Mario Dragi pokrenuo blickrig kojim možda spase južnu Evropu, ali izgubi Nemačku

Evropska centralna banka nagoni Nemačku da pristane na kockanje sa projektom evra.

Mario Dragi je postigao spektakularnu pobedu. Ponuda kvantitativnog olakšanja[1] u vrednosti 60 milijardi evra mesečno (25 milijardi funti) bačena je u lice „sprženoj zemlji“ oličenoj u Bundesbanci i drugim važnim finansijerima Evropske monetarne unije. Najzad nešto dovoljno veliko za nesuglasice[2].

Ipak, savremeni zastrašujući prepadi[3] koje primenjuje Evropska centralna banka kasne tri godine, pošto je dozvoljeno da evrozona uđe u deflaciju, a veoma joj se bliži trostruko veća recesija.

Problem je u tome što Evropska centralna banka deluje istim smerom punih šest godina nakon oporavka„Liman bradersa“[4],što samo po sebi pokazuje da će se ta politika jezivo smandrljati. Pa Dragi nam je pre godinu dana u Davosu saopštio da su upozoravanjao deflaciji nezanimljiva[5], a da kvantitativno olakšanje ne dolazi u obzir.

Naravno, šta god je on u tom trenutku mislio, ruke su mu bile vezane. Nije on mogao da odmiče daleko od gravitacionog težišta koje je ustanovila Evropska centralna banka. Međutim, morao je da pokaže kako on ništa drugo nije uspeo, pa je usled toga potom sve propalo.

Eto šta se desi posle šest godina masovne nezaposlenosti koja je opustošila južnu Evropu, narušavanjem radne sposobnosti generacija u usponu koja je naružena parališućim ožiljcima, padom stope produktivnosti i obaranjem razvoja ovih zemalja. Otud BDP evrozone i dalje čami daleko ispod vrhunca pred 2008. godinu, uz italijanski 24-procentni pad industrijske proizvodnje, koji je danas ravan onom što je dostignuto još 1980. godine.

Prodaja obveznica neće početi pre marta. Ko god ih bude kupio, preuzeće ih pod uslovima koji se na kraju mogu pokazati kao štetni, a konačno i fatalni.

Adam Pozen, bivši britanski rejt-seter, a danas šef Piterson instituta u Vašingtonu, tvrdi da je blickrig kvantitativnim olakšanjem obiman, ali ne i preobiman kao što neki misle. „Biće neke razlike. Neće biti dovoljno da se potpuno otklone posledice deflacije, kamo li da obnovi rast, ali se može zaključiti da je Dragi u izvesnoj meri uspeo da izvede zaključak nečim što bar dobro zvuči[6].

„Na kraju krajeva, 110 milijardi evra u odnosu na BDP evrozone raspodeljeno na 18 meseci predstavlja otprilike trećinu onoga što su Banka Engleske ili Američki FED raspodelili pod sličnim okolnostima – ali to je verovatno više novca nego što treba za isti efekat u Evropi“, rekao je on.

Granice koje je uslovilo odlaganje mera su već dobro poznate. Prinosi od obveznica su pali na nivo XIV veka. Evropska centralna banka te prinose ne može još mnogo obarati, a ni gospodin Dragi nije se baš veselio izjavom daće se pomoću tih obveznica kupiti dugovi sa negativnim stopama, što je navelo nemačke novinare da uzbunjujuće progunđaju.

Ovakva prkosna odluka kao da izaziva većinski blok u Upravnom savetu, cilja nepogrešivo u korist kartela zaduženih romanskih država i njihove istomišljenice, pa stoga otvara sasvim novo poglavlje priče o Evropskoj monetarnoj uniji.

Preteća romanska pobuna tiče se kršenja „svetog“ dogovora o Evropskoj monetarnoj uniji, radi koga je Nemačka odustala od „dojče marke“ i zaveštala nasledstvo Bundesbanke Evropskoj centralnoj banci pod jednim uslovom: da Nemačka nikada ne može biti nadglasana u odlučivanju o pitanjima monetarne politike koja su od ključnog značaja.

Nije samo Nemačka uvređena. Tvid Kamer iz holandskog parlamenta je zavapio[7], praveći scenu kako bi privukao one partije koje protestuju.

