozi ruska nafta, obim izvoza sirove nafte od 3,3 miliona barela dnevno ostaje stabilan, ali zahvaljujući sve većim ponuđenim diskontima.

Procentualno učešće naftnih i gasnih prihoda u federalnom budžetu Ruske Federacije i u budžetima svih niova vlasti u Rusiji 2006-2025.

Uloga Pekinga

Analiza Blumberga ukazuje da su kineske rafinerije snažno povećale kupovine ruske nafte od početku 2026. Naime, od 1. do 18. februara 2026. isporuke ruske nafte u kineske luke povećale su se za 0,7 miliona barela dnevno u odnosu u decembar, što je bilo više nego dovoljno da se nadoknadi pad indijskih kupovina od oko pola miliona barela dnevno. (inače, na početku 2026. pale su i isporuke nafte u Tursku usled naglog rasta troškova pomorske logistike).

Dakle, sve je izvesnije da će se tokom ove godine dodatno produbiti saradnja Kine i Rusije, odnosno da Peking nastavlja da povećava podršku Moskvi u ratu u Ukrajini. Naime, Rusija ne bi mogla da uspešno vodi rat bez kontinuirane kineske podrške, posebno bez dostupa komponentama dvostruke namene i kritičnim mineralima koji se koriste u ruskoj proizvodnji dronova. Rat koristi Pekingu jer su Evropska unija i Britanija fokusirani na Ukrajinu, a ne na Aziju, dok su i odnosi između EU i SAD postali zategnutiji.

Ruski uvoz po zemljama porekla 2019-2025.

Kina je od najranijih dana rata u Ukrajini pomogla u ublažavanju efekata zapadnih sankcija uvedenih Rusiji, kupujući rusku naftu i prodajući Moskvi robu dvostruke namene. Trgovina između dve strane je porasla sa 152 milijardi koliko je iznosila 2021, na 228 milijarde dolara u 2025. godini (maksimum razmene je dostignut u 2024). Inače, tokom prethodne godine ruski uvoz iz Kine smanjen je za desetinu, dok je robni izvoz opao za 4%, ali je tokom poslednja četiri meseca prethodne godine premašivao nivo iz 2024, da bi u se decembru rast ruskog robnog izvoza u Kinu ubrzao na 17%.

Robna razmena (izvoz + uvoz) Rusije i Kine 2015-2025. u milijardama dolara

Globalne posledice

Konflikt u Ukrajini i posledični embargo na ekonomiju Rusije nije imao dramatične globalne implikacije usled relativno malog obima ruske privrede u svetskim okvirima. Osim Ukrajine, za koju rat ima devastirajući efekat, i znatno manje pogođene Rusije, rat se negativno odrazio i na evropske ekonomije. Međutim, taj efekat nije bio drastičan i svakako ne odvraćajući za većinu zemalja Starog kontinenta. Takođe, posle dramatičnog rasta cene prirodnog gasa, iste su pale uprkos tome što je Rusija de fakto prestala da snadbeva gasom većinu zemalja Evrope. Uticaj naftnih sankcija Zapada prema ruskom naftnom sektoru nije imao snažnije implikacije po svetske cene „crnog zlata“, pre svega usled povećane ponude na svetskom tržištu.

U evropskim analizama negativan uticaj sankcija Rusiji opisuje se kroz kratkoročne efekte na BDP 2022–2023, uglavnom zbog šokova povezanih sa rastom cena energije, nakon čega je usledio delimični oporavak, jer je EU diverzifikovala snabdevanje energijom i prilagodila obrasce trgovine. Značajni, ali podnošljivi negativni efekti na BDP koncentrisani su u energetski intenzivnim sektorima, ali se potencira dugoročna otpornost kroz diverzifikaciju i politike zelene tranzicije. Prekidi u lancima snabdevanja i gubitak ruskih sirovina (metali, hemikalije) pogodili su prerađivačku industriju, dok su u energetici najveći gubici došli od viših troškova uvoza gasa i nafte 2022–2023. Nestašica đubriva povećala je troškove, sa adaptacijom do 2024. Rast BDP-a EU se usporio, ali se nije urušio; 2023. godine izbegnuta je recesija (rast od 0,4%), da bi naredne dve godine evropski BDP imao skroman rast od 1,1%, odnosno 1,4%.

