Савремени свет | |
Општи неуспех у Сирији |
![]() |
петак, 26. јул 2013. | |
(Форин аферс, 17. 7. 2013)
Иако нисмо у могућности да предвидимо када би устанак могао да почне, ми знамо једну кључну и важну ствар о револуцијама: једном када почну, оне не могу успети без подршке оружаних снага режима, а најважније од свега регуларне армије. Шта онда одређује општи став о револуцијама? Као што сам аргументовао у издању Журнала о демократији прошлог априла, могуће је погодити.
Да будемо сигурни, ови фактори нису креирани једнако: неки иду даље од других у објашњавању позиције оружаних снага према револуцији. Променљиве које могу бити веома важне у једном случају, рецимо, секташке поделе међу официрима, могу бити тривијалне у другим случајевима. У случају арапског пролећа, предвиђање улоге војске није уопште било тешко. Посматрајући недавне арапске устанке, на пример, нико са чак и површним знањем о Бахреину није био изненађен да су све сунитске снаге безбедности Бахреина стале уз сунитску владајућу елиту против углавном шиитских побуњеника. Предвиђање да ће тунижанска армија подржати револуцију било је теже, али не и немогуће, узевши у обзир да је армија била крајње професионална и да никада није била укључена у политику. Безбедносно особље председника Зине-ел Абидина Бен Алија маргинализовало је компоненту да режим не поседује легитимитет у очима његових војника и народа. Због тога је устанак био веома популаран. Шта је са Сиријом? У овом случају такође предвиђати да ће армија остати верна режиму не представља нарочити изазов. Овде секташки састав сиријских оружаних снага је био најважнији фактор. Чак иако су хиљаде регрутованих војника и углавном официра нижег ранга дезертирали или се придружили устанку,[1] највиши чиновници- са неколико изузетака- и већина официрског кора наставили су да буду на страни режима. Сиријско руководство, можда више од било које друге арапске републике, било је свесно претњи од рушења. Између 1949. и 1970. најмање десет војних удара се десило у Дамаску, често са различитим војним фракцијама које су се бориле једна против друге. Асадов отац, председник Хафез ал-Асад, бивши генерал ваздухопловства, био је учесник у најмање три војна удара (1962, 1966, 1970) и схватио је неопходност заштите његовог режима од војних удара. Једном када је дошао на власт, Асад је војску учинио својом, успевши да уједини различите фракције официра и створио је бројне унутрашње безбедносне организације- потчињене директно њему- које су шпијунирале једна другу и регуларну армију у покушају да обезбеди лојалност оружаних снага. У стварном смислу Асад се припремао за народни устанак читавог свог политичког живота.
Да узмемо други пример, иако већина пилота сиријског ратног ваздухопловства јесу сунити[2], снаге ваздушне одбране које контролишу логистику и комуникације су већином алавити, што је спречило пилоте да преузму моћ. Даље, многе дивизије, које се састоје углавном од регрутованих сунитских војника, имају или смањен бројчани састав као могуће дивизије које би промениле страну или нису распоређене да се боре против устанка. Уместо тога, режим се окренуо трећој и четвртој дивизији, специјалним јединицама и парамилитаристима који се често називају шабиха, који су углавном алавити или припадају другим мањинама које подржавају режим. Као што је заједничко за армије тоталитарних држава, сиријска војска је такође веома индоктрирана – политички аналитичар Кенет Полак у његовој књизи Арапи у рату разматрао је најполитизованије армије арапског света- и лојалност према режиму често је испред професионалних заслуга приликом одређивања ко ће бити унапређен. Као резултат, сам војни врх сматра да су Асадова правила и правила Бас партије потпуно легитимна, и они су врло добро свесни да могу очекивати најгоре уколико опозиција евентуално дође на власт. Шта више армија може бити убеђена, као што неки коментатори јесу, да устанак не представља вољу народа. Судећи према есеју Мусе ал-Гарбија у најновијем издању Политике Средњег истока, преовлађујућа већина Сиријаца јесу амбивалентни у томе да ли подржавају или су против побуне. Другим речима, алавити и друге присталице Асадове владавине немају шта да добију већ могу све да изгубе уколико се власт сруши. Последично, они се боре до последњег, као што често изјављују. У појмовима међународног контекста, иако Сирија има много непријатеља у региону, од којих неки помажу побуњенике, ни на један начин она није држава попут Либије прокаженог Гадафија. Њена блискост са војним крилом Хезболаха у Либану је обезбедила значајну војну помоћ. И сиријски савез са Ираном може бити најтрајнији на Блиском истоку. Иранска револуционарна гарда и њена елитна Куадс јединица не само да је тренирала сиријске војнике већ се бори заједно са њима. Хезболах као и револуционарна гарда су обећали да ће наставити да се боре против побуњеника у Сирији чак иако Асад буде збачен. Асадов режим има вишедеценијско пријатељство са Русијом, која заједно са Ираном наставља да снабдева оружјем сиријску армију, укључујући и нове софистициране ракетне системе. Недавна одлука Обамине администрације да наоружа сиријске побуњенике тешко да ће много утицати на Асадове генерале и старије официре. Они су толико дубоко укључени у заштити режима да промена стране након више од две године бруталних борби би била немогућа опција. У ствари одлука Вашингтона могла би ојачати посвећеност сиријских официра и савезника Дамаска да сачувају Асадов режим. Тако да ће се из тог разлога рат највероватније наставити. Золтан Барани је проф. др. На Тексашком Универзитету и аутор књиге Војник и промена стања (Princeton University Press, 2012.) Са енглеског превео: Владимир Јевтић [1] Веома дискутабилна и контроверзна тврдња која је заснована на пропагандним извештајима. Прим. Прев. [2] Пилоти Сиријског ратног ваздухопловства су такође били мета када је аутобус који је превозио војне пилоте био уништен. Прим. Прев. |