Gospodin Dragi je izjavio da postoji „znatna većina u pogledu potrebe da se aktivira kvantitativno olakšanje i ona je tolika da tu stvar nismo morali da iznosimo na glasanje“. Eto elegantnog načina da se opiše žestok sukob. Nema sumnje da ćemo u narednom vremenu saznati kako će jastrebovi izraziti svoje protivljenje i sa kakvom žestinom.

Rekao je on i da je odluka o 20-procentnom iznosu rizika kroz kolektivne kupovine progurana „konsenzusom“, što je izraz koji se u Evropskoj centralnoj banci upotrebljava kao eufemizam za neslaganje. To je neugodna izmišljotina[8].

Ovo je dovoljno je da se uvrede oni u državama poverilaca koji se protive bilo kakvim „fiskalnim transferima“ radi socijalizacije dugovanja[9]. Ipak, to znači i da 80% obveznica mogu da kupe nacionalne centralne banke na račun sopstvenog finansijskog suvereniteta, kako bi se upetljale u neki vid „nerazrešivog čvora[10]“, što su lideri zemalja EU obećali da će biti gotova stvar još do 2012. godine. Međutim, ovo što se događa sada je korak nazad, ka fragmentaciji.

Kancelarka Angela Merkel je u Davosu izjavila kako nezavisnost Evropske centralne banke mora da se poštuje. Ipak, upozorila je i da njene akcije moraju da budu „razumno ograničene“, u skladu s propisima EU. 

Gospodin Dragi je požurio da nam kaže da je čitav Savet Evropske centralne banke načelno uverenkako je kvantitativno olakšanje „pravi instrument monetarne politike u pravnom smislu“. Time se on brani od predstojeće tužbe evroskeptičnih profesora iz Vrhovnog suda Nemačke. Peter Gauvajler, koji je pokrenuo seriju parnica, već je obećao da će se pozabaviti i ovim slučajem.

Tanak je taj Dragijev štit. Prethodne sudske presude jasno su raščistile važnost stvari. Glavno je procurelo: fiskalnom politikom se krše budžetska ovlašćenja nemačkog parlamenta. To je osetljiva stvar. Sud je doneo presudu da nadnacionalni organ ne može prisvojiti budžetska ovlašćenja od Bundestaga, a tako nešto bi u srce ubolo nemačku posleratnu demokratiju. Ova pravna bitka će da potraje.

Dozvolite da pojasnim: tvrdio sam pre tri godine da će romanski blok preuzeti kontrolu nad Evropskom centralnom bankom i navesti Nemačku da blefira, a baš se to dogodilo.

Romanski blok ima pravo da to učini. Politika Evropske centralne banke ih pritiska, bez obzira na obim celine evrozone. Za njih je ta politika bila katastrofalna. Kretanje ka deflaciji i ugovaranju nominalnog BDP-a odveo je njihovu zaduženost ka brzom spiralnom rastu.

Ipak, ne treba da imamo iluziju o posledicama tog prkosa. Sada jedovedena u pitanje nemačka politička saglasnost za projekat evra. Bernd Luke, lider partije koja se protivi evru, nazvao je odluku (o kvantitativnom olakšanju) „činom očaja i uvođenjem evro-obveznica na mala vrata“ u režiji Evropske centralne banke.

Besni su i bavarski socijal-hrićani (CSU). „Ovom odlukom je Evropska centralna banka prešla Rubikon“, rekla je Angelika Nibler, liderka njihove parlamentarne stranke. Bavarski ministar finansija, Markus Zoder je izjavio da „neograničena kupovina državnih obveznica preti da obori ceo sistem“.

Na levici su Levičari (Die Linke) napali odluku nazivajući je poklonom za insajdere. Za njih je to pljačkanje štednje siromašnih kako bi „super-bogati postali još bogatiji“ podizanjem troškova prihoda.

Možda je Dragi u poslednjem trenutku spasao Italiju od pada u zamku deflatorne zaduženosti. Možda je za EU dobio još godinu ili dve kako bi se oporavila pre nego što radikalne populističke partije zbrišu ustajale elite sa političke scene. Ali, taj dobitak preti rizikom da Nemačka bude izgubljena.

Izvornik teksta: The Telegraph

Preveo s engleskog: Dušan Kovačev