Opšti neuspeh u Siriji

(Forin afers, 17. 7. 2013)

Od kada je ustanak počeo u Siriji pre više od dve godine, objavljeno je da je poginulo 90 000 ljudi, milioni su rasejani, i većinski deo zemlje sada leži u ruševinama. Uprkos tome, većinski deo starijih vojnih oficira ostao je lojalan sirijskom lideru Bašaru al-Asadu. Neki posmatrači su u početku poverovali da, nakon što su uvideli beskompromisni odgovor režima na demonstracije, mnogi oficiri će pratiti primer njihovih kolega iz Tunisa i Egipta i prebegnuti. Ali to se nije dogodilo. U stvari konstantna podrška režimu od strane većine oficirskog kora bila je u potpunosti predvidljiva, iz toga sledi velika verovatnoća da pobuna neće uspeti. Spoljna intervencija sada neće promeniti njihove proračune, osim da ih natera da možda još čvršće stanu uz Asada. Ovo znači da će Vašington, koji se nada brzom okončanju rata, najverovatnije biti razočaran. 

Iako nismo u mogućnosti da predvidimo kada bi ustanak mogao da počne, mi znamo jednu ključnu i važnu stvar o revolucijama: jednom kada počnu, one ne mogu uspeti bez podrške oružanih snaga režima, a najvažnije od svega regularne armije. Šta onda određuje opšti stav o revolucijama? Kao što sam argumentovao u izdanju Žurnala o demokratiji prošlog aprila, moguće je pogoditi.     

Armija se oslanja na četiri nezavisna izvora informacija dok formuliše svoj odgovor na revoluciju. Najvažnije je da generali procene kohezivnost i sastav oružanih snaga kojima komanduju- da li postoje podele duž etno-religijskih linija, između elitnih i regularnih jedinica, između vidova oružanih snaga, između dobrovoljaca i mobilisanih pripadnika? Kao drugo, oni razmatraju režim , način na koji on tretira oružane snage, njegov način upravljanja, i njegov odnos prema vojsci tokom revolucije. Treći izvor informacija koji vojni lideri uzimaju u obzir jeste društvo, naročito odnose između oružanih snaga i društva, popularnost ustanka, i ključne karakteristike protesta, kao što je njegova razmera i sastav. Na kraju, armija razmatra međunarodnu situaciju, uključujući i pretnju od strane vojne intervencije. 

Da budemo sigurni, ovi faktori nisu kreirani jednako: neki idu dalje od drugih u objašnjavanju pozicije oružanih snaga prema revoluciji. Promenljive koje mogu biti veoma važne u jednom slučaju, recimo, sektaške podele među oficirima, mogu biti trivijalne u drugim slučajevima. U slučaju arapskog proleća, predviđanje uloge vojske nije uopšte bilo teško. Posmatrajući nedavne arapske ustanke, na primer, niko sa čak i površnim znanjem o Bahreinu nije bio iznenađen da su sve sunitske snage bezbednosti Bahreina stale uz sunitsku vladajuću elitu protiv uglavnom šiitskih pobunjenika. Predviđanje da će tunižanska armija podržati revoluciju bilo je teže, ali ne i nemoguće, uzevši u obzir da je armija bila krajnje profesionalna i da nikada nije bila uključena u politiku. Bezbednosno osoblje predsednika Zine-el Abidina Ben Alija marginalizovalo je komponentu da režim ne poseduje legitimitet u očima njegovih vojnika i naroda. Zbog toga je ustanak bio veoma popularan.

Šta je sa Sirijom? U ovom slučaju takođe predviđati da će armija ostati verna režimu ne predstavlja naročiti izazov. Ovde sektaški sastav sirijskih oružanih snaga je bio najvažniji faktor. Čak iako su hiljade regrutovanih vojnika i uglavnom oficira nižeg ranga dezertirali ili se pridružili ustanku,[1] najviši činovnici- sa nekoliko izuzetaka- i većina oficirskog kora nastavili su da budu na strani režima.  

Sirijsko rukovodstvo, možda više od bilo koje druge arapske republike, bilo je svesno pretnji od rušenja. Između 1949. i 1970. najmanje deset vojnih udara se desilo u Damasku, često sa različitim vojnim frakcijama koje su se borile jedna protiv druge. Asadov otac, predsednik Hafez al-Asad, bivši general vazduhoplovstva, bio je učesnik u najmanje tri vojna udara (1962, 1966, 1970) i shvatio je neophodnost zaštite njegovog režima od vojnih udara. Jednom kada je došao na vlast, Asad je vojsku učinio svojom, uspevši da ujedini različite frakcije oficira i stvorio je brojne unutrašnje bezbednosne organizacije- potčinjene direktno njemu- koje su špijunirale jedna drugu i regularnu armiju u pokušaju da obezbedi lojalnost oružanih snaga. U stvarnom smislu Asad se pripremao za narodni ustanak čitavog svog političkog života.  