Ruske rezerve nafte u milijardama barela

Povezan s globalnim ekonomskim implikacijama Ukrajinskog rata je i potencijalni „veliki dil“ Moskve i Vašingtona, navodni interni dokument Kremlja s početka 2026, u koji je Blumberg imao uvid. Tu su detaljno opisane tačke u kojima bi ruski i američki ekonomski interesi mogli da se poklope nakon sporazuma o okončanju rata.

Dve zemlje bi radile zajedno na zalaganju za fosilna goriva u odnosu na zelenije alternative, predviđena su zajednička ulaganja u prirodni gas, morska naftna nalazišta i kritične sirovine. U srži ponude je povratak Rusije sistemu kliringa u dolarima, potez koji bi značio zapanjujući preokret politike Kremlja. Do sada je pronalaženje alternativa dolaru, umesto obnavljanja veza sa sistemom koji predvode SAD, bio ključni cilj Rusije da produbi svoje odnose sa Kinom, te iz tog razloga zapadni zvaničnici upoznati sa sadržajem ovog dokumenta smatraju da je nerealno da će Kremlj ići na sporazum suprotan interesima Pekinga.

Kineski predsednik Si Đinping, predsednik Ujedinjenih Arapskih Emirata šeik Mohamed bin Zajed el Nahjan, ruski predsednik Vladimir Putin i indijski premijer Narendra Modi na samitu BRIKS-a 2024. u Kazanju

Iako su SAD već predložile postepeno ukidanje sankcija Rusiji kao deo mirovnog sporazuma, navedene pretpostavke o mirovnoj dividendi od neverovatnih 12.000 milijardi dolara (prema londonskom Ekonomistu ta cifra je više nego sto puta preuveličana, s ciljem da se impresionira američki predsednik), od čega bi dobar deo pripao SAD, odnosno pojedincima bliskim porodici Donalda Trampa, čine se nerealnim.

Ruski Eldorado

Savet za nacionalnu bezbednost Rusije je navodno napravio memo gde se objašanjava kako prodati „Najveći dogovor“ Trampu. Ima indicija da su pojedinci bliski porodici Tramp vodili pregovore o sticanju udela u ruskim energetskim firmama. Americi su ponuđeni dogovori za arktičku naftu i gas, rudnike retkih zemalja, data center na nuklearni pogon i tunel ispod Beringovog moreuza. Ideja da Amerika dobije tako enormnu sumu – ekvivalentnu šest godišnjih BDP-ova Ruske Federacije – očigledno je osmišljena da zadovolji Trampovu megalomaniju. Optimistične prognoze ukazuju da bi jeftina ruska energija, vitalni minerali i 150 miliona potrošača mogli biti od ogromne koristi za zapadne firme, međutim, ni blizu pomenute sume, posebno imajući u vidu da je Kina već zauzela vodeću poziciju u Rusiji. Dodatno, pre 2022. godine zapadne firme koje su poslovale u Rusiji bile su uglavnom evropske. SAD bi mogla profitirati od procvata trgovine, pristupa ruskim zamrznutim sredstvima, te od učešća  eksploataciji prirodnih resursa. U 2021. godini prodaja robe iz EU u Rusiji iznosila je 106 milijardi dolara, dok je ruski uvoz robe iz SAD iznosio tek 6 milijardi dolara. Dakle, američke firme bi mogle da zauzmu niše koje su nekada držali Evropljani. U međuvremenu, zapadne firme koje su otišle iz Rusije mogle bi se vratiti, a procenjena vrednost njihove imovine je oko 60 milijardi dolara. Ipak, u 2021. ukupni godišnji profit 1.500 stranih firmi koje posluju u Rusiji vredeo je samo 18 milijardi dolara (prihodi su iznosili oko 300 milijardi dolara). Ono što najviše uzbuđuje izaslanike gospodina Trampa jesu potencijalni ulozi u mega-projektima koji bi mogli da transformišu svetska tržišta robe – arktičke i severne resurse. Naime, da bi održala proizvodnju energenata, Rusiji su nužne ogromne injekcije strane tehnologije, radnika i kapitala, posebno za nalazišta nafte u Zapadnom Sibiru ili Arktiku. Ipak, oslobađanje ruske ekonomije od sankcija je teško sprovesti, budući da su joj Zapadne zemlje poslednjih godina uvele skoro 23.000 raznih kazni. Tramp može da ukine neke, ali uklanjanje mnogih drugih, uključujući vecćinu banaka i energetskih projekata, podrazumevalo bi konsultacije sa Kongresom ili saglasnost EU. Dugotrajna neizvesnost odvratila je multinacionalne kompanije (npr. veoma malo njih se vratilo u Iran nakon suspendovanja sankcija 2016). Dodatno, Kina je 2024. pokrivala 57% ruskog uvoza robe, dva i po puta više nego pre rata, dok je 30% ruske trgovine denominirano u juanima. Rusija je takođe preplavljena „paralelnim“ uvozom zapadne robe, što bi potkopalo nove prodavce. Sve ovo ukazuje na to da postoji mali potencijal za novi Eldorado u Rusiji, iako bi pojedinci bliski Beloj kući mogli da obezbede sebi unosne poslove.

Vladimir Putin i Donald Tramp u Enkoridžu, avgust 2025.

Trgovina sa Rusijom u vreme rata 

U ratu koji bi se mogao smatrati borbom države za opstanak, očekivano je trgovina sa protivničkom stranom potpuno prekine. S druge strane, ako je ulog manji, tada se prioritet daje dugoročnoj bezbednosti, te se održava određeni nivo trgovine, koja se smatra kritičnom za funkcionisanje ekonomije. Primena ovog principa se može videti kroz ponašanje involviranih strana u Ukrajinskom ratu. Ovo se odnosi i na (direktnu) trgovinu između Ukrajine i Ruske Federacije, kao i kroz režime sankcija Zapada protiv Moskve. 

Kako su se očekivanja o dužini i ulozima sukoba menjala, tako su se menjale i trgovinske politike. Na početku rata februara 2022, zapadne obaveštajne službe su uglavnom očekivale brzu rusku pobedu, sa Kijevom koji bi trebalo da padne za nekoliko dana. Otpor Ukrajine, potpomognut zapadnim oružjem i obaveštajnim službama, zaustavio je rusko napredovanje ka prestonici. Do maja 2022, dva meseca nakon početka rata, očekivanja su se pomerila ka dužem sukobu. Ukrajinska kontraofanziva u septembru 2022, kojom je uzet dobar deo hersonske i harkovske oblasti, nije uspela da dobije zamah, te se došlo u pat poziciju. Od kraja 2022. obe strane su se „ukopale“ za dugoročnu borbu.

Za Ukrajinu, rat je egzistencijalan, dok su za Rusiju ulozi daleko manji. Iako Rusija ima značajne spoljnopolitičke interese vezane za ishod konflikta, opstanak ruske države nije direktno ugrožen. Za zapadne zemlje sukob se, u najboljem slučaju, može opisati kao posrednički (proksi) rat, budući da one imaju najmanji ulog od svih uključenih aktera.

Mariupolj, 16. februar 2026.

U haosu na početku rata – i sa očekivanjem da je ukrajinski potpuni poraz blizu – Ukrajina nije formalno ograničila svoje trgovinske odnose sa Rusijom. Zabranila je direktan uvoz iz Rusije tek 9. aprila 2022, dok je direktan izvoz u Rusiju zabranjen 27. septembra 2022, sedam meseci nakon početka sukoba. Na strani Rusije čini se da nema zakona koji zabranjuju direktnu trgovinu sa Ukrajinom. Skoro tri godine, od februara 2022. do januara 2025. ruski gas nastavio je da teče kroz ukrajinske cevovode, dok ruska nafta i dalje prolazi kroz Ukrajinu. Indirektna trgovina između Ukrajine i Rusije se nastavlja. Ukrajinski proizvodi stižu na rusko tržište preko trećih država. (Na primer, u prvoj godini rata ukrajinsko seme uljarica i plodovi uljarica stizali su u Rusiju preko Jermenije; šećerni sirup preko Češke; plastični čepovi, poput poklopaca hladnjaka, preko Kazahstana, dok je guma, koja se koristi u medicinskom i farmaceutskom kontekstu, stizala preko Estonije.)

Ekonomski odgovor SAD na rat u Ukrajini u velikoj meri je bio u skladu sa očekivanim obrascima trgovine u ratnom vremenu. Prvobitnim sankcijama prema Rusiji pokušalo se kažnjavanje Moskve za ono što se očekivalo da će biti svršen čin u Ukrajini, budući da se smatralo da nema vremena da ekonomske mere utiču na ishod na bojnom polju. Do maja 2022, kada se shvatilo da će rat biti duži, SAD su počele da sankcionišu proizvode povezane sa ruskom odbrambenom proizvodnjom. (kao što su motori, bageri, buldožeri, radio predajnici i medicinska i hirurška oprema). Kako je rat zapao praktično u pat poziciju, sankcije su se proširile i na poluproizvode – kao što su delovi za mašine za prečišćavanje vode ili delovi za parne turbine, koji se koriste kao inputi u proizvodnji drugih dobara i usluga. Nakon oko 15 meseci ratovanja, Vašington je počeo da cilja sirovine, kao što su plastika, guma i kamen, kojima je potrebno vreme da se pretvore u bojne kapacitete.

Ruske jedinice na frontu

Čak i kako se režim sankcija proširivao, mnogi sankcionisani proizvodi nastavili su da stižu do Rusije preko trećih država. U prvoj godini rata Turska je služila kao posrednik, pružajući indirektni kanal za trgovinu tamo gde su direktne bilateralne veze bile prekinute. (Na primer, američka elektronska integrisana kola, čiji je izvoz u Rusiju blokirao Vašington, i dalje su stizala do ruskih firmi preko turskih posrednika). U narednim godinama, neki od ruskih suseda, uključujući Jermeniju, Kazahstan i Uzbekistan, preuzeli su ovu unosnu ulogu posrednika.

Zapadne zemlje nisu se osećale preterano ugrožene sukobom, i takva percepcija je uticala na režim multilateralnih sankcija nametnutih Rusiji. Svaka zemlja uključena u režim sankcija nastojala je da za sebe smanji ekonomske troškove politike, štiteći ključne domaće industrije od poremećaja u trgovini bez obzira što je nastavljena trgovina doprinosila ratnim naporima Rusije. Belgija je tako odložila zabranu uvoza ruskih dijamanata za dve godine, Češka, Finska, Mađarska i Slovačka nastavljaju da uvoze rusko nuklearno gorivo, a Mađarska i Slovačka i dalje uvoze rusku naftu putem naftovoda. Slično tome, SAD i dalje uvoze paladijum iz Rusije. Ovi primeri pokazuju da će države dati prioritet zaštiti domaćih industrija i time ojačati svoje protivnike, sve dok veruju da je ulog u ratu prilično nizak.

Čak i dok EU razmatra preduzimanje drastičnijih koraka i zaplenu ruske imovine, malo je razloga očekivati da će se ovaj opšti pristup fundamentalno promeniti u budućnosti. Zapadne zemlje su već apsorbovale troškove svog multilateralnog režima sankcija i čini se da su dostigle granice onoga što je ekonomski podnošljivo s obzirom na ulog u sukobu. Ukoliko ne dođe do dramatične promene tih uloga, malo je verovatno da će se ujediniti oko sveobuhvatnog prekida komercijalnih veza sa Rusijom. 

Otpornost ruske privrede 

Ruska ekonomija i javne finansije pokazale su relativnu otpornost uprkos rastućim troškovima rata i opsežnim ekonomskim i finansijskim sankcijama. Prvo, uprkos povećanom udelu državnog vlasništva i vladinog intervencionizma (već od 2005), ruska privreda je zadržala dovoljnu mikroekonomsku fleksibilnost, što je pomoglo u njenom brzom prilagođavanju novim uslovima, između ostalog, preusmeravanjem trgovinskih i finansijskih tokova.

Drugo, ruske vlasti su počele da se pripremaju za geopolitičku konfrontaciju sa SAD i EU (i njihovim saveznicima) još od pripajanja Krima 2014. godine (razvoj nezavisnog platnog sistema, tehničke i administrativne infrastrukture za kontrolu interneta, programi supstitucije uvoza). I konzervativna fiskalna politika tokom poslednje dve decenije može se tumačiti kao napor da se ojača makroekonomska otpornost zemlje u slučaju potencijalne konfrontacije sa Zapadom.

16. Investicioni forum VTB-a „Rusija zove!“, Moskva, decembar 2025.

Treće, međunarodna koalicija za embargo je geografski nepotpuna, sastoji se od zemalja koje predstavljaju samo približno polovinu svetskog BDP-a, što ostavlja velike mogućnosti za zaobilaženje sankcija, smanjujući njihovu efikasnost (to se vidi u slučaju ograničenja cena koje su zemlje G7 uvele na izvoz ruske nafte u januaru 2023. i embarga EU na uvoz nafte – fiskalno najvažnijih sankcija – uprkos kojima su povećanja diskonta koji je Rusija morala da nudi na svoju sirovu naftu neretko bila samo privremena, dok je zaobilaženje sankcija postajalo raširenije).

Četvrto, i ruska vlada i Centralna banka su pokazali sposobnost upravljanja krizama, posebno u kritičnom periodu neposredno nakon početka rata i inicijalnog embarga. 

Sumorne perspektive za Moskvu

Zapadni embargo, iako neefikasan u pogledu okončanja rata, već je naneo ogromnu štetu dugoročnom potencijalu rasta ruske privrede, dok su kontra-sankcije Moskve dodatno pogoršale situaciju. Trgovinska i investiciona saradnja sa Kinom i drugim zemljama u razvoju pomaže u ublažavanju uticaja sankcija, ali neće zameniti pristup zapadnim inovacijama, tehnologijama, znanju, finansijskim sistemima i tržištima. Evropsko tržište za ruski prirodni gas, na primer, po svemu sudeći je zatvoreno u doglednoj budućnosti.

Sedište "Transnjefta" u Moskvi

Slično tome, supstitucija uvoza nije rešenje za povećanje produktivnosti. Ako se dodaju tome nepovoljni demografski trendovi, kontinuirana zavisnost od izvoza energenata i loša poslovna i investiciona klima, srednjoročna i dugoročna privredna stagnacija može biti sasvim realan scenario za Rusiju.

Glavni problem za rusku ekonomiju nije rizik od iznenadnog kolapsa, već odsustvo značajnih generatora rasta. Uslovi za poslovanje će se postepeno pogoršavati, sa ili bez mira. Kremlj će se, po svemu sudeći, suočiti sa nekom vrstom produženog „Hladnog rata“, koji bi mogao trajati decenijama, jer zapadne elite na Rusiju dominantno gledaju kao na vojnog protivnika.

Pored sve aktivnijeg angažmana Vašingtona na otežavanju rada ruske naftne flote u senci (i očekivanog produženja važenja svih sankcija od strane Trampa), priprema se i dvadeseti po redu paket sankcija EU, gde će najvažnija mera biti ukidanje ograničenja cena ruske nafte (cap), koga bi zamenila potpuna zabrana evropskim firmama da pomažu u logistici ruskog izvoza (dodatno, po prvi put se predlaže i zabrana izvoza određenih proizvoda u zemlje koje se smatraju „nepouzdanim“ u poštovanju sankcija – ciljaju se trgovinske rute kojima Moskva zaobilazi sankcije u poslednje četiri godine).

Tankeri za naftne proizvode "Vela" (Singapur) i "Jag Sparrow" (Bahami) usidreni kod naftnog terminala u luci Sankt Peterburg, septembra 2025.

Iako izbegavanje durogočne stagnacije zahteva, kao minimum, okončanje rata, to samo po sebi ne garantuje oporavak ruske privrede. Naime, i nakon prestanka konflikta, oporavak će biti spor i neizvestan, budući da je prelazak dobrog dela privrede na ratni kolosek istovremeno redukovao njene buduće kapacitete. S druge strane, svaka dodatna godina konflikta povećava sistemski rizik: od fiskalne krize, devalvacije monete, institucionalnog sloma – štete toliko ozbiljne da će posleratne politike biti pred velikim izazovima da ih koriguju.

Uprkos svemu, i posebno imajući u vidu vitalnu ulogu Kine u kupovini ruske nafte i snadbevanju zemlje potrošačkim robama, mašinama i važnim vojnim kompentantama, privreda Rusije će nastaviti da funkcioniše, te se stanje slično današnjem može održavati decenijama.

Kineski supermarket u Moskvi

Budući da i zapadni kreatori politike otvoreno razgovaraju o planovima za obuzdavanje Rusije, nije iznenađujuće što kod ruskih elita postoji gotovo univerzalno uverenje da je, bez obzira na to kako se ovaj rat završi, krajnji cilj Zapada strateški kontejment Rusije, kako bi se zauvek ograničio razvojni potencijal zemlje.

Ako obe strane očekuju trajnu konfrontaciju, one deluju u skladu sa tim. Budući da se EU suočava sa strukturnom krizom, da je politički fragmentirana i nesposobna da se dogovori o strateškim pitanjima, te da bi se globalna ekonomija mogla naći u krizi izazvanoj visokim dugovima i protekcionizmom, preferencija Rusije – nastavak rata uprkos rastućim troškovima – racionalna je pod ovim očekivanjima. Naime, ako planeri u Kremlju veruju će se zapadna koalicija raspasti, da će se Ukrajina iscrpeti, da će se prioriteti SAD promeniti, tada ima smisla nastaviti rat i nadati se da će se nešto promeniti. 

(RTS)