U međuvremenu manjinska alavitska sekta je dominirala oficirskim korom (kojoj je Asad pripadao) počevši od 1955. kada su Alaviti preuzeli vojni deo Bas partije. Danas, otprilike četiri petine oficirskog kora, kao i komandanata brojnih obaveštajnih službi, jesu Alaviti. Sekta ne čini celokupni oficirski kor, naravno ali alaviti drže sve osetljive i značajne pozicije. Postoji blizu desetak paramilitarnih snaga u zemlji, i svima rukovode poverenici Asadove porodice i koje se sastoje od veoma motivisanih boraca lojalnih režimu. Bašarov brat, Maher je brigadni general i komandant republikanske garde kao i elitne vojne jedinice, četvrte oklopne divizije. Ove dve specijalne jedinice, zajedno sa sirijskom tajnom policijom, formiraju srž bezbednosnih snaga zemlje.

Da uzmemo drugi primer, iako većina pilota sirijskog ratnog vazduhoplovstva jesu suniti[2], snage vazdušne odbrane koje kontrolišu logistiku i komunikacije su većinom alaviti, što je sprečilo pilote da preuzmu moć. Dalje, mnoge divizije, koje se sastoje uglavnom od regrutovanih sunitskih vojnika, imaju ili smanjen brojčani sastav kao moguće divizije koje bi promenile stranu ili nisu raspoređene da se bore protiv ustanka. Umesto toga, režim se okrenuo trećoj i četvrtoj diviziji, specijalnim jedinicama i paramilitaristima koji se često nazivaju šabiha, koji su uglavnom alaviti ili pripadaju drugim manjinama koje podržavaju režim.  

Kao što je zajedničko za armije totalitarnih država, sirijska vojska je takođe veoma indoktrirana – politički analitičar Kenet Polak u njegovoj knjizi Arapi u ratu razmatrao je najpolitizovanije armije arapskog sveta- i lojalnost prema režimu često je ispred profesionalnih zasluga prilikom određivanja ko će biti unapređen. Kao rezultat, sam vojni vrh smatra da su Asadova pravila i pravila Bas partije potpuno legitimna, i oni su vrlo dobro svesni da mogu očekivati najgore ukoliko opozicija eventualno dođe na vlast. Šta više armija može biti ubeđena, kao što neki komentatori jesu, da ustanak ne predstavlja volju naroda. Sudeći prema eseju Muse al-Garbija u najnovijem izdanju Politike Srednjeg istoka, preovlađujuća većina Sirijaca jesu ambivalentni u tome da li podržavaju ili su protiv pobune. Drugim rečima, alaviti i druge pristalice Asadove vladavine nemaju šta da dobiju već mogu sve da izgube ukoliko se vlast sruši. Posledično, oni se bore do poslednjeg, kao što često izjavljuju.

U pojmovima međunarodnog konteksta, iako Sirija ima mnogo neprijatelja u regionu, od kojih neki pomažu pobunjenike, ni na jedan način ona nije država poput Libije prokaženog Gadafija. Njena bliskost sa vojnim krilom Hezbolaha u Libanu je obezbedila značajnu vojnu pomoć. I sirijski savez sa Iranom može biti najtrajniji na Bliskom istoku. Iranska revolucionarna garda i njena elitna Kuads jedinica ne samo da je trenirala sirijske vojnike već se bori zajedno sa njima. Hezbolah kao i revolucionarna garda su obećali da će nastaviti da se bore protiv pobunjenika u Siriji čak iako Asad bude zbačen. Asadov režim ima višedecenijsko prijateljstvo sa Rusijom, koja zajedno sa Iranom nastavlja da snabdeva oružjem sirijsku armiju, uključujući i nove sofisticirane raketne sisteme.     

Nedavna odluka Obamine administracije da naoruža sirijske pobunjenike teško da će mnogo uticati na Asadove generale i starije oficire. Oni su toliko duboko uključeni u zaštiti režima da promena strane nakon više od dve godine brutalnih borbi bi bila nemoguća opcija. U stvari odluka Vašingtona mogla bi ojačati posvećenost sirijskih oficira i saveznika Damaska da sačuvaju Asadov režim. Tako da će se iz tog razloga rat najverovatnije nastaviti.

Zoltan Barani je prof. dr. Na Teksaškom Univerzitetu i autor knjige Vojnik i promena stanja (Princeton University Press, 2012.)

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić